Планиране акције

Србијa

Словачка

Cрпске новине

Интернетове новине

Српски радио

Поклоните 2% од пореза

Извор наде

Српски центар

Вести
 

NATO ZLOČINCI

          Данас је осамнаеста годишњица када је злочиначка НАТО организација извршила агресију над сувереном земљом која је трајала непрекидно 78 дана и ноћи. За то време је убијено преко 6000 цивила и 1034 војника и полицајаца. Уништена је инфраструктура и велика већина индустријских постројења. Све за циљем овладавања и покоравања земље. Данас после осамнаест година видимо да су у томе успели али само делимично. Овладали су капиталом што је и био главни циљ овог злочиначког деловања али слободарски дух српског народа није и неће бити никада покорен.

             Данас се поклањам сенама свима који су недужни били убијени од стране НАТО пакта и њихових савезника и подсећам на злочине које не треба никада заборавити.

Стане Рибич

Чланак у целости преузет од стране Удружења Винчански неолит

Даница Грујичић   

•    Начелник за неуроонкологију Клинике за неурохирургију ат Клиницки центар Србије
•    Студиед ат Медицниски факултет у Београду
•    Ливес ин Белграде, Сербиа
•    Фоллоњед бy 18,282 пеопле

ИСТИНА О ПОСЛЕДИЦАМА НАТО БОМБАРДОВАЊА

              Извањавам се унапред што овај видео траје мало дуже али вас молим да га ПОГЛЕДАТЕ и ПОДЕЛИТЕ са својим пријатељима јер је јако важно да разумете које су последице НАТО бомбародвања по сваког од нас.Пошто ниједна политичка гарнитура у последњих 17 година није хтела да говори о последицама, ја као лекар сам дужна према грађанима да изнесем ЧИЊЕНИЦЕ о последицама НАТО бомбардовања.У последњих неколико месеци у јавности су појавили разни нво квази струцњаци и политиканти, који тврде да осиромасени уранијум који је бацен на ове просторе приликом злоцианцког НАТО бомбардовања 1999. године није штетан, чак постоје и оних сподоба који тврде да је лековит.
               Мој лични став о НАТО је познат али да га поновим, сматрам да је НАТО злочиначка организација која нигде није донела мир већ ствара милионе унесрећених људи на Балкану, Азији или Африци. Злочиначка организација која не ратује за интересе Американаца, Немаца, Италијана, Француза већ за интересе крупног капитала.
              Не улазим у право сваког политиканта да заступа идеје које жели и да жели Србију у НАТО али не сме да лаже народ како би морално оправдао своје политичке ставове. Али одговорност као народног представника, сваки политичар је дужан да изнесе чињенице и истину па нека грађани суде. Последице НАТО бобмардовања су трагичне и геноцидне на овом простору и то је чињеница.

ПОСЛЕДИЦЕ НАТО БОМБАРДОВАЊА

- 26100 летова НАТО авијације изнад Србије
- 18170 летова борбене авијацие
- Урађено је 2300 напада на објекте на земљи
- Лансирано је 415 000 различитих пројектила укупне масе 22 000 тона!
- Тачан број погинулих у бомбардовању се и даље нажалост не зна али бројке се крећу од   
  2700 до 3500 цивила
- Рањено је око 12 500 цивила
- Погинуло је 631 припадник оружаних снага Србије, док их се 28 воде као нестали
- Уништено и оштећено је око 25 000 кућа и зграда
- Уништено је око 470 километара путева и око 600 километара ж. пруге
- 112 локалитета на југу централне Србије и Косова и Метохије бомбардовано је осиромашеним уранијумом
- 60% циљева који су гађани били су цивилни
- НАТО је бомбардовао хемијска и нафтна постројења која су изузетно опасна како по здравље људи тако и по комплетни екосистем. Ова постројења се налазе на мапама ХАЗАРДа и представљају објекте који се у случају рата не бомбардују како не се не би изазвала велика катастрофа. Изазвана је трајна катастрофа!
- 4 локалитета на југу централне Србије која су бомбардована осиромашеним уранијумом у околини Врања Пљачковица , Боровац, Братоселци и Рељан.
- У Црној Гори полуострво Љуштице је бомбардовано осиромашеним уранијумом.
- Радиоактивност у месту Пљачковица (место поред Врања у насељеном делу) је била 1100 пута већа у периоду када је бомбардована него што је то било у нормалном периоду.
- На Србију и Црну Горуј је изручено 10 до 15 тона осиромашеног уранијума
- Због бомбардовања природу у СР Југославија су загадиле отровне супстанце међу којима су најгоре полихлоробифенили којих има у трафо станицама а који су висококанцерогени и одговорни за имунолошке болести. 1 литар болихлоробифенила је довољан да загади милијарду литара воде. Колико је полихлоробифенила отошло у Саву и Дунав?
- Бомбардовање бројних фабрика у којима су употребљавани тешки метали је изазвало између осталог и ширење кармијума и метилизоване живе који је најотровнији облик живе. Тиме затрован највише Дунав.
- Балканска радна група у оквиру УНЕПА. Тада је саопштено да је 340 узорака тла и воде показала присуство трансуранимских елемената као што је уранијум 236 и трагове плутонијума из фисионог процеса. Присуство плутонијума потврдиле су две независне лабараторије шведски институт за радиолошку заштиту и швајцарска лабараторија.
- Присуство плутонијума показује да је СР Југославија је бомбардована са нуклеарним отпадом.
- Американци су угасили постројење које је правило пробијаче од осиромашеног уранијума јер је било повећано зрачење од 385 грама уранијума. НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ БАЧЕНО ЈЕ 15 ТОНА осиромашеног уранијума!
- Над Србијом и Црном Гором је изгорело 16 500 тона керозина. За сагоревање ове количине керозина потребна је количина кисеоника коју сва жива бића на овим просторима потроше за 50 година.
- У атмосферу је отишло 20 тона хлора због бомбардовања петрохемије у Панчеву 15. априла 1999 године.
- Уништавање нафтних складишта је довело до ослобађања огромних количина угљен-диоксида али и посебне групе високо канцерогених једињења који представљају полицикичне ароматичне угљо-водонике.
- Повишене количине диоксина и фурана су регистроване чак у Тракији у Грчкој у априлу 1999 године.
- Око 3,5 милијарди килограма земље је измештено услед експлозија бомби.
- У Баричу је у Саву испуштено 165 тона флуроводиничне киселине.
- У Панчеву и Новом Саду у Дунав је отишло 3 тона живе.
- Србија и Црна гора су представљале један од 6 европских центара разноврсности. Многе животиње и биљке које нису биле угрожене пре бомбардовања су постале угрожене после бомбардовања.
- Нови Сад, Бор, Крагујева и Панчево су проглашени за небезбедним местима за живот.
- Радијација је била повишена и у Румунији, Бугарској, Грчкој и Македонији.
- Распршивањем алфа честице су се разносиле путем ветра ка Чешкој, Словачкој, Пољској, Белорусији, Румунији, Мађарској.
- Рејони хемијских контаминација Панчево, Бор, Крагујевац, Нови Сад, Барич, Лучани, Прахово, Рашко, Врбас, Ниш, Приштина, Лесковац, Врање.
- Од 2002. до 2005. године је било 32 000 људи који су регистровани са малигним болестима. До 2009 године се повећао за 8500 се повећао број оболелих него што их је било у првом периоду. Смртност се повећала за 5500. До 2014. је регистровано скоро 40 000 новооболелих од малигнитета.
- Од 2002. до 2005. просечан број леукемија годишње је био око 800. У периоду од 2006 до 2009 око 1300. 74% више леукемије када се очекивало да ће се повећати због последица бомбардовања. Смртност од леукемије повећана за 139%


- СВЕТСКИ ПРОСЕК ОБОЛЕЛИХ ОД МАЛИГНИХ ОБОЛЕЊА ЈЕ 2000 на 1 000 000 СТАНОВНИКА У СРБИЈИ ЈЕ БРОЈ ОБОЛЕЛИХ 5500 на 1 000 000 СТАНОВНИКА! ШТО ЈЕ 2.7 ИЗНАД СВЕТСКОГ ПРОСЕКА.


- Стопа ициденце тј новооболелих расте за 2% сваке године док је у свету расла за 0,6%.
             Младима којима смо оставили овакву земљу и све проблеме са којим се сусрећу, оставили смо и проблеме о којима не смемо да причамо, и за које не смемо да тужемо зликовце који су га створили! СРАМОТА! Оно што моје колеге и ја тражимо већ годинама је да се формира неутрална комисија (у којој ће учествовати и они који тврде да осиромашени уранијум није штетан) и испитају последице бомбардовања. И да се према резултатима истраживања заштите грађани и екосистем. И наравно да се тужи НАТО и тражи обештећење због злочина који су радили на овим просторима.
(Проследио: Цхубра)

ПАВЛЕ БАКИЋ

Последњи српски витез

 

ПАВЛЕ БАКИЋ ЗАШТИТНИК СРБА И ПРАВОСЛАВЉА

 

-           Пре 480 година јуначком смрћу умро је Павле Бакић, последњи српски витез, угарски велможа, словачки деспот и заштитник Срба у Словачкој

Марко Лопушина

      У средњем веку, када су племство и њихови поседи представљали зачетке држава у Европи, Срби су насељавали просторе средине Старог континента. Било их је од Беча преко Пеште до Братиславе и Варшаве. Историчар Љубивоје Церовић тврди да се досељавање Срба у Словачку у средњем веку одвијало у више таласа. Први талас је кренуо другом половином 15. века и потрајао до првих деценија 16. века, када се досељавају Срби на подручје Горњег Дунава, у Комарно и Братиславу, чинећи са Острогоном и Ђуром у Угарској језгро Краљевске шајкашке флотиле. Најпознатији шајкашки центар у унутрашњости Словачке, чију су посаду чинили Срби, била је Шаља на реци Вагу.

       Други талас српских сеоба у Словачку је уследио после неуспеле турске опсаде Беча 1529. Тада је Фердинанд Хабзбуршки одлучио да створи одбрамбени систем утврђења, у којима су били и Срби. Сматрало се да ће се на тај начин, поред шајкашких утврђења на Дунаву, створити ланац тврђава на Морави које ће онемогућити продор Турака у средиште Европе.

