Планиране акције

Србијa

Словачка

Cрпске новине

Интернетове новине

Српски радио

Поклоните 2% од пореза

Извор наде

Српски центар

Вести
 

“ПРОСВЈЕТА” у Штутгарту

“ПРОСВЈЕТА” у Штутгарту

01.децембар 2017

 

Дете – централна личност у Светланиној поезији

У организацији Иницијативног одбора за оснивање СПKД “Просвјета” – одбора у Стутгарту,у Kонзулату Републике Србије, 1. децембра 2017. године, одржана је промоција књижевног стваралаштва професор Светлане Матић, потпредседнице бечке “Просвјете из Беча.

Kроз програм присутне је водила књижевница Деса Буразор Асланиду. Господин Божидар Вучуровић, генерални конзул у Штутгарту поздрављајући публику и ауторку истакао је да га њена поезија и дечји искази подсећају на књигу “Оловка пише срцем”.

Милица Јоивановић Берлот, професорка српске допунске школе у пензији говорила је о поезији, књижевном и педагошком остварењу Светлане Матић, запажајући да њена поезија обилује римом и педагошком поруком, у којој је дете централна личност.

Промоцији су присуствовали, између осталих, највиши представници Генералног конзулата у Штутгарту, Милана Ракић, професорка у Допунској школи у Берлину, Др Kостић из Беча, писци из Минхена и Штутгарта, неколико ученика Допунске српске школе у Штутгарту, представници медија и других представника културног и јавног живота у Цириху.

Професорка Матић је представила рад СПKД “Просвјета” – одбор у Аустрији и подсетила на значај очувања српског језика у расејању. Представљене су књиге “Игра”, “Дечји бисери”, “Мајка” и књига афоризама и дечјих исказа “Од љубави с љубављу”, коју је ауторка написала заједно са књижевником и афористичарем Александром Чотрићем, а у издању чачанске “Пчелице”.

Уз прикладан коктел и заједничко фотографисање, дружење је потрајало до касних вечерњих сати.

NATO ZLOČINCI

          Данас је осамнаеста годишњица када је злочиначка НАТО организација извршила агресију над сувереном земљом која је трајала непрекидно 78 дана и ноћи. За то време је убијено преко 6000 цивила и 1034 војника и полицајаца. Уништена је инфраструктура и велика већина индустријских постројења. Све за циљем овладавања и покоравања земље. Данас после осамнаест година видимо да су у томе успели али само делимично. Овладали су капиталом што је и био главни циљ овог злочиначког деловања али слободарски дух српског народа није и неће бити никада покорен.

             Данас се поклањам сенама свима који су недужни били убијени од стране НАТО пакта и њихових савезника и подсећам на злочине које не треба никада заборавити.

Стане Рибич

Чланак у целости преузет од стране Удружења Винчански неолит

Даница Грујичић   

•    Начелник за неуроонкологију Клинике за неурохирургију ат Клиницки центар Србије
•    Студиед ат Медицниски факултет у Београду
•    Ливес ин Белграде, Сербиа
•    Фоллоњед бy 18,282 пеопле

ИСТИНА О ПОСЛЕДИЦАМА НАТО БОМБАРДОВАЊА

              Извањавам се унапред што овај видео траје мало дуже али вас молим да га ПОГЛЕДАТЕ и ПОДЕЛИТЕ са својим пријатељима јер је јако важно да разумете које су последице НАТО бомбародвања по сваког од нас.Пошто ниједна политичка гарнитура у последњих 17 година није хтела да говори о последицама, ја као лекар сам дужна према грађанима да изнесем ЧИЊЕНИЦЕ о последицама НАТО бомбардовања.У последњих неколико месеци у јавности су појавили разни нво квази струцњаци и политиканти, који тврде да осиромасени уранијум који је бацен на ове просторе приликом злоцианцког НАТО бомбардовања 1999. године није штетан, чак постоје и оних сподоба који тврде да је лековит.
               Мој лични став о НАТО је познат али да га поновим, сматрам да је НАТО злочиначка организација која нигде није донела мир већ ствара милионе унесрећених људи на Балкану, Азији или Африци. Злочиначка организација која не ратује за интересе Американаца, Немаца, Италијана, Француза већ за интересе крупног капитала.
              Не улазим у право сваког политиканта да заступа идеје које жели и да жели Србију у НАТО али не сме да лаже народ како би морално оправдао своје политичке ставове. Али одговорност као народног представника, сваки политичар је дужан да изнесе чињенице и истину па нека грађани суде. Последице НАТО бобмардовања су трагичне и геноцидне на овом простору и то је чињеница.

ПОСЛЕДИЦЕ НАТО БОМБАРДОВАЊА

- 26100 летова НАТО авијације изнад Србије
- 18170 летова борбене авијацие
- Урађено је 2300 напада на објекте на земљи
- Лансирано је 415 000 различитих пројектила укупне масе 22 000 тона!
- Тачан број погинулих у бомбардовању се и даље нажалост не зна али бројке се крећу од   
  2700 до 3500 цивила
- Рањено је око 12 500 цивила
- Погинуло је 631 припадник оружаних снага Србије, док их се 28 воде као нестали
- Уништено и оштећено је око 25 000 кућа и зграда
- Уништено је око 470 километара путева и око 600 километара ж. пруге
- 112 локалитета на југу централне Србије и Косова и Метохије бомбардовано је осиромашеним уранијумом
- 60% циљева који су гађани били су цивилни
- НАТО је бомбардовао хемијска и нафтна постројења која су изузетно опасна како по здравље људи тако и по комплетни екосистем. Ова постројења се налазе на мапама ХАЗАРДа и представљају објекте који се у случају рата не бомбардују како не се не би изазвала велика катастрофа. Изазвана је трајна катастрофа!
- 4 локалитета на југу централне Србије која су бомбардована осиромашеним уранијумом у околини Врања Пљачковица , Боровац, Братоселци и Рељан.
- У Црној Гори полуострво Љуштице је бомбардовано осиромашеним уранијумом.
- Радиоактивност у месту Пљачковица (место поред Врања у насељеном делу) је била 1100 пута већа у периоду када је бомбардована него што је то било у нормалном периоду.
- На Србију и Црну Горуј је изручено 10 до 15 тона осиромашеног уранијума
- Због бомбардовања природу у СР Југославија су загадиле отровне супстанце међу којима су најгоре полихлоробифенили којих има у трафо станицама а који су висококанцерогени и одговорни за имунолошке болести. 1 литар болихлоробифенила је довољан да загади милијарду литара воде. Колико је полихлоробифенила отошло у Саву и Дунав?
- Бомбардовање бројних фабрика у којима су употребљавани тешки метали је изазвало између осталог и ширење кармијума и метилизоване живе који је најотровнији облик живе. Тиме затрован највише Дунав.
- Балканска радна група у оквиру УНЕПА. Тада је саопштено да је 340 узорака тла и воде показала присуство трансуранимских елемената као што је уранијум 236 и трагове плутонијума из фисионог процеса. Присуство плутонијума потврдиле су две независне лабараторије шведски институт за радиолошку заштиту и швајцарска лабараторија.
- Присуство плутонијума показује да је СР Југославија је бомбардована са нуклеарним отпадом.
- Американци су угасили постројење које је правило пробијаче од осиромашеног уранијума јер је било повећано зрачење од 385 грама уранијума. НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ БАЧЕНО ЈЕ 15 ТОНА осиромашеног уранијума!
- Над Србијом и Црном Гором је изгорело 16 500 тона керозина. За сагоревање ове количине керозина потребна је количина кисеоника коју сва жива бића на овим просторима потроше за 50 година.
- У атмосферу је отишло 20 тона хлора због бомбардовања петрохемије у Панчеву 15. априла 1999 године.
- Уништавање нафтних складишта је довело до ослобађања огромних количина угљен-диоксида али и посебне групе високо канцерогених једињења који представљају полицикичне ароматичне угљо-водонике.
- Повишене количине диоксина и фурана су регистроване чак у Тракији у Грчкој у априлу 1999 године.
- Око 3,5 милијарди килограма земље је измештено услед експлозија бомби.
- У Баричу је у Саву испуштено 165 тона флуроводиничне киселине.
- У Панчеву и Новом Саду у Дунав је отишло 3 тона живе.
- Србија и Црна гора су представљале један од 6 европских центара разноврсности. Многе животиње и биљке које нису биле угрожене пре бомбардовања су постале угрожене после бомбардовања.
- Нови Сад, Бор, Крагујева и Панчево су проглашени за небезбедним местима за живот.
- Радијација је била повишена и у Румунији, Бугарској, Грчкој и Македонији.
- Распршивањем алфа честице су се разносиле путем ветра ка Чешкој, Словачкој, Пољској, Белорусији, Румунији, Мађарској.
- Рејони хемијских контаминација Панчево, Бор, Крагујевац, Нови Сад, Барич, Лучани, Прахово, Рашко, Врбас, Ниш, Приштина, Лесковац, Врање.
- Од 2002. до 2005. године је било 32 000 људи који су регистровани са малигним болестима. До 2009 године се повећао за 8500 се повећао број оболелих него што их је било у првом периоду. Смртност се повећала за 5500. До 2014. је регистровано скоро 40 000 новооболелих од малигнитета.
- Од 2002. до 2005. просечан број леукемија годишње је био око 800. У периоду од 2006 до 2009 око 1300. 74% више леукемије када се очекивало да ће се повећати због последица бомбардовања. Смртност од леукемије повећана за 139%