        Трећи талас српских сеоба у Словачку догодио се другом половином XВИ века и првом половином 17. века, када се усталила граница према Турској. Да би се осујетили могући османски продори, дуж северне границе изграђено је више утврђења, где се појављују и Срби. Четврти талас уследио је са Великом сеобом Срба, када је на подручје Словачке на челу српског збега дошао патријарх Арсеније 3. Чарнојевић. Тада су се Срби населили у неколико насеља на територији југозападне Словачке.

        У време највеће концентрације српског становништва у Горњој Земљи, током 18. века, само у Комарну је живело близу две хиљаде становника српске националности.После тога је број Срба непрестано опадао.

       Има историчара који тврде да су Срби и пре сеоба долазили у Словачку, као ратници или као велможе. По доласку Мађара, Панонски Срби су заједно с њима учествовали у ранофеудалним ратовима. Тако је: „Коњица, састављена од Срба из Баната 1044. одбранила град Ђур од Немаца, а 1052. под командом војводе Уроша, Срби су одбранили Братиславу од немачког цара Хенриха 3.”.

       Урош 1. Немањић (1243-1276) „је долазио у Братиславу на величанствене гозбе европских краљева и великаша”, односно на свадбене свечаности, а у Братислави се налазе две повеље српске принцезе Катарине Бранковић, ћерке српског деспота Ђурђа Бранковића из 1421. и 1429.

     У 15. веку Ђурађ Бранковић Смедеревац је имао поседе у Дунајској Стреди, између Братиславе и Комарна, а 1525. прешао је из Шумадије у Угарску, последњи српски деспот Павле Бакић. О њему је у словачкој историји записано:

      „За тешко злато и витешки проливену крв ‘Агарјана’, добили су Бакићи огромна имања, која су се низала и надовезивала од југословенске Драве до чехословачке Мораве. На њима су насељавали Србе, које су штитили и с којима су се прослављали у борбама. Њихови непрегледни поседи ширили су се по јужној и средњој Угарској, око тврдих и недобитних Бакићевих градова.”

Грб деспотије Павла Бакића

      Како је писао историчар Ристо Ковијанић витез и српски деспот Павле Бакић рођен је у месту Бања на планини Венчац око 1500. године. Водио је порекло од кнежине Вуксана Бакића у Старом Влаху. Имао је турски тимар као и његов отац. Припадао је феудалној породици која се прва укључила у турски феудализам.

У Шумадији, на планини Венчацу, између шуме Ломнице и потока Јасенице, недалеко од села Ливаде, подизали су се дворови властелина Павла Бакића. Живео је у породичном дворцу који се састојао од лепе двоспратне грађевине, која је подигнута између 1515. и 1522. не Венчацу.

     -     У другој деценији шеснаестог века Павле Бакић важио већ као најугледнији човек међу Србима – тврди историчар Александар Ивић.

      Петар Бакић је постао господар кнежине састављене од великих имања око брда Венчаца у Шумадији, званих “Бакићева земља” (“Земља Бакићева”, “Бакићеви двори”, “Бакићево врело”). Кнежина Бакића у Шумадији обухватала је педесетак села.

Лик Павла Бакића како га замишља уметник

       Био је ожењен Теодором, са којом је имао две ћерке. Цела породица Бакића, Павла и четири рођена брата и брата од стрица Петра истицала се у Шумадији јунаштвом, витешким понашањем, часношћу и богатством. Политички и привредно били су повезани са Угарима. Када су Београд и Мачва пали под османлијску власт Павле Бакић се приклонио султану. Бакић је као кнез уживао је велики углед код Турака и добио право да од народа прикупља прописани харач.

      У договору са заповедником угарске војске Павлом Томоријем и краљем Лајошем 2 прешао је у децембру 1525. са својом породицом, женом Теодором, ћерком Маријом, браћом Келеманом, Маном, Димитром, Михајлом, Матијом и доста Срба на угарску страну. Између осталог покретног иметка понео је троја кола у врх натоварена златним стварима и драгоценостима те праћен од 50 лаких коњаника пређе у децембру 1525. у Угарску.

      За напуштена добра у Србији добио је град Лак и друге поседе. Био је последњи српски титуални деспот у Угарској. Поседи Павла Бакића су се протезали од реке Трнавке и истоименог утврђења до крајњег запада Словачке – Холича на реци Морави, у дужини скоро стотину километара. У непосредној близини утврђења Трнаве, у кањону Трнавке, у теснацу на Малим Карпатима, Павле Бакић је са супругом Теодором и кћеркама Маргаритом и Ангелином поседовао утврђени град-замак Оштри Камен, на тешко приступачном узвишењу. Било је то надалеко чувено „орловско гнездо”.

      Имања Бакића су се завршавали утврђењем Холичем на Морави, које је држао његов брат Петар са својих хиљаду коњаника и чувеним хајдуцима. Подручје западне Словачке Павле Бакић је насељавао српским становништвом. Величајући га писац Јаша Игњатовић је у свом делу “Дели Бакић” написао: “Дели Павле је тимарио и јахао припитомљене јелене горске”

     Значај Павла Бакића за српску националну историју први је уочио велики историчар Константин Јиречек, који је целу другу књигу своје чувене „Историје Срба“ посветио борби Срба и Турака и приказ те борбе је започео битком на Марици, а завршио ју је смрћу деспота Павла Бакића, последњег носиоца српске средњевековне владарске титуле.

      Било је то време ратова и борби за земљу и проширење својих деспотија. Дванаест година је провео Бакић као војсковођа и ратник бранећи Европу од Турака. Предводио је лаку коњицу хусара на граници са Османслијским царством. Јахао је коња вранца увек на челу своје борбене колоне и са челичним мачем у руци побеђивао. Европу је бранио и својим витешким залагањем за православље и хришћанство.

     Моћна српска породица Павла Бакића, који је био аустро-угарски велможа живела је неко време у Трнави, педесетак километара од Братиславе. Бакићеви су имали поседе у Трнави, Шаштину, Холичу и Остријежу. Поседи Бакића су се завршавали утврђењем Холичем на Морави, које је држао његов брат од стрица Петар са својих хиљаду коњаника и чувеним хајдуцима.

        Павле Бакић и његова браћа су помагали градњу српских храмова и ове капеле у Трнави, која је посвећена светом Тројству.

       – Трнава је била град цркава, често је зато зову и „мали Рим”. Овде своје храмове има пет верских заједница, па и православна црква. Трнава је у 17. веку и касније била једна од престоница Срба у Словачкој. Центар њиховог живота била је црква Свете Тројице. О томе сведоче 32 црквене књиге, крст и делови иконостата, који су сачувани. Иако је српска православна црква у Трнави престала са радом 1950. године, она чува истину о Србима који су се овде три века молили  – каже у својој научној студији о Србима професор Јозеф Шимончич из Словачке.

     Посао оживљавања храва свете Тројице  поверен је управо свештенику Мирославу Крајском. ЕУ жели да финансира обнову и изградњу српске капеле.

          – Мој пројекат нове српске цркве предвиђа да се храм свете Тројице продужи за два метра, да се подигну звоник и крст, али да архитектонски изгледа као здање у 17. века. Још немамо финансијску пројекцију изградње, јер морамо да скенитамо темељ и утврдимо статичку сигурност храма. Биће овде доста посла, али ја се заједно са мојим православним верницима радујем, што ће српска црква после седам деценија опет да буде активно светилиште – задовољан је отац Мирослав.

        Удружење Срба и Српски културно – информативни центар одлучили су да на вратима здања у Штефаниковој улици број 20 постави спомен плочу са написом: „Почетком 18. века Срби су овде изградили православну цркву у којој су се одржавале богослужбе до половине 20. века”.

Спомен плоча откривена у Трнави 2015 године

     Павле Бакић је био командант српских шајкаша, ратника у шајкама, војвођанским малим галијама на Дунаву. Од них су у Словачкој касније настале дунавске ратне флотиле. И у хусарским и у шајкашким јединицама главне четовође и ратници били су Срби.

           Бакић је Мађарима донео вест, да Турци припремају напад на мађарску престоницу Будим. Турска војска на челу са султаном Сулејманом, кренула је крајем априла 1526. из Цариграда и средином августа је прешла Драву и упутила се долином Дунава према Будиму. Блиска опасност тргла је краља Лајоша и његове великаше из нерада те и они прикупише око 30.000 војника и пођоше на сусрет десет пута јачем непријатељу. Павле Бакић и Радич Божић су саветовали краљу да се заклоне за кола и да у заклону дочекају страшног непријатеља, али краљ не послуша њихове савете него одлучи да у отвореном пољу прихвати борбу.

-           На Мохачком пољу, 29. августа 1526. око пет сати после подне започе бој, који се око седам сати заврши уништењем угарске војске. Око 2. 400 војника, међу њима два надбискупа и пет бискупа и цвет мађарског племства нађоше смрт на бојишту. Краљ је побегао испред непријатеља али се у бегању удавио у једном набујалом потоку. И од Срба погибоше многи, међу осталима и Павлов брат Манојло Бакић – пише историчар Александар Ивић.

     После победе на Мухачу заузеше Турци без отпора и борбе град Будим и пошто су га опљачкали и спалили, вратише се преко Бачке и Срема натраг у Турску.

     Како угарски краљ Лајош није оставио наследника те је његова смрт поделила државу у два противничка табора: једни су изабрали за новог краља ердељског војводу Запољу, а други Фердинанда Хабзбуршког, аустријског надвојводу. Бакић је у први мах пристајао уз Запољу и са 200 српских коњаника држао је у својој власти град Стони Београд, у коме је обављен избор и крунисање Запоље за угарског краља

Кад се је Павле уверио да је Запоља неспособан за владара у оваквим тешким временима, он се одазове учесталим позивима Фердинада и пређе на његову страну те се са својим војницима борио од сада против Запоље и његових присталица. У тој борби погибе 1528. и други брат Павлов, Комнен Бакић

       У борби за Угарски престо између надвојводе Фердинанда Хабзбуршког и ердељског војводе Јована Запоље био је на страни војводе Запоље. После Запољиног пораза код Токаја 1527, прешао је Фердинанду и остао му веран до смрти.

           Уочавајући значај шајкаша за одбрану земље, Фердинанд је Павлу Бакићу дао задатак да ојача шајкашку флотилу. Поред пунктова у Горњој Земљи – у Коморану, Шаљи, Острогону и Ћуру и њима прибрежним рекама, организовао је шајкаше и на Драви, Мури и Сави.

      Ценећи ратничке способности Павла Бакића, угарски краљ Фердинанд га је поставио за заповедника шајкаша у Горњој Угарској. Основни задатак Бакићеве војске био је да спречи продор турске војске према Бечу. Испред Турака се и Павле повукао у Беч те њему и његовим српским војницима поверише да чувају мостове на Дунаву. Обављајући са успехом овај задатак Павле се упуштао у борбу и наносио осетних губитака Ибрахим паши, који је 2 логоровао на подножју Каленберга. Скоро месец дана су Турци јуришали на Беч, али је сав њихов напор био узаман те султан 16. октобра 1529. прекине опсаду и врати се у Турску.

      Пошто је допринео одбрани Беча од турске опсаде 1529, постао је симбол јунаштва, чија је слава борца против Турака пронета читавим хришћанским светом. У њему су Срби видели свог најмоћнијег заштитника. Његово име оваплоћивало је херојску борбу српског народа против османских освајача.

       Током ратовања Павле Бакић је српске ратнике крепио васкрслим косовским заветом и жељама о ослобођењу Шумадије и Србије од турских освајача.

-           Са Србима у Турској стајао је Павле у сталном контакту. Њему су сваки час долазили из Турске његови сународници, у групама и појединце. Неки су долазили као гости, а други да их прими у службу. Сачувана су многобројна Павлова писма, којима препоручује краљу Фердинанду нове српске досељенике и подноси му пројекте и планове о покретању војне за ослобођење српског народа од Турака – тврди Александар Ивић.

  У историји Срба, у издању Матице Српске постоји запис у коме се говори о Бакићевом јунаштву и витештву:

-             “Средином 1532. дошао је султан Сулејман по трећи пут једно одељење турске војске опколило је град Панонхалму, у који се био затворио Павле Бакић. Све јурише Турака одбије Павле и примора их да дигну опсаду. За султановом војском, која се враћала преко Штајерске, похиташе Кацијанер и Бакић са 2. 200 војника и нанесоше велике губитке послењим турским одељењима. Бакић је гонио Турке све до Љубљане, а затим се врати у Беч. У повратку између Бадена и Трајскирхена сукоби се 18. септембра 1532. Бакић са војском Османа бега, која је робила Доњу Аустрију. Павле спази међу Турцима Осман бега у сјајном оделу и са блиставим оружјем, појури према њему, обори га копљем с коња и одруби му главу. Османова смрт збуни Турке те их Срби до ноге потуку. О овој победи штампана је те године 1532. књижица на немачком језику, чији наслов у српском преводу гласи: “Јуначко дело Павла Бакића код Бадена“.

     Касније је Павла Бакића као витеза српства опевао и песник Јован јовановић Змај.

      Због својих заслуга, Павле Бакић је од Фердинанда добио звање „мањификус” – узвишени. И имања у Горњој Земљи и Западној Угарској.  Фердинанд Хабзбуршки му је 1537. доделио титулу српског деспота и позвао Србе да се окупе око њега да их предводи. Витез и деспот Павле Бакић имао је своју деспотију коју су чинили градови Ђур, Лак, Сомбатхељ, Папу, Јаношхазу и Хедервар. Важио је као један од најбогатијих и најмоћнијих властелина у Угарској. Имао је свој печат и новац са својим ликом. Говорио је пет страних језика.

     У њему је цар Фернинанд видео личност способну да одржава везу и прати ситуацију у редовима Срба на Запољиној страни и на турском подручју. Зато је Бакић именован и за капетана хусара у јачини 2000 српских коњаника.

      Покушај краља Фердинанда да протера Турке из Славоније, са српским деспотом Павлом на челу, није успео. Не могавши да освоји од Турака Осијек, повлачио се према Ђакову, где је код Горјана у боју (1537) са Османлијама деспот Бакић погинуо.

   Историчари су описали тај тренутак:

      “Хришћани опколе Осијек, али га не могаше заузети те врховни командант Угарске Кацијанер напусти опсаду и нареди повлачење кроз средину Славоније. Учестале јесенске кише отежале су пут, а непријатељ је пристизао и узастопце гонио хришћанску армију. Кад је невоља достигла врхунац, умакоше војни заповедници, а војска њихова, препуштена сама себи, расула се на све стране. Први побеже врховни заповедник Кацијанер, а затим Пекри и Шлик. Сада су сви погледи били управљени на деспота Павла Бакића и његове Србе. Павле није спадао у ред оних, који беже, него поведе 9. октобра српске коњанике код Горјана, недалеко од Ђакова против надмоћног непријатеља.

      Јаничари навалише са свих страна на српског деспота и после дуге и крваве борбе ранише га смртно и оборише с коња. Сад се развије огорчена борба између српских и турских коњаника о мртво тело деспотово. Несравњено надмоћнији Турци потиснуше Србе и одсекоше главу Бакићеву. Турски заповедник Мехмед бег даде деспотову главу своме сину Орослан-бегу, да је однесе у Цариград на поклон султану Сулејману”.

           – Смрт деспота Павла Бакића значила је за српски народ праву катастрофу. За његова живота је српско питање било у Бечу стално на дневном реду, али су његови планови о регулисању положаја досељених Срба према угарској држави и о подузимању војне за ослобођење српских земаља од Турака сахрањени заједно с њиме. Српском народу, који је тонуо у ропство, Павле Бакеић је био последња нада – сматра историчар Александар Ивић.

      За живота витез Павле Бакић је био кнез кнежине Бакића, велможа Угарске, узвишени Хабзбуршке монархије, деспот Српске деспотије и витез Светог римског царства. Иза деспота су остале кћерке Маргарита и Ангелина, за коју је везан је тзв. “марјански култ” у Шаштину (1564.) Међу наследницима се истицао унук Стефан Штијановић и унук Петар Бакић, који је учествовао у Тридесетогодишњем рату (1618-1648.) на страни аустријског цара.

    Бакићеви су у 18. веку имали поседе у Шаштину, Холичу и Остријежу. У Холичу је постојала српска православна црква (1663.) коју су они основали. Један од наследника последњег српског витеза Павла Бакића, Петар био је бискуп. Имао је сина Антала. Бакићи су помињани у Словачкој и касније и у 18. веку.

        У Шумадији се вековима преноси казивање о Павлу Бакићу који је живео и столовао подно планине Венчац код Аранђеловца. Почетком 21. века археолози су открили зидине које су мештани назвали Дворине, сматрајући да су то остаци двора деспота Павла Бакића из 16. века. Народ подно Венчаца и Букуље с поносом и данас прича да је деспот био велики јунак, честит и учен човек. Ту на археолошком локалитету Дворине, у аранђеловачком селу Бања, подигнут је споменик последњем српском деспоту и витезу Павлу Бакићу.

      Витешку традицију Павла Бакића данас чува  иштити Удружење грађана из Аранђеловца, које носи његово име.

Витезови Павла Бакића крај његовог споменика

Змај у Модри

Документарни филм снимљен поводом постављања споменика спском дечијем песнику Јовану Јовановићу Змају у Модри 2016 године.

 

http://media.rtv.rs/sr_ci/dokumentarni-ponedeljak/26836

РУСИЈА ПОШТУЈЕ СВЕТОГ САВУ

Посета патријарха српског Иринеја Русији и руском патријарху Кирилу ојачала је православну традицију два народа

РУСИЈА ПОШТУЈЕ СВЕТОГ САВУ

Свети Сава

-    Руски цар Иван Грозни је уздигао култ Саветог Саве, чија икона краси најзначајнију цркву Архангелски сабор у Кремљу, а данас га негује партирјарх руски Кирил

Написао: Марко Лопушина

Када је прошле недеље партијарх српски Иринеј допутовао у Москву на прославу седамдесетог рођендана патријарха Кирила, верског поглавара московског и све Русије, био је дочекан благородним речима:
- Нека нам Господ помогне да наставимо да чувамо наше јединство. Веза и дубоко пријатељство између наша два народа кроз историју живи и данас. И радујемо се чињеници да и данас Русија и Србија одржавају добре односе, упркос тешким условима који постоје у Европи у овом тренутку – рекао је патријарх Кирил.
Патријарх Иринеј присуствовао је обележавању 70. рођендана Његове Светости патријарха Московског и целе Русије Кирила у Храму Христа Спаситеља у Москви. Тада је поручио “да се човек налази у кући свог брата, не осећа као да је у гостима”.
-    Примају га отвореног срца, као рођеног, с љубављу, а ако му помажу, то је безусловно. Тако се Руси увек осећају у Србији, а Срби – у Русији – истакао је патријарх српски Иринеј.
И изразио посебну захвалност патријарху Кирилу, Руској православној цркви и руском народу:
-    Ни према једној од недаћа којима нас је Господ посетио у току последњих деценија, Руска Црква и руски народ нису остали равнодушни. То су и пожар у манастиру Хиландар, и страшне поплаве. Посебно смо Вам захвални за сталну помоћ коју пружате нашој Цркви и народу на Косову и Метохији – рекао је српски патријарх Иринеј.