- СВЕТСКИ ПРОСЕК ОБОЛЕЛИХ ОД МАЛИГНИХ ОБОЛЕЊА ЈЕ 2000 на 1 000 000 СТАНОВНИКА У СРБИЈИ ЈЕ БРОЈ ОБОЛЕЛИХ 5500 на 1 000 000 СТАНОВНИКА! ШТО ЈЕ 2.7 ИЗНАД СВЕТСКОГ ПРОСЕКА.


- Стопа ициденце тј новооболелих расте за 2% сваке године док је у свету расла за 0,6%.
             Младима којима смо оставили овакву земљу и све проблеме са којим се сусрећу, оставили смо и проблеме о којима не смемо да причамо, и за које не смемо да тужемо зликовце који су га створили! СРАМОТА! Оно што моје колеге и ја тражимо већ годинама је да се формира неутрална комисија (у којој ће учествовати и они који тврде да осиромашени уранијум није штетан) и испитају последице бомбардовања. И да се према резултатима истраживања заштите грађани и екосистем. И наравно да се тужи НАТО и тражи обештећење због злочина који су радили на овим просторима.
(Проследио: Цхубра)

ПАВЛЕ БАКИЋ

Последњи српски витез

 

ПАВЛЕ БАКИЋ ЗАШТИТНИК СРБА И ПРАВОСЛАВЉА

 

-           Пре 480 година јуначком смрћу умро је Павле Бакић, последњи српски витез, угарски велможа, словачки деспот и заштитник Срба у Словачкој

Марко Лопушина

      У средњем веку, када су племство и њихови поседи представљали зачетке држава у Европи, Срби су насељавали просторе средине Старог континента. Било их је од Беча преко Пеште до Братиславе и Варшаве. Историчар Љубивоје Церовић тврди да се досељавање Срба у Словачку у средњем веку одвијало у више таласа. Први талас је кренуо другом половином 15. века и потрајао до првих деценија 16. века, када се досељавају Срби на подручје Горњег Дунава, у Комарно и Братиславу, чинећи са Острогоном и Ђуром у Угарској језгро Краљевске шајкашке флотиле. Најпознатији шајкашки центар у унутрашњости Словачке, чију су посаду чинили Срби, била је Шаља на реци Вагу.

       Други талас српских сеоба у Словачку је уследио после неуспеле турске опсаде Беча 1529. Тада је Фердинанд Хабзбуршки одлучио да створи одбрамбени систем утврђења, у којима су били и Срби. Сматрало се да ће се на тај начин, поред шајкашких утврђења на Дунаву, створити ланац тврђава на Морави које ће онемогућити продор Турака у средиште Европе.

        Трећи талас српских сеоба у Словачку догодио се другом половином XВИ века и првом половином 17. века, када се усталила граница према Турској. Да би се осујетили могући османски продори, дуж северне границе изграђено је више утврђења, где се појављују и Срби. Четврти талас уследио је са Великом сеобом Срба, када је на подручје Словачке на челу српског збега дошао патријарх Арсеније 3. Чарнојевић. Тада су се Срби населили у неколико насеља на територији југозападне Словачке.

        У време највеће концентрације српског становништва у Горњој Земљи, током 18. века, само у Комарну је живело близу две хиљаде становника српске националности.После тога је број Срба непрестано опадао.

       Има историчара који тврде да су Срби и пре сеоба долазили у Словачку, као ратници или као велможе. По доласку Мађара, Панонски Срби су заједно с њима учествовали у ранофеудалним ратовима. Тако је: „Коњица, састављена од Срба из Баната 1044. одбранила град Ђур од Немаца, а 1052. под командом војводе Уроша, Срби су одбранили Братиславу од немачког цара Хенриха 3.”.

       Урош 1. Немањић (1243-1276) „је долазио у Братиславу на величанствене гозбе европских краљева и великаша”, односно на свадбене свечаности, а у Братислави се налазе две повеље српске принцезе Катарине Бранковић, ћерке српског деспота Ђурђа Бранковића из 1421. и 1429.

     У 15. веку Ђурађ Бранковић Смедеревац је имао поседе у Дунајској Стреди, између Братиславе и Комарна, а 1525. прешао је из Шумадије у Угарску, последњи српски деспот Павле Бакић. О њему је у словачкој историји записано:

      „За тешко злато и витешки проливену крв ‘Агарјана’, добили су Бакићи огромна имања, која су се низала и надовезивала од југословенске Драве до чехословачке Мораве. На њима су насељавали Србе, које су штитили и с којима су се прослављали у борбама. Њихови непрегледни поседи ширили су се по јужној и средњој Угарској, око тврдих и недобитних Бакићевих градова.”

Грб деспотије Павла Бакића

      Како је писао историчар Ристо Ковијанић витез и српски деспот Павле Бакић рођен је у месту Бања на планини Венчац око 1500. године. Водио је порекло од кнежине Вуксана Бакића у Старом Влаху. Имао је турски тимар као и његов отац. Припадао је феудалној породици која се прва укључила у турски феудализам.

У Шумадији, на планини Венчацу, између шуме Ломнице и потока Јасенице, недалеко од села Ливаде, подизали су се дворови властелина Павла Бакића. Живео је у породичном дворцу који се састојао од лепе двоспратне грађевине, која је подигнута између 1515. и 1522. не Венчацу.

     -     У другој деценији шеснаестог века Павле Бакић важио већ као најугледнији човек међу Србима – тврди историчар Александар Ивић.

      Петар Бакић је постао господар кнежине састављене од великих имања око брда Венчаца у Шумадији, званих “Бакићева земља” (“Земља Бакићева”, “Бакићеви двори”, “Бакићево врело”). Кнежина Бакића у Шумадији обухватала је педесетак села.

Лик Павла Бакића како га замишља уметник

       Био је ожењен Теодором, са којом је имао две ћерке. Цела породица Бакића, Павла и четири рођена брата и брата од стрица Петра истицала се у Шумадији јунаштвом, витешким понашањем, часношћу и богатством. Политички и привредно били су повезани са Угарима. Када су Београд и Мачва пали под османлијску власт Павле Бакић се приклонио султану. Бакић је као кнез уживао је велики углед код Турака и добио право да од народа прикупља прописани харач.

      У договору са заповедником угарске војске Павлом Томоријем и краљем Лајошем 2 прешао је у децембру 1525. са својом породицом, женом Теодором, ћерком Маријом, браћом Келеманом, Маном, Димитром, Михајлом, Матијом и доста Срба на угарску страну. Између осталог покретног иметка понео је троја кола у врх натоварена златним стварима и драгоценостима те праћен од 50 лаких коњаника пређе у децембру 1525. у Угарску.

      За напуштена добра у Србији добио је град Лак и друге поседе. Био је последњи српски титуални деспот у Угарској. Поседи Павла Бакића су се протезали од реке Трнавке и истоименог утврђења до крајњег запада Словачке – Холича на реци Морави, у дужини скоро стотину километара. У непосредној близини утврђења Трнаве, у кањону Трнавке, у теснацу на Малим Карпатима, Павле Бакић је са супругом Теодором и кћеркама Маргаритом и Ангелином поседовао утврђени град-замак Оштри Камен, на тешко приступачном узвишењу. Било је то надалеко чувено „орловско гнездо”.

      Имања Бакића су се завршавали утврђењем Холичем на Морави, које је држао његов брат Петар са својих хиљаду коњаника и чувеним хајдуцима. Подручје западне Словачке Павле Бакић је насељавао српским становништвом. Величајући га писац Јаша Игњатовић је у свом делу “Дели Бакић” написао: “Дели Павле је тимарио и јахао припитомљене јелене горске”

     Значај Павла Бакића за српску националну историју први је уочио велики историчар Константин Јиречек, који је целу другу књигу своје чувене „Историје Срба“ посветио борби Срба и Турака и приказ те борбе је започео битком на Марици, а завршио ју је смрћу деспота Павла Бакића, последњег носиоца српске средњевековне владарске титуле.

      Било је то време ратова и борби за земљу и проширење својих деспотија. Дванаест година је провео Бакић као војсковођа и ратник бранећи Европу од Турака. Предводио је лаку коњицу хусара на граници са Османслијским царством. Јахао је коња вранца увек на челу своје борбене колоне и са челичним мачем у руци побеђивао. Европу је бранио и својим витешким залагањем за православље и хришћанство.

     Моћна српска породица Павла Бакића, који је био аустро-угарски велможа живела је неко време у Трнави, педесетак километара од Братиславе. Бакићеви су имали поседе у Трнави, Шаштину, Холичу и Остријежу. Поседи Бакића су се завршавали утврђењем Холичем на Морави, које је држао његов брат од стрица Петар са својих хиљаду коњаника и чувеним хајдуцима.

        Павле Бакић и његова браћа су помагали градњу српских храмова и ове капеле у Трнави, која је посвећена светом Тројству.

       – Трнава је била град цркава, често је зато зову и „мали Рим”. Овде своје храмове има пет верских заједница, па и православна црква. Трнава је у 17. веку и касније била једна од престоница Срба у Словачкој. Центар њиховог живота била је црква Свете Тројице. О томе сведоче 32 црквене књиге, крст и делови иконостата, који су сачувани. Иако је српска православна црква у Трнави престала са радом 1950. године, она чува истину о Србима који су се овде три века молили  – каже у својој научној студији о Србима професор Јозеф Шимончич из Словачке.

     Посао оживљавања храва свете Тројице  поверен је управо свештенику Мирославу Крајском. ЕУ жели да финансира обнову и изградњу српске капеле.

          – Мој пројекат нове српске цркве предвиђа да се храм свете Тројице продужи за два метра, да се подигну звоник и крст, али да архитектонски изгледа као здање у 17. века. Још немамо финансијску пројекцију изградње, јер морамо да скенитамо темељ и утврдимо статичку сигурност храма. Биће овде доста посла, али ја се заједно са мојим православним верницима радујем, што ће српска црква после седам деценија опет да буде активно светилиште – задовољан је отац Мирослав.

        Удружење Срба и Српски културно – информативни центар одлучили су да на вратима здања у Штефаниковој улици број 20 постави спомен плочу са написом: „Почетком 18. века Срби су овде изградили православну цркву у којој су се одржавале богослужбе до половине 20. века”.

Спомен плоча откривена у Трнави 2015 године

     Павле Бакић је био командант српских шајкаша, ратника у шајкама, војвођанским малим галијама на Дунаву. Од них су у Словачкој касније настале дунавске ратне флотиле. И у хусарским и у шајкашким јединицама главне четовође и ратници били су Срби.

           Бакић је Мађарима донео вест, да Турци припремају напад на мађарску престоницу Будим. Турска војска на челу са султаном Сулејманом, кренула је крајем априла 1526. из Цариграда и средином августа је прешла Драву и упутила се долином Дунава према Будиму. Блиска опасност тргла је краља Лајоша и његове великаше из нерада те и они прикупише око 30.000 војника и пођоше на сусрет десет пута јачем непријатељу. Павле Бакић и Радич Божић су саветовали краљу да се заклоне за кола и да у заклону дочекају страшног непријатеља, али краљ не послуша њихове савете него одлучи да у отвореном пољу прихвати борбу.

-           На Мохачком пољу, 29. августа 1526. око пет сати после подне започе бој, који се око седам сати заврши уништењем угарске војске. Око 2. 400 војника, међу њима два надбискупа и пет бискупа и цвет мађарског племства нађоше смрт на бојишту. Краљ је побегао испред непријатеља али се у бегању удавио у једном набујалом потоку. И од Срба погибоше многи, међу осталима и Павлов брат Манојло Бакић – пише историчар Александар Ивић.

     После победе на Мухачу заузеше Турци без отпора и борбе град Будим и пошто су га опљачкали и спалили, вратише се преко Бачке и Срема натраг у Турску.

     Како угарски краљ Лајош није оставио наследника те је његова смрт поделила државу у два противничка табора: једни су изабрали за новог краља ердељског војводу Запољу, а други Фердинанда Хабзбуршког, аустријског надвојводу. Бакић је у први мах пристајао уз Запољу и са 200 српских коњаника држао је у својој власти град Стони Београд, у коме је обављен избор и крунисање Запоље за угарског краља

Кад се је Павле уверио да је Запоља неспособан за владара у оваквим тешким временима, он се одазове учесталим позивима Фердинада и пређе на његову страну те се са својим војницима борио од сада против Запоље и његових присталица. У тој борби погибе 1528. и други брат Павлов, Комнен Бакић

       У борби за Угарски престо између надвојводе Фердинанда Хабзбуршког и ердељског војводе Јована Запоље био је на страни војводе Запоље. После Запољиног пораза код Токаја 1527, прешао је Фердинанду и остао му веран до смрти.

           Уочавајући значај шајкаша за одбрану земље, Фердинанд је Павлу Бакићу дао задатак да ојача шајкашку флотилу. Поред пунктова у Горњој Земљи – у Коморану, Шаљи, Острогону и Ћуру и њима прибрежним рекама, организовао је шајкаше и на Драви, Мури и Сави.

      Ценећи ратничке способности Павла Бакића, угарски краљ Фердинанд га је поставио за заповедника шајкаша у Горњој Угарској. Основни задатак Бакићеве војске био је да спречи продор турске војске према Бечу. Испред Турака се и Павле повукао у Беч те њему и његовим српским војницима поверише да чувају мостове на Дунаву. Обављајући са успехом овај задатак Павле се упуштао у борбу и наносио осетних губитака Ибрахим паши, који је 2 логоровао на подножју Каленберга. Скоро месец дана су Турци јуришали на Беч, али је сав њихов напор био узаман те султан 16. октобра 1529. прекине опсаду и врати се у Турску.