Духовна веза између руског и српског народа, Руске православне цркве и Српске православне цркве постоје још од 14. века са појавом монаха Саве Крипецког и потом монаха Пахомија Србина. Да би посебно ојачала у време цара Ивана Васиљевича Грозног, Србима по деди А. Дејановићу и по баби Ани Јакшич, који је изразио дивљење према спрској лози Немањића и посебно према Светом Сави.
Цар Иван Грозни Четврти је надахнуо своје историјске наследнике, владаре Царске Русије да у најзначајнијој руској цркви свих времена Арханглеском сабору у Кремљу, у коме богослужи и руски патријарх Кирил, уз највеће руске свеце поставе и ту стоје Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви и Свети цар Лазар – каже Радмила Воиновић. Београђанска која истражује српске корене и трагове у Русији.
Иконе стоје на североисточној страни Архангелског сабора.         Свете иконе са Светим Савом и његовим оцем Симеоном, рађене су од 1652. до 1666. године  увреме владавине цара Алексеја Првог из династије Романових. Свети Сава и Симеон, сабиратељи српских земаља, насликани су у пуноћи своје божанске мисије. Пред грандиозним фрескама велики руски кнезови молили се за духовну снагу и победу уочи сваке битке. Због фресака изузетне уметничке вредности, међу којима су и три српских просветитеља и чудотвораца, Архангелски сабор је руски споменик националне културе.
Архангелски сабор је заправо капела са 46 књажевских гробница московских Великих кнежева и Царева, почевши од Ивана Калите и завршно са Иваном Алексејевичем, братом Цара Петра Великога. По предању, први дрвени Архангелски сабор међу зидинама Московскога Кремља, на месту данашњег, саградио је још 1247-1248. године, Михаил Хоробрит, брат светог благоверног кнеза Александра Невског. Више пута је паљен и уништаван, али је опет уздизан и наставио са радом.
- Иконе светих Срба се налазе у делу који се односи на владарске претходнике цара Ивана Грозног, јер су они духовно били повезани са Србима. Наиме, Теодосијево “Житије Светог Саве” било је добро познато у руским црквеним и државним круговима. И није нескромно рећи, да је наш сверодитељ и његово величанствено дело, то јест да је “Света Србија” Немањића као Савин духовни пород – била узор и идеал онога што данас зовемо “Светом Русијом”. Није претеривање рећи да је узор владара-монаха чије су највеличанственије оваплоћење управо били Немања и његов син, били и идеал цара Ивана ИВ Грозног – тврди Радмила Војиновић.
Још је његов деда цар Иван Грозни у многим приликама потврдио своју наклоност према Србима. Посебно су занимљиви односи његовог наследника цара Ивана Горзног Четвртог са хиландарским братством. Први царев сусрет са светогорским монасима догодио се 1550. године.


-    Тада су у Москву стигли игуман хиландарски Пајсије и још тројица монаха. Они су молили цара Ивана да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине – пише  уцрквеним књигама.
Иван Грозни је одмах после ове посете, због Хиландара и руског манастира св. Пантелејмона, упутио писмо Сулејману Величанственом, у којем је од турског султана тражио да узме у заштиту ова два манастира. То је био први дипломатски контакт две силе на овом нивоу. Шест година касније хиландарско братство затражило је нову помоћ од цара Ивана Грозног.
-    Њихови изасланици, који су дошли у Москву, били су богато даривани црквеним одеждама, иконама, књигама и новцем. Цар је поклонио Хиландару 300 рубаља, а царев брат кнез Јуриј Васиљевич 50 рубаља. И наредних година, све до пред Иванову смрт, Хиландар ће редовно добијати помоћ од цара Ивана Грозног – записано је у православној историји.
У Москви је од времена цара Ивана Грозног, па до почетка 19. века, постојало Подворје манастира Хиландара. Затим, од 1874. године до Октобарске револуције деловало је Српско подворје уз благослов митрополита Михаила. Храм Подворја светог Кира и Јована и Светог Саве, архиепископа српског, са самом зградом Подворја даровао је Србима сам цар. Црква се налазила у предграђу Сољанка, а пројектовао је архитект К. Бјанком 1768. године у време Катарине ИИ.
Српска црква је освештена 30. новембра 1874. године, а церемонији су присуствовали лидери српско-руских веза С. М. Соловљев, ректор Московског универзитета, М. П. Погодин, председник Словенског комитета и протојереј А. М. Иванцев.
Храм је био место окупљања свих Срба са Балкана, а у њему су биле склоњене скупоцене иконе из црногорских цркава. Срби и Руси окупљени око цркве пружали су велику хуманитарну помоћ народу у отаџбини.
Црква је уједно била и уточиште митрополита Михаила, који је напустио Србију и у њој живео све до 1889. када га је краљ Александар вратио у Београд. Митрополит је у Москви добио висока одликовања, а био је и члан Московске духовне академије и Московског универзитета.
Бољшевици су ову српску цркву срушили 1933. године. Договор о његовом обнављању, постигнут 1948. године, између патријарха српског Гаврила и руског Алексија И, није остварен због бурних политичких догађаја после Резолуције Информбироа.
-    Свештени синод Руске православне цркве је тек 28. децембра 1999. године донео одлуку да се у Москви, при храму Светих апостола Петра и Павла, код Јаузких врата, обнови Подворје СПЦ. Храм апостола Петра и Павла постоји од 1625, док је садашњи камени храм саграђен 1700. године у стилу московског барока – сведочи Радмила Воиновић.
Рад Подворја је званично отпочео 21. јануара 2001. године, када је патријарх Павле са митрополитом Амфилохијем, епископом тимочким Јустином и архиепископом Климентом, после свете лутиргије, назначио за првог представника обновљеног Подворја у Москви архимандрита Антонија Пантелића.
Руски цар Иван Грозни је уздигао култ Саветог Саве, чија икона краси најзначајнију цркву Архангелски сабор у Кремљу, а данас га негује партирјарх руски Кирил. Патријарх српски Иринеј посетио је и Архангелски сабор у Кремљу и Подворје СПЦ у Москви.
У Русији постоје и друге српске светиње. Женски манастир Новодевичји пет векова је стециште и средиште руске духовности. Основан 1525. године манастир је био очевидац и учесник многих важних догађаја из руске историје. Процват манастирског живота везан је за Ивана Грозног, који је овде крстио ћерку Ану. Иван Грозни улагао је новац и злато у обнову и изградњу манастирских конака.
Храм, палата и зидови манастира представљају јединствену архитектонску градњу а уметничко благо надахњивало је сликаре и писце који су овде стварали дела непролазне вредности. У манастирском комплексу мир су налазили и руски цареви, војници, сељаци и племићи, а од памтивека он је и уточиште за рањене душе. Многе монахиње и верници, и Рускиње и Српкиње, никада нису напустиле овај манастир.

Антрфиле
10.000 ПОСЕТИЛАЦА
Арханглески сабор у Кремљу, који многи сматрају са глацну руску цркву, дневно посети и до 10.000 верника, посетилаца и туриста.
- Само највећима место је овде Арханглеском сабору и у Кремљу – каже Радмила Воинович – Наша вера је једна, ујединитељска и братска. Сасвим је природно да Русија на овакав начин покаже своју приврженост српском народу.

Антрфиле
ПОДВОРЈЕ СПЦ
Срби који раде у Русији, али и руски верници у Подворју Српске православне цркве, у древном храму Петра и Павла у Москви, редовно крајем јануара прослављају славу Светог Саве. Том приликом српски владика Антоније честита верницима славу и говори о значају Светог Саве, а наша и руска деца рецитују и певају песме о Светом Сави.

СВИ СРБИ СВЕТА

Народ на прагу трајног заборава

Написао: Марко Лопушина

СВИ СРБИ СВЕТА

Српско национално биће данас чини 11,5 милиона људи, који живе у 105 држава света. Највише српског народа живи у матричним земљама, Србији са двема покрајинама – 6,2 милиона, Републици Српској – 1,2 милиона Срба, у Црној Гори – 182.473 и Хрватској – 150.000 Срба. Остали српски народ расејан широм планете матица Србија је посебним законом поделила, дискриминисала и сврстала у Србе у дијаспори, у блиским европским и далеким прекоокеанским државама и Србе у региону, на Балкану.