      Пошто је допринео одбрани Беча од турске опсаде 1529, постао је симбол јунаштва, чија је слава борца против Турака пронета читавим хришћанским светом. У њему су Срби видели свог најмоћнијег заштитника. Његово име оваплоћивало је херојску борбу српског народа против османских освајача.

       Током ратовања Павле Бакић је српске ратнике крепио васкрслим косовским заветом и жељама о ослобођењу Шумадије и Србије од турских освајача.

-           Са Србима у Турској стајао је Павле у сталном контакту. Њему су сваки час долазили из Турске његови сународници, у групама и појединце. Неки су долазили као гости, а други да их прими у службу. Сачувана су многобројна Павлова писма, којима препоручује краљу Фердинанду нове српске досељенике и подноси му пројекте и планове о покретању војне за ослобођење српског народа од Турака – тврди Александар Ивић.

  У историји Срба, у издању Матице Српске постоји запис у коме се говори о Бакићевом јунаштву и витештву:

-             “Средином 1532. дошао је султан Сулејман по трећи пут једно одељење турске војске опколило је град Панонхалму, у који се био затворио Павле Бакић. Све јурише Турака одбије Павле и примора их да дигну опсаду. За султановом војском, која се враћала преко Штајерске, похиташе Кацијанер и Бакић са 2. 200 војника и нанесоше велике губитке послењим турским одељењима. Бакић је гонио Турке све до Љубљане, а затим се врати у Беч. У повратку између Бадена и Трајскирхена сукоби се 18. септембра 1532. Бакић са војском Османа бега, која је робила Доњу Аустрију. Павле спази међу Турцима Осман бега у сјајном оделу и са блиставим оружјем, појури према њему, обори га копљем с коња и одруби му главу. Османова смрт збуни Турке те их Срби до ноге потуку. О овој победи штампана је те године 1532. књижица на немачком језику, чији наслов у српском преводу гласи: “Јуначко дело Павла Бакића код Бадена“.

     Касније је Павла Бакића као витеза српства опевао и песник Јован јовановић Змај.

      Због својих заслуга, Павле Бакић је од Фердинанда добио звање „мањификус” – узвишени. И имања у Горњој Земљи и Западној Угарској.  Фердинанд Хабзбуршки му је 1537. доделио титулу српског деспота и позвао Србе да се окупе око њега да их предводи. Витез и деспот Павле Бакић имао је своју деспотију коју су чинили градови Ђур, Лак, Сомбатхељ, Папу, Јаношхазу и Хедервар. Важио је као један од најбогатијих и најмоћнијих властелина у Угарској. Имао је свој печат и новац са својим ликом. Говорио је пет страних језика.

     У њему је цар Фернинанд видео личност способну да одржава везу и прати ситуацију у редовима Срба на Запољиној страни и на турском подручју. Зато је Бакић именован и за капетана хусара у јачини 2000 српских коњаника.

      Покушај краља Фердинанда да протера Турке из Славоније, са српским деспотом Павлом на челу, није успео. Не могавши да освоји од Турака Осијек, повлачио се према Ђакову, где је код Горјана у боју (1537) са Османлијама деспот Бакић погинуо.

   Историчари су описали тај тренутак:

      “Хришћани опколе Осијек, али га не могаше заузети те врховни командант Угарске Кацијанер напусти опсаду и нареди повлачење кроз средину Славоније. Учестале јесенске кише отежале су пут, а непријатељ је пристизао и узастопце гонио хришћанску армију. Кад је невоља достигла врхунац, умакоше војни заповедници, а војска њихова, препуштена сама себи, расула се на све стране. Први побеже врховни заповедник Кацијанер, а затим Пекри и Шлик. Сада су сви погледи били управљени на деспота Павла Бакића и његове Србе. Павле није спадао у ред оних, који беже, него поведе 9. октобра српске коњанике код Горјана, недалеко од Ђакова против надмоћног непријатеља.

      Јаничари навалише са свих страна на српског деспота и после дуге и крваве борбе ранише га смртно и оборише с коња. Сад се развије огорчена борба између српских и турских коњаника о мртво тело деспотово. Несравњено надмоћнији Турци потиснуше Србе и одсекоше главу Бакићеву. Турски заповедник Мехмед бег даде деспотову главу своме сину Орослан-бегу, да је однесе у Цариград на поклон султану Сулејману”.

           – Смрт деспота Павла Бакића значила је за српски народ праву катастрофу. За његова живота је српско питање било у Бечу стално на дневном реду, али су његови планови о регулисању положаја досељених Срба према угарској држави и о подузимању војне за ослобођење српских земаља од Турака сахрањени заједно с њиме. Српском народу, који је тонуо у ропство, Павле Бакеић је био последња нада – сматра историчар Александар Ивић.

      За живота витез Павле Бакић је био кнез кнежине Бакића, велможа Угарске, узвишени Хабзбуршке монархије, деспот Српске деспотије и витез Светог римског царства. Иза деспота су остале кћерке Маргарита и Ангелина, за коју је везан је тзв. “марјански култ” у Шаштину (1564.) Међу наследницима се истицао унук Стефан Штијановић и унук Петар Бакић, који је учествовао у Тридесетогодишњем рату (1618-1648.) на страни аустријског цара.

    Бакићеви су у 18. веку имали поседе у Шаштину, Холичу и Остријежу. У Холичу је постојала српска православна црква (1663.) коју су они основали. Један од наследника последњег српског витеза Павла Бакића, Петар био је бискуп. Имао је сина Антала. Бакићи су помињани у Словачкој и касније и у 18. веку.

        У Шумадији се вековима преноси казивање о Павлу Бакићу који је живео и столовао подно планине Венчац код Аранђеловца. Почетком 21. века археолози су открили зидине које су мештани назвали Дворине, сматрајући да су то остаци двора деспота Павла Бакића из 16. века. Народ подно Венчаца и Букуље с поносом и данас прича да је деспот био велики јунак, честит и учен човек. Ту на археолошком локалитету Дворине, у аранђеловачком селу Бања, подигнут је споменик последњем српском деспоту и витезу Павлу Бакићу.

      Витешку традицију Павла Бакића данас чува  иштити Удружење грађана из Аранђеловца, које носи његово име.

Витезови Павла Бакића крај његовог споменика

Змај у Модри

Документарни филм снимљен поводом постављања споменика спском дечијем песнику Јовану Јовановићу Змају у Модри 2016 године.

 

http://media.rtv.rs/sr_ci/dokumentarni-ponedeljak/26836

РУСИЈА ПОШТУЈЕ СВЕТОГ САВУ

Посета патријарха српског Иринеја Русији и руском патријарху Кирилу ојачала је православну традицију два народа

РУСИЈА ПОШТУЈЕ СВЕТОГ САВУ

Свети Сава

-    Руски цар Иван Грозни је уздигао култ Саветог Саве, чија икона краси најзначајнију цркву Архангелски сабор у Кремљу, а данас га негује партирјарх руски Кирил

Написао: Марко Лопушина

Када је прошле недеље партијарх српски Иринеј допутовао у Москву на прославу седамдесетог рођендана патријарха Кирила, верског поглавара московског и све Русије, био је дочекан благородним речима:
- Нека нам Господ помогне да наставимо да чувамо наше јединство. Веза и дубоко пријатељство између наша два народа кроз историју живи и данас. И радујемо се чињеници да и данас Русија и Србија одржавају добре односе, упркос тешким условима који постоје у Европи у овом тренутку – рекао је патријарх Кирил.
Патријарх Иринеј присуствовао је обележавању 70. рођендана Његове Светости патријарха Московског и целе Русије Кирила у Храму Христа Спаситеља у Москви. Тада је поручио “да се човек налази у кући свог брата, не осећа као да је у гостима”.
-    Примају га отвореног срца, као рођеног, с љубављу, а ако му помажу, то је безусловно. Тако се Руси увек осећају у Србији, а Срби – у Русији – истакао је патријарх српски Иринеј.
И изразио посебну захвалност патријарху Кирилу, Руској православној цркви и руском народу:
-    Ни према једној од недаћа којима нас је Господ посетио у току последњих деценија, Руска Црква и руски народ нису остали равнодушни. То су и пожар у манастиру Хиландар, и страшне поплаве. Посебно смо Вам захвални за сталну помоћ коју пружате нашој Цркви и народу на Косову и Метохији – рекао је српски патријарх Иринеј.


Духовна веза између руског и српског народа, Руске православне цркве и Српске православне цркве постоје још од 14. века са појавом монаха Саве Крипецког и потом монаха Пахомија Србина. Да би посебно ојачала у време цара Ивана Васиљевича Грозног, Србима по деди А. Дејановићу и по баби Ани Јакшич, који је изразио дивљење према спрској лози Немањића и посебно према Светом Сави.
Цар Иван Грозни Четврти је надахнуо своје историјске наследнике, владаре Царске Русије да у најзначајнијој руској цркви свих времена Арханглеском сабору у Кремљу, у коме богослужи и руски патријарх Кирил, уз највеће руске свеце поставе и ту стоје Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви и Свети цар Лазар – каже Радмила Воиновић. Београђанска која истражује српске корене и трагове у Русији.
Иконе стоје на североисточној страни Архангелског сабора.         Свете иконе са Светим Савом и његовим оцем Симеоном, рађене су од 1652. до 1666. године  увреме владавине цара Алексеја Првог из династије Романових. Свети Сава и Симеон, сабиратељи српских земаља, насликани су у пуноћи своје божанске мисије. Пред грандиозним фрескама велики руски кнезови молили се за духовну снагу и победу уочи сваке битке. Због фресака изузетне уметничке вредности, међу којима су и три српских просветитеља и чудотвораца, Архангелски сабор је руски споменик националне културе.
Архангелски сабор је заправо капела са 46 књажевских гробница московских Великих кнежева и Царева, почевши од Ивана Калите и завршно са Иваном Алексејевичем, братом Цара Петра Великога. По предању, први дрвени Архангелски сабор међу зидинама Московскога Кремља, на месту данашњег, саградио је још 1247-1248. године, Михаил Хоробрит, брат светог благоверног кнеза Александра Невског. Више пута је паљен и уништаван, али је опет уздизан и наставио са радом.
- Иконе светих Срба се налазе у делу који се односи на владарске претходнике цара Ивана Грозног, јер су они духовно били повезани са Србима. Наиме, Теодосијево “Житије Светог Саве” било је добро познато у руским црквеним и државним круговима. И није нескромно рећи, да је наш сверодитељ и његово величанствено дело, то јест да је “Света Србија” Немањића као Савин духовни пород – била узор и идеал онога што данас зовемо “Светом Русијом”. Није претеривање рећи да је узор владара-монаха чије су највеличанственије оваплоћење управо били Немања и његов син, били и идеал цара Ивана ИВ Грозног – тврди Радмила Војиновић.
Још је његов деда цар Иван Грозни у многим приликама потврдио своју наклоност према Србима. Посебно су занимљиви односи његовог наследника цара Ивана Горзног Четвртог са хиландарским братством. Први царев сусрет са светогорским монасима догодио се 1550. године.


-    Тада су у Москву стигли игуман хиландарски Пајсије и још тројица монаха. Они су молили цара Ивана да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине – пише  уцрквеним књигама.
Иван Грозни је одмах после ове посете, због Хиландара и руског манастира св. Пантелејмона, упутио писмо Сулејману Величанственом, у којем је од турског султана тражио да узме у заштиту ова два манастира. То је био први дипломатски контакт две силе на овом нивоу. Шест година касније хиландарско братство затражило је нову помоћ од цара Ивана Грозног.
-    Њихови изасланици, који су дошли у Москву, били су богато даривани црквеним одеждама, иконама, књигама и новцем. Цар је поклонио Хиландару 300 рубаља, а царев брат кнез Јуриј Васиљевич 50 рубаља. И наредних година, све до пред Иванову смрт, Хиландар ће редовно добијати помоћ од цара Ивана Грозног – записано је у православној историји.
У Москви је од времена цара Ивана Грозног, па до почетка 19. века, постојало Подворје манастира Хиландара. Затим, од 1874. године до Октобарске револуције деловало је Српско подворје уз благослов митрополита Михаила. Храм Подворја светог Кира и Јована и Светог Саве, архиепископа српског, са самом зградом Подворја даровао је Србима сам цар. Црква се налазила у предграђу Сољанка, а пројектовао је архитект К. Бјанком 1768. године у време Катарине ИИ.
Српска црква је освештена 30. новембра 1874. године, а церемонији су присуствовали лидери српско-руских веза С. М. Соловљев, ректор Московског универзитета, М. П. Погодин, председник Словенског комитета и протојереј А. М. Иванцев.
Храм је био место окупљања свих Срба са Балкана, а у њему су биле склоњене скупоцене иконе из црногорских цркава. Срби и Руси окупљени око цркве пружали су велику хуманитарну помоћ народу у отаџбини.
Црква је уједно била и уточиште митрополита Михаила, који је напустио Србију и у њој живео све до 1889. када га је краљ Александар вратио у Београд. Митрополит је у Москви добио висока одликовања, а био је и члан Московске духовне академије и Московског универзитета.
Бољшевици су ову српску цркву срушили 1933. године. Договор о његовом обнављању, постигнут 1948. године, између патријарха српског Гаврила и руског Алексија И, није остварен због бурних политичких догађаја после Резолуције Информбироа.
-    Свештени синод Руске православне цркве је тек 28. децембра 1999. године донео одлуку да се у Москви, при храму Светих апостола Петра и Павла, код Јаузких врата, обнови Подворје СПЦ. Храм апостола Петра и Павла постоји од 1625, док је садашњи камени храм саграђен 1700. године у стилу московског барока – сведочи Радмила Воиновић.
Рад Подворја је званично отпочео 21. јануара 2001. године, када је патријарх Павле са митрополитом Амфилохијем, епископом тимочким Јустином и архиепископом Климентом, после свете лутиргије, назначио за првог представника обновљеног Подворја у Москви архимандрита Антонија Пантелића.
Руски цар Иван Грозни је уздигао култ Саветог Саве, чија икона краси најзначајнију цркву Архангелски сабор у Кремљу, а данас га негује партирјарх руски Кирил. Патријарх српски Иринеј посетио је и Архангелски сабор у Кремљу и Подворје СПЦ у Москви.
У Русији постоје и друге српске светиње. Женски манастир Новодевичји пет векова је стециште и средиште руске духовности. Основан 1525. године манастир је био очевидац и учесник многих важних догађаја из руске историје. Процват манастирског живота везан је за Ивана Грозног, који је овде крстио ћерку Ану. Иван Грозни улагао је новац и злато у обнову и изградњу манастирских конака.
Храм, палата и зидови манастира представљају јединствену архитектонску градњу а уметничко благо надахњивало је сликаре и писце који су овде стварали дела непролазне вредности. У манастирском комплексу мир су налазили и руски цареви, војници, сељаци и племићи, а од памтивека он је и уточиште за рањене душе. Многе монахиње и верници, и Рускиње и Српкиње, никада нису напустиле овај манастир.