Србија се као отаџбина и матица свих Срба света, међутим, никада званично није прецизно утврдила број расејаних Срба у туђини. Зато се број свих Срба света најчешће израчунавао по политичкој потреби странака на власти – да је што већи број наших људи у расејању, то су они и њихов егзодус већи национални и државни проблем. Отуда је некадашњи број од 2,5 милиона Срба у дијаспори, нарастао на чак четири милиона Срба у расејању. Политичари воле о томе да говоре као о парадоксу да “нам више од трећине народа живи ван отаџбине Србије”.
Наши политичари намерно деле Србе на оне у Србији и оне ван Србије, убрајајући ове друге у исељене, па тако долазе до цифре од преко “4 милиона Срба ван Србије”. Овде се врђи привид или превара јавности, јер Срби у Црној Гори, БиХ и Хрватској су матични народ тих земаља. Срби у овим бившим републикама СФРЈ никада нису живели у Србији, па према томе нису ни излазили из ње. И не могу се убрајати у “Србе ван Србије”, ни у исељене, ни у Србе у региону, јер они су код своје куће. Међутим, зарад политике државна власт и странке на челу земље Србије деле народ, али га не пребројавају, свесни да не знају званично колико и где на свету има Срба.
Потреби ка увеличавању броја свих Срба света имају и сами исељени Срби. Ако је, на пример, државни попис у САД 2011. године утврдио да су се као људи који у Америци говоре српским језиком изјаснило свега 175.000 Срба, сами амерички Срби су и данас склони да говоре о милион наших људи у САД. Када је попис у Аустралији избројао 69.000 Срба, наши људи са петог континета тврде да их има 200.000. Исељени Срби на тај начин нереално приказују да су велики и моћни, а у суштини скривају трагове своје асимилације којој су понегде и грубо изложени. У Словенији и Македонији, на пример, Срба има по 60.000, али власти из Љубљане и Скопја такву реалност никада нису признале. Избројале су дупло мање Срба.
Тако је то у туђини, где лако престајеш да будеш Србин, а брзо постајеш странац. О томе да изгубите своје еничко српско порекло бригу воде власти свих земаља у које се усељавао наш народ.
Срби су народ сеоба. Још од осмог века, када су кренули са простора иза Карпата српски народ је насељавао територије око три Мораве, досезао на границе Грчке и Турске, у Албанију, Дубровник и Далмацију. Основао је Белу крајину у Словенији, Воју крајину у Хрватској и чак Нову Сербију у царској Русији. Историчари бележе, од периода иза Косовског боја 1389. године, чак десет великих таласа сеоба Срба. Прво у 17. веку ка Аустрији и Мађарској, Словачкој и царској Русији, потом ка Молдавији и Белорусији, да би у 19. веку кренули масовно бродовима у Америку.
Био је то део политике моћних држава које су их сиромашњих земаља бечке монархије узимале јефитну радну снагу да се граде Аустрија, Немачка, САД и Јужна Америка. После Другог светског рата Срби су избегли преко заробљеничких логора Немачке, Аустрије, земаља Силе осовине у Велику Британију, Скандинавију, Француску, Јужну и Северну Америку, чак на Нови Зеланд и Аустралију, да не би живели у Титовој комунистичкој Југославији.
Крајем 20. века масовне сеобе радника кретале су се према богатим земља Европе, да би пред почетак новог 21. миленијума, после грађанског рата у СФРЈ, избегли људи налазили уточиште и у прекоокеанским државама. У усељничким земљама Америке и Аустралије, где се годишње због потреба демографског и индустријског развоја прима и до 150.000 усељеника, српски народ је и у 21. веку стизао најчешће као јефтина радна снага. Грађевински радници су, на пример, градили по Русији, Белорусији, арапским земљама. Као дефицитарни стручни кадар и као студентска интелигенција Срби су се током 21. века исељавали у Канаду, Скандинавију, Немачку, на Малту, Нови Зеланд.
Зависно од земље домаћина, у коју су се Срби из Србије као матице и других отаџбинских земаља, као што су БиХ, Хрватска и Црна Гора, одселили, наш народ има тројаки статус. У суседним државама, где је некада био аутотхони народ, Срби најчешће имају статус националне мањине. Такав је случај са Румунијом, Мађарском, Словачком, Чешком и Хрватском, које финансирају функционисање српске заједнице и очување етничког идентитета Срба.
У државама ЕУ и земљама несврстаног Трећег света српски народ је од почетка шездесетих негде масовно, а понегде групно запошљаван са статусом радници на привременом раду. Тај статус су имали било као радничка класа запада, која је освајала Немачку и Аустрију, на пример, или као стручњаци грађевинарства и машиноградње, који су радили на гинагстким пројектима у Африци и Азији.
Само у Немачкој, како је статистички утврђено, данас има око пола милиона Срба. Беч је са око 200.000 Срба данас највећи град, српска престоница у дијаспори. На западу Европе се изродила већ и трећа генерација Срба са статусом радника на привременом раду. Немачка, Аустрија, Швајцарска, Скандинавија и друге државе Старог континента финансирају верски, образовни и културни живот српских гастарбајтера.
У све три Америке, САД, Канади, Аустралији и Јужноафричкој републици српски исељеници, којих има укупно око 700.000, имају статус досељеника. Временом примају стални боравак, држављанство и постају домицилни народ. У овим прекооеканским земљама финасирају се од стране власти кроз програме рада верских заједница рад српских црквених општина и њихових школа, али не и српске националне организације, медији и културна друштва и њихове активности.
Оно што је карактеристично за све Србе света, у којој год страној држави да се налазе, јесте да лако и брзо примају страно држављанство. Тај проценат се креће од 56 одсто Срба у Немачкој, до 78 одсто Срба у Аустрлији. То не значи да се истовремено исељени Срби одричу српског држављанства и свог порекла, али убрзава процес асимилације и губљења етничког идентитета. И удаљава српски народ у расејању од своје матице Србије. У заједничким акцијама, кампањама и пројектима матице и дијаспоре због те врсте удаљавања од отаџбине, учествује највише до 15 одсто Срба из иностранства.
Разарање СФРЈ, њеног Покрета несврстаних и стварање малих држава од бивших република, српско национално биће је на прагу 21. века расцепкано и издељено. Нови талас исељених, а говори се о броју од преко 360.000 младих и старијих Срба, променио је и токове српских сеоба и статус наших људи. Срби су постали радници на привременом раду у индустрији, али и у науци и у спорту, како на Западу, тако и на Истоку. Наши модрени гастарбајтери раде и у Кини, Казахстану, Русији, Украјини, Уједињеним арпаским емиратима, Ираку, Ирану, на Куби, на Кипру, на Малти, у Катару, Алжиру, чак и Јапану.
Исељевањам српског народа у свет је отишао део наше културне баштине, вере и српске памети. Српска православна црква од укупно 38 епархија и митрополија, чак 23 има ван Србије, у иностранству. У расејању се налазио преко 56.000 српских топонима, 16.000 српских културних добара, 553 гробаља и војних меморијала, 250 цркава, манастира, капела и православних мисија. Више од 18.000 српских професора, научника, интелектуалаца и уметника ради у туђим државама. Наша српска памет најчешће служе на корист Американцима, Канађанима и Аустралијанцима, јер су у њиховим државама наши интелектуалци и уметници најбројнији.
Једно је сигурно, где год да су наши људи у туђини, воле с времена на време, а то је најчешће када је народ у отаџбини у великим проблемима, да покажу да су прави Срби.
“Сви Срби света нас хране и бране”, рекао је једном приликом један бивши министар за дијаспору. Исељени кроз своје националне организације и црквене општине негују српство и православље у свету. Лобирају колико могу код страних власти, како они то кажу, “за српску ствар”. Шаљу кући својој фамилији тешко зарађени новац, око 4 милијарде долара годишње, учествују у хуманитарним акцијама за опоравак народа и матице Србије, инвестирају у привреду у отаџбини. И покушавају да гласањем учествују у политичком животу.
Моја књига  Енциклопедија српске дијаспоре је исписана по мотиву изреке српског генија Вука С. Караџића: “Срби, сви и свуда!”
Кроз приказ амбасада, националних организација, цркава, културних институција, друштава и портрета занеминитих људи приказујем дух српске заједнице у расејању и углед за који су се Срби изборили у туђини. Акутелна је утолико што власт данас занемарује Србе у дијаспори. Форсира Србе у региону зарад дневне политике и потребе финансирања Срба у оконим државама, а наше људе у далеким државама, од Немачке преко Канаде и САД до Аустралије, уопште не третира.
Срби у расејању су намерно гурнути у заборав јер не доносе политичке поене странкама на власти. Јер имају критички однос према властима, које гурају српски народ у сиромаштво и колонијални однос према земљама ЕУ и САД. Укинуто је Министарство за дијаспору, па потом канцеларија за дијаспору и Србе у ргеиону и сведено на чиновничку Управу при МСП, која већ годину дана нема свог директора. Таквим односом држава Србија престаје да буде матица и мајка свим Србима света. Постаје њихова маћеха, а мајка је само Србима у Румунији, Мађарској, БиХ, Црног Гори и Хрватској.
Енцисклопедија српске дијаспоре у три тома је књига против дискриминације и заборава српског народ у туђини. Први том ове енциклопедије је посвећен српским исељеницима у три Америке, Африци, Азији и Аустралији. Други том је о Србима из држава ЕУ, а трећи том је о Србима у региону. Потрудићу се да комплетна Енциклопедија српске дијаспоре у три тома буде објављена до краја 2018. године.

ТЕСЛА или TESLA

Чланак преузет из дневног листа Вечерње новости

 

ЗАШТИТИТИ ТЕСЛУ ОД ХРВАТА

Саво Штрбац,

Документационо-информациони центар “Веритас”

 

ТЕСЛА није ни наш ни њихов, ни од оних трећих. Он је светска баштина, а ми се можемо поносити што је рођен овде у Смиљану и Госпићу, и то је чињеница”, речи су градоначелника Госпића Петра Крмпотића изговорене 10. јула ове године у Меморијалном центру “Никола Тесла” у Смиљану на обележавању 160-годишњице његовог рођења.

“Његове одреднице су српски народ, чији је припадник, и америчка држава, која је развила његове научне потенцијале, а Тесла је, ипак, на почетку и на крају, задужио цело човечанство – и Србин и Американац, или ни Србин ни Американац, већ грађанин света, па тако грађанин и једне нове државе која га својата”, речи су председника Србије Томисава Николића изговорене истог дана и истим поводом на откривању споменика Николи Тесли у Карађорђевом парку код Храма Светог Саве у Београду.

Чији је Тесла?

И градоначелник Госпића и председник Србије су у праву – Тесла је рођен у Смиљану (тадашњој Војној kрајини Аустријског царства), месту које се данас налази у Хрватској, што је чињеница, као што је чињеница и да је чистог српског порекла. Обојица су сагласни и да је баштина, односно грађанин света.

У чему је онда проблем?

У моралу, рекао бих. Ево и зашто:

Пред крај Теслиног живота створена је усташка Независна Држава Хрватска за чијег постојања су побијени или протерани са својих огњишта сви његови потомци. Оно што их је претекло, побијено је или протерано деведесетих прошлог века.

Црква Светог великомученика Георгија у Госпићу, у којој је као свештеник служио Теслин отац Милутин, порушена је у Другом светском рату. Обновљена је уз помоћ православних Срба из Чикага 1964. године, да би, у последњем рату деведесетих, била срушена до темеља, а на њеном месту саграђен паркинг, који је и данас ту.

Теслин споменик на Тргу Николе Тесле у Госпићу, рад чувеног вајара Франа Кршинића, у последњем рату разнет је експлозивом. Дело је то проусташких снага под контролом ХДЗ.

Теслина родна кућа у Смиљану, обновљена после Другог светског рата и претворена у спомен-музеј, опустошена је у последњем рату.

Цркву Светог Петра и Павла у Смиљану, у којој је Никола Тесла крштен, усташе су порушиле у Другом светском рату. Обновљена је осамдесетих година прошлог века, а у последњем рату је потпуно демолирана и оскрнављена.

Званична Хрватска се Тесле сетила и 2006, на 150-годишњицу његовог рођења, када су његова родна кућа и Црква Светог Петра и Павла обновљене и претворене у тзв. Меморијални центар “Никола Тесла”. Те године је обновљен и Теслин бронзани кип, који је миниран у Госпићу 16. фебруара 1992, и од тада се налази у складишту Љеваонице умјетнина Академије ликовних умјетности у Загребу.

Сетила га се и првог јула 2013, на дан уласка Хрватске у ЕУ, када се његово име нашло прво на списку “највећих личности хрватске културе и науке” које та држава као свој “мираз” уноси у Европу и кад је његов трансформатор био изложен на главном загребачком тргу “као пример изузетног хрватског стваралаштва”.

Сетила га се и ове године, на 160-годишњицу рођења, када је градоначелник Госпића најавио да је Вијеће града Госпића “своједобно” одредило да ће нова локација Теслиног споменика бити испред зграде Културно-информационог центра, пошто је ранији Трг преименован у Трг Стјепана Радића, а на месту минираног споменика Тесли сада стоји фонтана виле Велебита. Пре неколико година тадашњи градоначелник Госпића Никола Колић (садашњи жупан личко-сењски) одбацио је могућност враћања Теслиног кипа на старо место, обзнанивши да је то место резервисано за Туђмана.