Антрфиле
10.000 ПОСЕТИЛАЦА
Арханглески сабор у Кремљу, који многи сматрају са глацну руску цркву, дневно посети и до 10.000 верника, посетилаца и туриста.
- Само највећима место је овде Арханглеском сабору и у Кремљу – каже Радмила Воинович – Наша вера је једна, ујединитељска и братска. Сасвим је природно да Русија на овакав начин покаже своју приврженост српском народу.

Антрфиле
ПОДВОРЈЕ СПЦ
Срби који раде у Русији, али и руски верници у Подворју Српске православне цркве, у древном храму Петра и Павла у Москви, редовно крајем јануара прослављају славу Светог Саве. Том приликом српски владика Антоније честита верницима славу и говори о значају Светог Саве, а наша и руска деца рецитују и певају песме о Светом Сави.

СВИ СРБИ СВЕТА

Народ на прагу трајног заборава

Написао: Марко Лопушина

СВИ СРБИ СВЕТА

Српско национално биће данас чини 11,5 милиона људи, који живе у 105 држава света. Највише српског народа живи у матричним земљама, Србији са двема покрајинама – 6,2 милиона, Републици Српској – 1,2 милиона Срба, у Црној Гори – 182.473 и Хрватској – 150.000 Срба. Остали српски народ расејан широм планете матица Србија је посебним законом поделила, дискриминисала и сврстала у Србе у дијаспори, у блиским европским и далеким прекоокеанским државама и Србе у региону, на Балкану.


Србија се као отаџбина и матица свих Срба света, међутим, никада званично није прецизно утврдила број расејаних Срба у туђини. Зато се број свих Срба света најчешће израчунавао по политичкој потреби странака на власти – да је што већи број наших људи у расејању, то су они и њихов егзодус већи национални и државни проблем. Отуда је некадашњи број од 2,5 милиона Срба у дијаспори, нарастао на чак четири милиона Срба у расејању. Политичари воле о томе да говоре као о парадоксу да “нам више од трећине народа живи ван отаџбине Србије”.
Наши политичари намерно деле Србе на оне у Србији и оне ван Србије, убрајајући ове друге у исељене, па тако долазе до цифре од преко “4 милиона Срба ван Србије”. Овде се врђи привид или превара јавности, јер Срби у Црној Гори, БиХ и Хрватској су матични народ тих земаља. Срби у овим бившим републикама СФРЈ никада нису живели у Србији, па према томе нису ни излазили из ње. И не могу се убрајати у “Србе ван Србије”, ни у исељене, ни у Србе у региону, јер они су код своје куће. Међутим, зарад политике државна власт и странке на челу земље Србије деле народ, али га не пребројавају, свесни да не знају званично колико и где на свету има Срба.
Потреби ка увеличавању броја свих Срба света имају и сами исељени Срби. Ако је, на пример, државни попис у САД 2011. године утврдио да су се као људи који у Америци говоре српским језиком изјаснило свега 175.000 Срба, сами амерички Срби су и данас склони да говоре о милион наших људи у САД. Када је попис у Аустралији избројао 69.000 Срба, наши људи са петог континета тврде да их има 200.000. Исељени Срби на тај начин нереално приказују да су велики и моћни, а у суштини скривају трагове своје асимилације којој су понегде и грубо изложени. У Словенији и Македонији, на пример, Срба има по 60.000, али власти из Љубљане и Скопја такву реалност никада нису признале. Избројале су дупло мање Срба.
Тако је то у туђини, где лако престајеш да будеш Србин, а брзо постајеш странац. О томе да изгубите своје еничко српско порекло бригу воде власти свих земаља у које се усељавао наш народ.
Срби су народ сеоба. Још од осмог века, када су кренули са простора иза Карпата српски народ је насељавао територије око три Мораве, досезао на границе Грчке и Турске, у Албанију, Дубровник и Далмацију. Основао је Белу крајину у Словенији, Воју крајину у Хрватској и чак Нову Сербију у царској Русији. Историчари бележе, од периода иза Косовског боја 1389. године, чак десет великих таласа сеоба Срба. Прво у 17. веку ка Аустрији и Мађарској, Словачкој и царској Русији, потом ка Молдавији и Белорусији, да би у 19. веку кренули масовно бродовима у Америку.
Био је то део политике моћних држава које су их сиромашњих земаља бечке монархије узимале јефитну радну снагу да се граде Аустрија, Немачка, САД и Јужна Америка. После Другог светског рата Срби су избегли преко заробљеничких логора Немачке, Аустрије, земаља Силе осовине у Велику Британију, Скандинавију, Француску, Јужну и Северну Америку, чак на Нови Зеланд и Аустралију, да не би живели у Титовој комунистичкој Југославији.
Крајем 20. века масовне сеобе радника кретале су се према богатим земља Европе, да би пред почетак новог 21. миленијума, после грађанског рата у СФРЈ, избегли људи налазили уточиште и у прекоокеанским државама. У усељничким земљама Америке и Аустралије, где се годишње због потреба демографског и индустријског развоја прима и до 150.000 усељеника, српски народ је и у 21. веку стизао најчешће као јефтина радна снага. Грађевински радници су, на пример, градили по Русији, Белорусији, арапским земљама. Као дефицитарни стручни кадар и као студентска интелигенција Срби су се током 21. века исељавали у Канаду, Скандинавију, Немачку, на Малту, Нови Зеланд.
Зависно од земље домаћина, у коју су се Срби из Србије као матице и других отаџбинских земаља, као што су БиХ, Хрватска и Црна Гора, одселили, наш народ има тројаки статус. У суседним државама, где је некада био аутотхони народ, Срби најчешће имају статус националне мањине. Такав је случај са Румунијом, Мађарском, Словачком, Чешком и Хрватском, које финансирају функционисање српске заједнице и очување етничког идентитета Срба.
У државама ЕУ и земљама несврстаног Трећег света српски народ је од почетка шездесетих негде масовно, а понегде групно запошљаван са статусом радници на привременом раду. Тај статус су имали било као радничка класа запада, која је освајала Немачку и Аустрију, на пример, или као стручњаци грађевинарства и машиноградње, који су радили на гинагстким пројектима у Африци и Азији.
Само у Немачкој, како је статистички утврђено, данас има око пола милиона Срба. Беч је са око 200.000 Срба данас највећи град, српска престоница у дијаспори. На западу Европе се изродила већ и трећа генерација Срба са статусом радника на привременом раду. Немачка, Аустрија, Швајцарска, Скандинавија и друге државе Старог континента финансирају верски, образовни и културни живот српских гастарбајтера.
У све три Америке, САД, Канади, Аустралији и Јужноафричкој републици српски исељеници, којих има укупно око 700.000, имају статус досељеника. Временом примају стални боравак, држављанство и постају домицилни народ. У овим прекооеканским земљама финасирају се од стране власти кроз програме рада верских заједница рад српских црквених општина и њихових школа, али не и српске националне организације, медији и културна друштва и њихове активности.
Оно што је карактеристично за све Србе света, у којој год страној држави да се налазе, јесте да лако и брзо примају страно држављанство. Тај проценат се креће од 56 одсто Срба у Немачкој, до 78 одсто Срба у Аустрлији. То не значи да се истовремено исељени Срби одричу српског држављанства и свог порекла, али убрзава процес асимилације и губљења етничког идентитета. И удаљава српски народ у расејању од своје матице Србије. У заједничким акцијама, кампањама и пројектима матице и дијаспоре због те врсте удаљавања од отаџбине, учествује највише до 15 одсто Срба из иностранства.
Разарање СФРЈ, њеног Покрета несврстаних и стварање малих држава од бивших република, српско национално биће је на прагу 21. века расцепкано и издељено. Нови талас исељених, а говори се о броју од преко 360.000 младих и старијих Срба, променио је и токове српских сеоба и статус наших људи. Срби су постали радници на привременом раду у индустрији, али и у науци и у спорту, како на Западу, тако и на Истоку. Наши модрени гастарбајтери раде и у Кини, Казахстану, Русији, Украјини, Уједињеним арпаским емиратима, Ираку, Ирану, на Куби, на Кипру, на Малти, у Катару, Алжиру, чак и Јапану.
Исељевањам српског народа у свет је отишао део наше културне баштине, вере и српске памети. Српска православна црква од укупно 38 епархија и митрополија, чак 23 има ван Србије, у иностранству. У расејању се налазио преко 56.000 српских топонима, 16.000 српских културних добара, 553 гробаља и војних меморијала, 250 цркава, манастира, капела и православних мисија. Више од 18.000 српских професора, научника, интелектуалаца и уметника ради у туђим државама. Наша српска памет најчешће служе на корист Американцима, Канађанима и Аустралијанцима, јер су у њиховим државама наши интелектуалци и уметници најбројнији.
Једно је сигурно, где год да су наши људи у туђини, воле с времена на време, а то је најчешће када је народ у отаџбини у великим проблемима, да покажу да су прави Срби.
“Сви Срби света нас хране и бране”, рекао је једном приликом један бивши министар за дијаспору. Исељени кроз своје националне организације и црквене општине негују српство и православље у свету. Лобирају колико могу код страних власти, како они то кажу, “за српску ствар”. Шаљу кући својој фамилији тешко зарађени новац, око 4 милијарде долара годишње, учествују у хуманитарним акцијама за опоравак народа и матице Србије, инвестирају у привреду у отаџбини. И покушавају да гласањем учествују у политичком животу.
Моја књига  Енциклопедија српске дијаспоре је исписана по мотиву изреке српског генија Вука С. Караџића: “Срби, сви и свуда!”
Кроз приказ амбасада, националних организација, цркава, културних институција, друштава и портрета занеминитих људи приказујем дух српске заједнице у расејању и углед за који су се Срби изборили у туђини. Акутелна је утолико што власт данас занемарује Србе у дијаспори. Форсира Србе у региону зарад дневне политике и потребе финансирања Срба у оконим државама, а наше људе у далеким државама, од Немачке преко Канаде и САД до Аустралије, уопште не третира.
Срби у расејању су намерно гурнути у заборав јер не доносе политичке поене странкама на власти. Јер имају критички однос према властима, које гурају српски народ у сиромаштво и колонијални однос према земљама ЕУ и САД. Укинуто је Министарство за дијаспору, па потом канцеларија за дијаспору и Србе у ргеиону и сведено на чиновничку Управу при МСП, која већ годину дана нема свог директора. Таквим односом држава Србија престаје да буде матица и мајка свим Србима света. Постаје њихова маћеха, а мајка је само Србима у Румунији, Мађарској, БиХ, Црног Гори и Хрватској.
Енцисклопедија српске дијаспоре у три тома је књига против дискриминације и заборава српског народ у туђини. Први том ове енциклопедије је посвећен српским исељеницима у три Америке, Африци, Азији и Аустралији. Други том је о Србима из држава ЕУ, а трећи том је о Србима у региону. Потрудићу се да комплетна Енциклопедија српске дијаспоре у три тома буде објављена до краја 2018. године.

ТЕСЛА или TESLA

Чланак преузет из дневног листа Вечерње новости

 

ЗАШТИТИТИ ТЕСЛУ ОД ХРВАТА

Саво Штрбац,

Документационо-информациони центар “Веритас”

 

ТЕСЛА није ни наш ни њихов, ни од оних трећих. Он је светска баштина, а ми се можемо поносити што је рођен овде у Смиљану и Госпићу, и то је чињеница”, речи су градоначелника Госпића Петра Крмпотића изговорене 10. јула ове године у Меморијалном центру “Никола Тесла” у Смиљану на обележавању 160-годишњице његовог рођења.

“Његове одреднице су српски народ, чији је припадник, и америчка држава, која је развила његове научне потенцијале, а Тесла је, ипак, на почетку и на крају, задужио цело човечанство – и Србин и Американац, или ни Србин ни Американац, већ грађанин света, па тако грађанин и једне нове државе која га својата”, речи су председника Србије Томисава Николића изговорене истог дана и истим поводом на откривању споменика Николи Тесли у Карађорђевом парку код Храма Светог Саве у Београду.

Чији је Тесла?

И градоначелник Госпића и председник Србије су у праву – Тесла је рођен у Смиљану (тадашњој Војној kрајини Аустријског царства), месту које се данас налази у Хрватској, што је чињеница, као што је чињеница и да је чистог српског порекла. Обојица су сагласни и да је баштина, односно грађанин света.

У чему је онда проблем?

У моралу, рекао бих. Ево и зашто:

Пред крај Теслиног живота створена је усташка Независна Држава Хрватска за чијег постојања су побијени или протерани са својих огњишта сви његови потомци. Оно што их је претекло, побијено је или протерано деведесетих прошлог века.

Црква Светог великомученика Георгија у Госпићу, у којој је као свештеник служио Теслин отац Милутин, порушена је у Другом светском рату. Обновљена је уз помоћ православних Срба из Чикага 1964. године, да би, у последњем рату деведесетих, била срушена до темеља, а на њеном месту саграђен паркинг, који је и данас ту.

Теслин споменик на Тргу Николе Тесле у Госпићу, рад чувеног вајара Франа Кршинића, у последњем рату разнет је експлозивом. Дело је то проусташких снага под контролом ХДЗ.

Теслина родна кућа у Смиљану, обновљена после Другог светског рата и претворена у спомен-музеј, опустошена је у последњем рату.

Цркву Светог Петра и Павла у Смиљану, у којој је Никола Тесла крштен, усташе су порушиле у Другом светском рату. Обновљена је осамдесетих година прошлог века, а у последњем рату је потпуно демолирана и оскрнављена.

Званична Хрватска се Тесле сетила и 2006, на 150-годишњицу његовог рођења, када су његова родна кућа и Црква Светог Петра и Павла обновљене и претворене у тзв. Меморијални центар “Никола Тесла”. Те године је обновљен и Теслин бронзани кип, који је миниран у Госпићу 16. фебруара 1992, и од тада се налази у складишту Љеваонице умјетнина Академије ликовних умјетности у Загребу.

Сетила га се и првог јула 2013, на дан уласка Хрватске у ЕУ, када се његово име нашло прво на списку “највећих личности хрватске културе и науке” које та држава као свој “мираз” уноси у Европу и кад је његов трансформатор био изложен на главном загребачком тргу “као пример изузетног хрватског стваралаштва”.

Сетила га се и ове године, на 160-годишњицу рођења, када је градоначелник Госпића најавио да је Вијеће града Госпића “своједобно” одредило да ће нова локација Теслиног споменика бити испред зграде Културно-информационог центра, пошто је ранији Трг преименован у Трг Стјепана Радића, а на месту минираног споменика Тесли сада стоји фонтана виле Велебита. Пре неколико година тадашњи градоначелник Госпића Никола Колић (садашњи жупан личко-сењски) одбацио је могућност враћања Теслиног кипа на старо место, обзнанивши да је то место резервисано за Туђмана.

Пре 10 година једна позната светска компанија за производњу комјутера одлучила је да, у част Теслиног рођендана, рачунарима опреми све школе у земљи рођења славног научника које носе његово име. Међутим, та компанија није дала нити један рачунар, не због тога што није хтела и жељела, већ због тога што тада у земљи рођења генијалног научника ниједна школа није носила његово име. Сада је ситуација нешто боља. Наиме, на овогодишњем симпозијуму одржаном поводом Теслиног рођендана у Смиљану могло се чути да по његовом имену у Хрватској име носе само четири основне школе и само једно “велеучилиште”, оно у Госпићу.