Пре 10 година једна позната светска компанија за производњу комјутера одлучила је да, у част Теслиног рођендана, рачунарима опреми све школе у земљи рођења славног научника које носе његово име. Међутим, та компанија није дала нити један рачунар, не због тога што није хтела и жељела, већ због тога што тада у земљи рођења генијалног научника ниједна школа није носила његово име. Сада је ситуација нешто боља. Наиме, на овогодишњем симпозијуму одржаном поводом Теслиног рођендана у Смиљану могло се чути да по његовом имену у Хрватској име носе само четири основне школе и само једно “велеучилиште”, оно у Госпићу.

У представљању великана свога краја, госпићка Туристичка заједница прво представљадр Анту Старчевића, па затимТеслу.

“Тешко се отети утиску да је Тесла Госпићу више терет него знамен”, прочитах у једном реномираном хрватском листу.

По мени су све то морални разлози због којих би Хрватима требало забранити да спомињу и својатају Теслу. А с обзиром на његов планетарни значај, било би најбоље да о томе СБ УН донесе посебну резолуцију.

Исламизација Европе

Исламизација Европе

Данашња вест је само потврдила да Европски политичари немају никакво решење по питању емиграната. Уствари ми живимо у убеђењу да европски политички врх треба у првом реду да штити интересе Европе и европских грађана. Али увек постоји и друга страна медаље а у овом случају и трећа. Ако предпоставимо да су Европски политичари на својим функцијама изабрани превасходно да штите итересе Европе и европских грађана а то нераде, онда је друга алтернатива да су то некомпетентни, недовољно стручни страначки постављени политичари који својим радом или нерадом доносе више штете заједничким циљевима уједињене Европе него сви њени непријатељи заједно. Из тога произилази да ако желимо да Европа опстане такво „труло месо“ треба одстранити. Али Европска Унија и није створена да донесе благобит њеном становништву. Она је створена да уништи моћ (што је већ учињено) сваке појединачне земље, да уништи националне идентитет сваке државе понаособ и да у зависности од постављења, од сваке државе направи зависног послушног роба мултинационалних компанија, банака и приватних и државних мафијашких концерна.
Када окренемо трећу страну медаље отвара се опција да већина постављених политичара није изабрана случајно. Многи су у току својих изборних кампања врбовани да раде против интереса Европске Уније. Онај остатак је поткупљен у току свог европског мандата. Са великим платама и бенефитама које добијају као посланци у европском парламенту и немогу другачије да размишљају да не би изгубили своје добро плаћено место. На тај начин несвесно подржавају политику самоуништења и својим одлукама озакуњују на први поглед бесмислене, аморалне па и криминалне одлуке Европске комисије.
Последња одлука да се Турској дозволи безвизови режим у односу на Европску унију показује колико је Европа беспомоћна у односу на уцењивачке ставове Турске према Европи. Образложење да то могу да остваре само уз биометријске путне исправе представља бледо оправдање. Издавање биометријских пасоша је већ у припреми у Турској а сву опрему је финансирала Европска Унија. То значи да коначна реализација издавања путних биометријских исправа је зависна од техничких проблема тј. брзине испоруке и инсталирања система за издавање тих исправа. Сакривањем правих разлога и обмањивањем јавности да то може да траје и неколико година је вест у коју неверују ни деца у обданишту.
Само у Немачкој живи преко пет милиона Турака а овом одлуком није угрожена само Немачка већ и остале земље Европе. Турска је на веома подли начин искористила неспремност и неспособност европских држава и политичара да реши проблем са економским мигрантима. Прво су добили неколико милијарди € да реше питање избеглица а после директно уценили Европу да ће отворити слободан пролаз избеглицама ако им се неизађе у сусрет и између осталог небуде скинут визни режим за грађане Турске.
Досадашња искуства нам говоре да живећи у Немачкој и другим земљама Европе веома мали број Турака се интегрисао. Живе у затвореним комунама, поштујући своје обичаје и традиционално право. Несагледиве последице лакомислене одлуке Европске комисије је први корак ка самоунишењу.
У исто време ЕК доноси одлуку о слободном кретању и безвизовом кретању грађанима непостојеће државе Косово. Да небуде мало  УЕФА на свом Конгресу у Будимпешти прима противно свом Статуту, Косово као 55 члана фудбалске федерације.
Исламизација Европе  је у пуном јеку а Европа то невиди или неће да види.

Умро је Сергеј Хелемендик

 

У ноћи између среде и четвртка од последица можданог удара је умро Сергеј Хелемендик, писац и аналитичар. Заувек нас је напустио супруг и отац, пријатељ  и велики борац за истину. Изгубили смо јединственог човека чија реч се далеко чула и кога су сви поштовали, и пријатељи и непријатељи. Његове пророчке речи о развоју актуалне ситуације на Балкану, Украјини и Европи ће још дуг одјекивати у нашим главама и усмеравати наше мисли у исправном смеру.

Нека Ти је вечна слава и хвала драги пријатељу

 

Сергеј Хелемендик (1957-2016)

У посети код Патријарха

 

ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, Г. ИРИНЕЈ

Фото: Мирослав Бата Петровић, Срђан Илић

                  Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 19. априла 2016. године у Патријаршији српској у Београду представнике и сараднике Удружења Срба у Словачкој на челу са председником Станетом Рибичем.

               Tоком 2015. и почетком ове године реализован је значајан део плана ревитализације Српског војног гробља у Великом Медеру које потиче из 1. Светског рата. Жеља нам је да се на простору нашег војног гробља поставе плоче и испишу имена скоро 6.000 тамо сахрањених српских и црногорских војника, официра, цивила и деце који су, утамничени и умучени у ,,Царском и краљевском заробљеничком логору” у Нађмеђеру.

С лева: Недељко Рајак, Небојша Кузмановић, Патријарх Иринеј, Стане Рибич, Мирослав Петровић

                     У оквиру овог само првог дела напора и покушаја да се ова идеја  што пре и оствари, др Небојша Кузмановић (Нови Сад) поклонио је Његовој Светости своју књигу ,,Српске духовне вертикале” (Градска библотека Нови Сад (2016.), као и књигу Нађмеђерска долина смрти, на гробовима 6000 српских мученика.

Недељко Рајак и Стане Рибич у разговору са Патријархом

                   Срђан Илић је поклонио књигу ,,Царски и краљевски заробљенички логор у Нађемеђеру” аутора мр Ласла Варге (Велики Медар, Словачка),такође посвећену историјату овог гробља, као и копију документарног филма ,,(не)ЗАБОРАВЉЕНИ” посвећеног теми историјата и данашњег стања Српског гробља у Великом Медару сниманог између 2013. и 2015.

О предлозима ревитализације

                   Стане Рибич, председник Удружења Срба у Словачкој је поклонио Његовој Светости књигу Исидора Ђуковића ,,Нађмеђер, аустроугарски логор за Србе” која, поред информација и фотографија о бившем великом војном логору ратних заробљеника у Великом Медеру, садржи и списак са личним подацима тамо  сахрањених српских мученика. Све ове књиге су штампане уз финансијску подршку Савета владе словачке републике – култура националних мањина а издавач је био новосадски ,,Прометеј”.

У очекивању пријема

                     И два аутора, сарадника Удружења Срба у Словачкој, даривали су Његову Светост. Мирослав Бата Петровић (Београд) је поклонио своју књигу ,,Недоречености Андреја Арсенијевича Тарковског” док је Недељко Рајак, песник из Рогатице,  Република српска, сарадник Удружења Срба у Словачкој, причитао стихове из своје збирке песама ,,Искра”.

Недељко Рајак са Његовом Светости Патријархом српским Г. Иринеј

                    Циљ посете Његовој Светости је било упознавање са ревитализацијом српског гробља у Великом Медеру, са посебним акцентом на исписивању имена свих 6.000 сахрањених Срба.

                    Стане Рибич је у име свих добронамерних људи са својим сарадницима упознао Његову Светост са молбом за благослов и сваку подршку да се ова наша велика заједничка морална, људска и хришћанска обавеза према свима на овом гробљу сахрањених, макар и после сто година, коначно и испуни.

                     Његова Светост Патријар српски г. Иринеј захвалио се свима на поклонима и информацијама о до сада учињеном, охрабрио и подржао своје госте у напорима да се ова племенита идеја што пре и оствари.

НА ГРОБУ МОГ ДЕДЕ

НА ГРОБУ МОГ ДЕДЕ

 Написао: Милета В. Рачић

            Осећам се срећним, жеља ми се испунила. Емоције се мешају, радост смењује тугу. Дуго сам желео да се поклоним сенима мученика чије име носим. Сто година је прошло од када је он убијен, а мени се указала прилика да посетим место његовог страдања. Нисам веровао, када ми је мој млађи  брат Мило донео радосну вест.- Идемо да посетимо гробље у Велики (Нађ) Медер. Јуче сам путовао са мојим великим пријтељем и угледним привредником из Суботице, Ненадом Суботићем. На путу за Бања Луку, спонтано је настала прича о Великом Медеру и српском стратишту у њему. Након дирљиве приче о брату мога деде  по коме је старији брат Милета добио име, одлучио је; -Позови твог брата нека се спреми и одмах полазимо на пут. Уз радост и узбуђење вршена је припрема за пут. Све се одвијало без сметње и препрека. Пуну подршку сам добио од Савеза Бораца у Крагујевцу и његовог председника др Жељка Зиројевића. Руководство Удружења Потомака Ратника Србије од 1912 до 1920 из Крагујевца ми је омогућило контакт са председником Удружења Срба у Словачкој. Стане Рибич, који је посвећен обнови и очувању српских светиња, станује шездесет километара од Великог Медера. Поручио је да ће он доћи да нас прими и да омогући посету. И заиста смо дочекани срдачно, чиме нам није само испуњена жеља, већ нам је и дан испуњен незаборавом. Емоције су навирале, осећао сам се као да лебдим и да земљу не додирујем. По лепом сунчаном дану, као да нам помаже невидљива рука, Стане нам је детаљно представио место страдања. Гробље је дуго било запуштено, на све је личило сем на светињу. Након посете новинара др Небојше Кузмановића, који је указао на лоше стање и третман гробља, све се изменило. Гробље је ограђено, урађена је капела са скромним фрескама. Урађена је спомен плоча и надгробни споменик. Цела ливада је гробница. Још се познају обриси неравнина. Мученици су ту умирали, сахрањивани у ракама без обележја. Само је сахрањеним официрима урађена узглавница без уклесаног обележја, па је обарањем и поновним усправљањем изгубљена веза хумке и узглавља. Ипак је сада гробље уређено, прекривено је зеленом травом и украсним четинарима. По ливади су видно травом обележени, концентрични вилини кругови.