У представљању великана свога краја, госпићка Туристичка заједница прво представљадр Анту Старчевића, па затимТеслу.

“Тешко се отети утиску да је Тесла Госпићу више терет него знамен”, прочитах у једном реномираном хрватском листу.

По мени су све то морални разлози због којих би Хрватима требало забранити да спомињу и својатају Теслу. А с обзиром на његов планетарни значај, било би најбоље да о томе СБ УН донесе посебну резолуцију.

Исламизација Европе

Исламизација Европе

Данашња вест је само потврдила да Европски политичари немају никакво решење по питању емиграната. Уствари ми живимо у убеђењу да европски политички врх треба у првом реду да штити интересе Европе и европских грађана. Али увек постоји и друга страна медаље а у овом случају и трећа. Ако предпоставимо да су Европски политичари на својим функцијама изабрани превасходно да штите итересе Европе и европских грађана а то нераде, онда је друга алтернатива да су то некомпетентни, недовољно стручни страначки постављени политичари који својим радом или нерадом доносе више штете заједничким циљевима уједињене Европе него сви њени непријатељи заједно. Из тога произилази да ако желимо да Европа опстане такво „труло месо“ треба одстранити. Али Европска Унија и није створена да донесе благобит њеном становништву. Она је створена да уништи моћ (што је већ учињено) сваке појединачне земље, да уништи националне идентитет сваке државе понаособ и да у зависности од постављења, од сваке државе направи зависног послушног роба мултинационалних компанија, банака и приватних и државних мафијашких концерна.
Када окренемо трећу страну медаље отвара се опција да већина постављених политичара није изабрана случајно. Многи су у току својих изборних кампања врбовани да раде против интереса Европске Уније. Онај остатак је поткупљен у току свог европског мандата. Са великим платама и бенефитама које добијају као посланци у европском парламенту и немогу другачије да размишљају да не би изгубили своје добро плаћено место. На тај начин несвесно подржавају политику самоуништења и својим одлукама озакуњују на први поглед бесмислене, аморалне па и криминалне одлуке Европске комисије.
Последња одлука да се Турској дозволи безвизови режим у односу на Европску унију показује колико је Европа беспомоћна у односу на уцењивачке ставове Турске према Европи. Образложење да то могу да остваре само уз биометријске путне исправе представља бледо оправдање. Издавање биометријских пасоша је већ у припреми у Турској а сву опрему је финансирала Европска Унија. То значи да коначна реализација издавања путних биометријских исправа је зависна од техничких проблема тј. брзине испоруке и инсталирања система за издавање тих исправа. Сакривањем правих разлога и обмањивањем јавности да то може да траје и неколико година је вест у коју неверују ни деца у обданишту.
Само у Немачкој живи преко пет милиона Турака а овом одлуком није угрожена само Немачка већ и остале земље Европе. Турска је на веома подли начин искористила неспремност и неспособност европских држава и политичара да реши проблем са економским мигрантима. Прво су добили неколико милијарди € да реше питање избеглица а после директно уценили Европу да ће отворити слободан пролаз избеглицама ако им се неизађе у сусрет и између осталог небуде скинут визни режим за грађане Турске.
Досадашња искуства нам говоре да живећи у Немачкој и другим земљама Европе веома мали број Турака се интегрисао. Живе у затвореним комунама, поштујући своје обичаје и традиционално право. Несагледиве последице лакомислене одлуке Европске комисије је први корак ка самоунишењу.
У исто време ЕК доноси одлуку о слободном кретању и безвизовом кретању грађанима непостојеће државе Косово. Да небуде мало  УЕФА на свом Конгресу у Будимпешти прима противно свом Статуту, Косово као 55 члана фудбалске федерације.
Исламизација Европе  је у пуном јеку а Европа то невиди или неће да види.

Умро је Сергеј Хелемендик

 

У ноћи између среде и четвртка од последица можданог удара је умро Сергеј Хелемендик, писац и аналитичар. Заувек нас је напустио супруг и отац, пријатељ  и велики борац за истину. Изгубили смо јединственог човека чија реч се далеко чула и кога су сви поштовали, и пријатељи и непријатељи. Његове пророчке речи о развоју актуалне ситуације на Балкану, Украјини и Европи ће још дуг одјекивати у нашим главама и усмеравати наше мисли у исправном смеру.

Нека Ти је вечна слава и хвала драги пријатељу

 

Сергеј Хелемендик (1957-2016)

У посети код Патријарха

 

ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, Г. ИРИНЕЈ

Фото: Мирослав Бата Петровић, Срђан Илић

                  Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 19. априла 2016. године у Патријаршији српској у Београду представнике и сараднике Удружења Срба у Словачкој на челу са председником Станетом Рибичем.

               Tоком 2015. и почетком ове године реализован је значајан део плана ревитализације Српског војног гробља у Великом Медеру које потиче из 1. Светског рата. Жеља нам је да се на простору нашег војног гробља поставе плоче и испишу имена скоро 6.000 тамо сахрањених српских и црногорских војника, официра, цивила и деце који су, утамничени и умучени у ,,Царском и краљевском заробљеничком логору” у Нађмеђеру.

С лева: Недељко Рајак, Небојша Кузмановић, Патријарх Иринеј, Стане Рибич, Мирослав Петровић

                     У оквиру овог само првог дела напора и покушаја да се ова идеја  што пре и оствари, др Небојша Кузмановић (Нови Сад) поклонио је Његовој Светости своју књигу ,,Српске духовне вертикале” (Градска библотека Нови Сад (2016.), као и књигу Нађмеђерска долина смрти, на гробовима 6000 српских мученика.

Недељко Рајак и Стане Рибич у разговору са Патријархом

                   Срђан Илић је поклонио књигу ,,Царски и краљевски заробљенички логор у Нађемеђеру” аутора мр Ласла Варге (Велики Медар, Словачка),такође посвећену историјату овог гробља, као и копију документарног филма ,,(не)ЗАБОРАВЉЕНИ” посвећеног теми историјата и данашњег стања Српског гробља у Великом Медару сниманог између 2013. и 2015.

О предлозима ревитализације

                   Стане Рибич, председник Удружења Срба у Словачкој је поклонио Његовој Светости књигу Исидора Ђуковића ,,Нађмеђер, аустроугарски логор за Србе” која, поред информација и фотографија о бившем великом војном логору ратних заробљеника у Великом Медеру, садржи и списак са личним подацима тамо  сахрањених српских мученика. Све ове књиге су штампане уз финансијску подршку Савета владе словачке републике – култура националних мањина а издавач је био новосадски ,,Прометеј”.

У очекивању пријема

                     И два аутора, сарадника Удружења Срба у Словачкој, даривали су Његову Светост. Мирослав Бата Петровић (Београд) је поклонио своју књигу ,,Недоречености Андреја Арсенијевича Тарковског” док је Недељко Рајак, песник из Рогатице,  Република српска, сарадник Удружења Срба у Словачкој, причитао стихове из своје збирке песама ,,Искра”.

Недељко Рајак са Његовом Светости Патријархом српским Г. Иринеј

                    Циљ посете Његовој Светости је било упознавање са ревитализацијом српског гробља у Великом Медеру, са посебним акцентом на исписивању имена свих 6.000 сахрањених Срба.

                    Стане Рибич је у име свих добронамерних људи са својим сарадницима упознао Његову Светост са молбом за благослов и сваку подршку да се ова наша велика заједничка морална, људска и хришћанска обавеза према свима на овом гробљу сахрањених, макар и после сто година, коначно и испуни.

                     Његова Светост Патријар српски г. Иринеј захвалио се свима на поклонима и информацијама о до сада учињеном, охрабрио и подржао своје госте у напорима да се ова племенита идеја што пре и оствари.