  МОЈКОВАЧКА БИТКА 1915   А из ваше крви кроз времена  Сину зора Јужнијех Словена    Пошто Балкан вас тама притиште  И српско се угаси огњиште,  Сви Словениизгубише наду,  Што робују Бечу и Западу.  Србин не шће ни тада да клоне  Пред силама што га тако гоне,  Но поносно стао и пријети  Сили која про Европе лети.  Под Мојковцем на црноме пољу  Црногорци са швабом се кољу,  Јер их ратни интереси вуку,  Те се тако неболеће туку.  Није чудо што се Њемци бију  Јер узеше Ловћен и Србију,  Ни око шта Црногорци гину  Кад су Швабе на престолу њину?  И у такве страшног суда дане  Црногорци град Мојловац бране.  Не бране га да се њиме спасе,  Но да силу дочекају на се,  Која шћаше Србе да претече  Да им жива ока не утече,  Да направе страшну костурницу,  У Ругову тврду качаницу.  Сад нек чују који чути желе  Српске гусле шта о томе веле.  Сердар Јанко кад одступи с Дрине,  Пред великом силом осовине,  Она за собом крвави траг оставља,  И централне силе зауставља.  Али шта ће Црна Гора мала  Кад је сила толико напала,  А пред њима седам генерала.  Није шала три мјесеца дана,  Није било дана без мегдана,  Ни таквијех јуначкијех мука  Од како је Косова и Вука.  Војске су се закрвиле двије  Ни природа мировала није.  Ледна киша ка из кабла лије,'  А сунце се за облаке крије.  Освојили сњегови и зиме  Многи не зна како му је име,  Но ђавола куне што га створи,  Да се с Богом и људима бори.  Но кад Швабе пребродише Дрину,  И Вишеград шћаху да размину,  Дочека их Гојинићу Лука  Крдиса им половину пука.  С њим Санџачка прва дивизија  Од регрута и од Санџаклија  И од Куча и Братоножића,  Извиђачки одред Зрновића.  Та је сила на Вишеград била  Под командом Матановић Мила.  Од Рудога и града Прибоја  Стопу земље не даде без боја.  Па ни Вихри и на Сувој гори  Кад би земља могла да говори,  Па за ове да исприча јаде  Ту мртвијех колико остаде,  Такве борбе страшне и јуначке,  Били су се пушкама и млатечке.  Те на Вихри и на Сувој гори  Крв се проли и Косово створи.  Швапску силу двадес, пута већу  Кроз крваве кланце пресријећу.  „Земља стење и небеса ћуте“  И гледају Швабе и регруте  Како Вихру лешевима ките,  Боже један битке страховите.  Река би срна земља гори,  Ил' планине прождиру понори.  Услед тијех кланаца и чука,  Паде витез Вујисићу Лука.  Поред њега Томовићу Станко,  Такви људи не рађу се лако.  Ту регрута баталион оста,  Крв јуначка нека им је проста.  А за битке код Кокина Брода  Причаће се докле је народа,  За крв људску која се потроши  На вратима од Нове Вароши.  Мићуновић Јован с Ловћенцима  Отпор даје шваби и Њемцима.  Понови се стара историја  На шанцима Црнога Ђорђија.  Куд ће Сорсић и сила толика  На чевскијех триста оклопника!  Црн је пламен у облаке свеза  Од топова и од митраљеза.  Ту дочека Сорсић генерала,  Гардашевић Спасоје са Убала.  Ту Чевљани гину и Бјелице  И он оста без руке деснице,  Паде из два катунска племена  Сто јунака — мртва и рањена.  Ту погибе Вукотићу Марко,  Јунак такав није бити лако.  Он носаше барјак Југовића  Ко што личи кући Вукотића.  Ту њемачку силу поломише  И хиљаду живих заробише.  Ту је сердар Вукотићу Јанко  Јунак био ка' Краљевић Марко,  Поред њега соко сива птица  Мартиновић Петар из Бајица.  С војницима иду по шанцима,  Командују са Црногорцима.  Но им нема Гардашевић Баја,  Огњенога, катунскога змаја,  Но је оста на врх Тарабоша  Зато није с њима у бој доша,.  Док навали њемачка коњица  Вас се Јавор тресе и Сјеница  Од Њемаца и Колашинаца.  Црногорци натраг пут сјевера  Пут Гиљеве, Мокре и Пештера.  Сад Сорсића ето јединице  Про Јавора и Укоченице.  Црногорци грабе положаје,  Да Беране бране и Рожаје  И да држе са Србијом везу,  Ту морају бити на опрезу.  Код високе горе Коријена  Ту је швапска војска разбијена.  Ал' је борба крвава и дуга  Код малога села Матаруга.  Ту погибе три стотине друга  Ковачевић Стјепан са Граховца.  Је л' бољега било Црногорца?  Што је смјелост показао своју  На Рудоме и граду Прибоју.  А у кланцу Ругова и Пећи  Србијанци и Васојевићи  И Чакору планинскоме џину  Шекуларци и регрути гину.  Каква бјеше на Мојковцу мука,  Кад колоне њемачкога пука,  Као муња кад из неба шине  Нападоше пр'о Улошевине.  Ал' ту их је срела извидница,  И пред њима Дрљевић Грујица.  Бојну њиву мишљаху да бране  Жута прла и Папратне стране,  Али швапске чете одабране  С топовима и са бацачима,  Липовцима и извиђачима,  Бојну њиву отеше на силу,  Сручише им шанце у гомилу.  Ракочевић Божо са Денковца  Положаје туче код Мојковца,  Дако Швабе са развршја врати,  Док почеше њемачки солдати  По развршју у шанце скакати,  И Медено гувно заузеше.  Али куд се Црногорци ђеше,  Одступају кроз горе крваве,  Туда многе остадоше главе.  Но кад Милош Меденица виђе  Да се Шваба не уставља ниђе,  Па цијелу окупи бригаду,  У шанцима издаје команду.  Много било размицања није  Заузеше Гувно и Развршје.  Рањеници о горама пиште,  Бојна њива поста разбојиште,  А гробница аустијске војске,  Заставе су на њој црногорске.  Три је пута за недељу дана  Бојна њива у крв окупана.  На сред тога крвавога кола  Погибе им барјактар Никола  Лакићевић соко од сокола.  И најпосље Швабе кидисаше  Те Морачку војску крдисаше.  Узалуду Липовци гинуше,  И њих Њемци с Развршја скинуше.  Нове шанце Црногорци зиђу  Да им Швабе Брскову не приђу.  Нема нигдје крша ни потока  Што не пуца бомба и московка,  Покушава Шваба на Игришта,  Да град турски узме на Пржишта,  Про Руднице и Папратне стране,  Али тамо Морачани бране.  Пред њима су два стара племића,  Два рођака брата Пековића.  Баталион Влаховић Милинка  На главно је мјесто уризика,  Да помогне Дрљевић Грујици,  Ту бијаше Дожић и Липовци.  И за девет дана крвавије  Страшна борба престајала није.  Но Корнута, војсковођа главни  Кад не може више да се брани,  Што уради грдна му је мана  Те побјеже са дуга мегдана.  Црногорци бјежат' не дадоше  Но му грдне јаде зададоше,  Другога му не бијаше спаса  Са својијех седам ордонаса  Утеко је и унио главу,  Нека прича за битку крваву.  Трипко Жугић пјева по разбоју  Тужну пјесму о славноме боју:  „Бојна њива што је коме крива,  Те је данас сто топова гађе,  Не ору је да им жито рађе,  Него сију зрна од олова  Гдје ће нићи хиљаде гробова  И трунути јуначки костури,  Из њих расти косовски божури.“  Сердар Јанко гледа са Пржишта  Црна тама птирисла бојишта.  Гласа нема, не чује се ништа  Само 'абер злогласнига врана,  С Бјеласице из више Препрана:  „Вукотићу, глас у војску вичи,  Па отоле бјежи и омичи,  Ето силне војске од Пљеваља  Крв ће људака брда да окаља.  Једна војска ето од Вранеша  Под командом генерала Кевеша,  Генерал је Доминић са Њима,  Право мисли уз долину Лима.  Надају се за четири дана  Да ће узет кључе од Берана.  Трећа војска од Таре до Лима  С њом четири генерала има,  Пангрец, Калзер, Рајнел и Сорсићу,  Сердаре се чувај Вукотићу.  Заскаче те пуковник Шпидлере,  Мисли прећи на мост на Левере,  Под командом Крауз генерала.  Бјеж, сердаре, мајка ти кукала!  Има војске ка на гори листа  Одржат се не можеш одиста.  И коњички иду ескадрони  А храна се на колима гони.  Ви шта ћете жалосна ви мајка,  Све што треба у бој за јунака  Доноси му жена или мајка;  Од парчета 'љеба до обуће  Из његове сиромашне куће.  Па што да ти силна војска гине  Кад се нико о вама не брине.  Још сердаре друге јединице  Наступају од града Сјенице  Пут планине Мокре и Чакора  Па сва да се скупи Црна Гора  И ђедови ваши да оживе,  Траг ви не би оста, од одиве.“  Сердар плану па завика врану:  “Црни вране крила крвавије,  То ми ништа изненада није.  Та је војска германскога соја,  И прије смо с њима били боја.  То је силна војска кад јурише  Него вране, иди па им реци  Чекаћу их на Тари ријеци,  И код Лима бићемо пред њима;  Не дамо им Мојковац да виде,  Па цар Јосиф да пред њима иде.“  Још то сердар изустио није  Док ево ти сутне бурунтије  Од главара из земље Србије.  Тако пишу сердару и војсци:  „Наша драга браћо Црногорци,  Кад орлови пред олујом бјеже,  Шта од тога може бити теже,  Па ако вас братска љубав веже,  Спасите нас, нема ви лијека  Да вас слави српство довијека.  Пуштите ли Мојковац и Чакор  Ругово ће српски бити мрамор  А Бистрица вјечита гробница.“  Кад све ово разуми сердаре,  Он окупи код Таре главаре,  Војсковође с бојишта повуче,  За одсудну битку да одлуче,  У Подбишћу код бијеле школе,  Ту је сердар и зове отоле.  Кад се ови скупише горштаци  То су прави људи и јунаци,  Крваве им сабље и барјаци.  Није шала људи са бојишта  На њима су ране и зрништа,  Ране крију а силом се смију  Да сердару морал не убију.  Страшни људи ка' стари хајдуци  Огољели као дрински вуци.  Сваки носи московку у руци,  Друго нема ништа што му треба  Без у џепу суво парче хљеба.  Не долазе да примају плату,  Но за савјет своме команданту;  Јер сам није ријешити мога  Шта да ради од живота свога.  Онда сердар поче да говори  О пропасти и о Црној Гори:  „Јављају ми из главнога штаба  Да је Ловћен заузела Шваба,  Највишега српскога Арарата,  Кад помислим грозница ме хвата,  Да по гробу славнога Његоша  Гази нога свијетскога олоша.  А Цетиње наша престоница,  По њој тутњи мађарска коњица.  Краљ Никола и његова влада  То је наша узалудна нада,  Петар Пешић у тој истој влади  Јадно за нас смисли и уради,  О томе ће историја рећи,  Истини се не може утећи.  Но ја данас у овој несрећи  Желим чути ви што ћете рећи  Смијемо ли с мегдана утећи?  Да пуштимо Швабе преко Таре  И да наше обрукамо старе!  Швапске снаге имају у плану,  Да нас баце као с пута грану  И претеку србијанске трупе  Да кроз Црну Гору не одступе,  Али су се преварили њуто,  Све то може бити обрнуто;  Тигар љути не боји се лаву,  Ни Голијат није убро славу.  Но шта ћемо, соколови сиви  „Благо томе ко довијек живи.“  Онда рече војвода Лакићу:  „Наш сердаре Јанко Вукотићу,  Ја у име овијех јунака,  Швапској сили не би се помака.  Њемачке су повучене снаге  Против Руса браће наше драге,  Па зар после ловћенскога слома  Срамота је да бјежимо дома,  Јер још нама није немогуће  Стати против силе немогуће.  Само треба срце и прегнуће,  Па све Швабе да су у оклопе,  У крв ће се своју да уклопе.  У планине ове кад запану,  Ту ће њине кости да остану.“  Кад то рече војсковођа стари,  Сви викнуше из гласа главари:  „Да на швапску силу кидишемо,  И да прошлост нашу крунишемо!“  Онда рече сердар Вукотићу:  „Драги брате војвода Лакићу,  Српска војска одступа од Пећи  Ками мајци да могу утећи,  Пред њима су планине и кланци  На оружје устали Качаци.  Ту Чакорски одред нека чека,  Јер се Кевеш генерал зарека  У Ругову Србе да претече.  Као што се у Бечу зарече,  Бранте Чакор и Мокру планину  Србијанске трупе док размину.  То су наша браћа најмилија  Ми смо Срби једна фамилија.  И по вјери и по народности  Зовемо се браћа од милости!  Можда сердар још би нешто река  Но војвода нема кад да чека  Кад се таква одлука донесе,  Сердар ратни распоред поднесе.  Прво зове Вујисића Павла,  Гдје сва слуша госпда остала,  Који личе на старе војводе,  Њему сердар говорити оде:  „Вујисићу хитај пут Левера,  Да не прође њемачка потјера,  Нека твоја наредба допире  Докле Тара у Дрину увире.  Код Вучева и града Сокола  Пивљани су и Делић Никола;  А до њих је пљеваљска бригада,  Таром водом до Сокола града,  Ту нек ти је у шанцу команда.  Да те кити јунаштво и слава  Ка што ти је оца Милисава.  А ти лаве, Матановић Мило,  Узданице и јуначко крило,  Хитај с војском на тарске обале  Гдје напада Сорсић генерале.  Немој да те изненаде Швабе,  Да им Тару не пуштимо џабе.  С тобом шаљем Влаховића Вука,  Великијех јунака унука,  Тај не пушта ако дође мука.“  Михаилу Анђелићу вели:  „Наш јуначе и витеже смјели,  Иди с војском на старе газове  Ђе се Тара Ђурђевића зове,  А нек Јаков Ракочевић иде  Ђе се куле Немањића виде!  Ако Турци случајно навале  Да нам стару Лавру не запале.  А Пољани, ви стари хајдуци  Останите ђе ви је на руци,  Не пуштите Мојковац и поља  Без велике крви и покоља.“  Па оправи Мишнића Савића  На Сказине код Гојаковића:  „А ти хајде, Грдинић Грујица,  Од ријеке Таре до Лепенца,  И чувај ми лепеначку косу,  Гдје се много људске крви просу.“  Кад западне смјести дивизије  Онда поглед у исток уприје.  Каква отуд опасност пријети  Кроз велике горе и врлети.  Па он мисли кога ту да стави,  Те наредбу у Дробњак оправи  А на руке Жижићу Јовану:  „Одмах чете твоје нека бану  За двадесет четири сата  Да ми стигну Мојковцу на врата,  Да прославе Лепеначку косу  Ка' Чевљани на Јавору што су.“  Па кад такво наређење даде  Град Брсково посматрати стаде,  Бојну њиву и горе крваве  Кудије ће Швабе да преплаве.  Па Милошу Меденици каже:  „Тебе кућа јуначка налаже,  Нека чује војска и господа,  Ти ћеш бити Морачки војвода  Само ако под Мојковцем градом  Мушки Њемце сретеш са командом.  С тобом Божо радовић нек иде  Коме многи јунаци завиде,  Нек заузму твоје јединице  Од Мучнице па до Лепенице.  На Мједено гувно код Руднице,  Ту је чета Дрљевић Грујице,  Ћетковића и Симоновића  И Радула од Булатовића,  На Развршју Влаховић Милинко,  С Ровчанима други нема нико,  Па оправљам Пековића Ђура  Лињевића другог Порт-Артура.  С њим војска Горњоморачана  На Развршје тврдо до Ровчана.  Дожић Васо од Липова равна  Нек заузме разбојишта главна.  На Мједено гувно за Игришта,  Гдје су била стара упоришта,  А Милајић и с њим Колашинце  Код извора ријеке Руднице.  Михаило Ракочевић нека  У Папратну страну да причека  Када Швабе Брскову налете,  На рудници води да их сретне.  И дајем ти Машова Новицу,  Да бригадну носи тробојницу.  Тај му барјак у наследство дође,  Даде им га витез Карађорђе.  А јунака Вујисића Мата  За регрутног стављам команданта.  Да јуначку ову јединицу  Распореди уз воду Рудницу.  Са њим шаљем два добра јунака,  Капетана Самарџића Марка.  И са њиме Ђурашковић Пера,  Побједнике с Вихре и Пештера.  Зрновића шаљем капетана,  Из Косова из села Липљана  Да њемачке чека извиднице,  Од Лешнице па до Лепенице;  Поред Лима па до Љубовије  И са њима Реџић Димитрије.  Да затворе на водама скеле  Ђе се многи путеви дијеле.“  Радована Радовића шиље  На друмове у планине дивље,  Гдје су звјерад на буљуке љута  И даде му бригаду регрута.  Па дизива Кљајића Илију:  „Ти дијели војсци муницију  Из пећине јаме двогрлице  Код извора ријеке Руднице.  На јунака по тридес, метака.  А Стајс доктор у свакој прилици  Нека буде гдје и рањеници,  Да под јелом превија војнике  Који беру ратне ловорике.“  Онда сердар отправи вјештаке  Све биране по гласу јунаке,  Сто ђетића из Бјелопавлића,  А пред њима Журића Савића.  Вјешти сваком кланцу и богази,  Кудије ће војска да пролази.  Тако сердар с крвавога Чева  Све разреди с Мокре до Вучева.  Али опет нема када сјести,  Док убојне топове намјести,  Па дозива Павловић Војина,  Који учи дванаест година  Како треба с топом управљати  И гдје ће му граната падати,  Оправи га на пржишта тврда,  Караулу међу седам брда.  Па нареди брату из Србије:  „Капетане пољске батерије,  Образа ти и поштења твога  Пржиште ми не дај до једнога.“  А на косу код брда Препрана,  Хацилића шиље капетана,  Што је скоро из Србије доша,  И са њиме Вујисић Јагоша  И с њим Бранка Вукосављевића  И делију Митра Радовића.  А оправи Гардашевић Ђока  У клисуре Тврдога потока.  Нек иде на врх Боровњака  Денбашева батерија јака.  Да командант буде батерије  Младеновић из земље србије.  А Ашанин Митре капетане,  Када сила њемачка напане,  Брани Рудник и Папратне стране.  „Ти Лабане Рајо команданте,  Тешко мјесто остало је за те,  Више поља на Косову главу  Да јуначку добијете славу.“  На висину Вагана Каљића  Ту Манојла шаље Вешовића  Да бригаду бране Грдинића,  За Мојковац под куле Макића.  На ланиште брдо код Подбишћа  Ту топове и Ракочевића,  А низ Тару и лијево крило  Нек разреди Матановић Мило.  Све сердар разреди за боја,  Онда зове Бећковић Мркоја:  „Капетане хитај пут Мојковца,  Али немој застиђети Ровца.  Све ди данас од војводе Никше  Твоји стари војсковође бише.  Зато пази, Бећковић Мркоје,  Митраљеза под Мојковцем што је,  На главне их положаје стави  А на њима јунаке постави,  Који неће обрнути плећи  Ни на муци са шанца побјећи.  Предводиће ваше јединице  Петар Лекић јунак из Црмнице.“  Сердар преста с распоредом више,  Онда војсци братски поздрав пише:  „Војско моја, црногорско лице,  Поздрављам вас у све јединице  И јављам вам и чиним на знање  Шта се ради и какво је стање:  На Цетиње код Орлова крша  Застава се њемачка лепрша,  По Ловћену гладни гракћу врани,  Нема нико да их месом храни.  Сва је наша одступила војска  Пут Рибнице и поља Ћемовска.  Наш господар, изнемогли старац,  Ко зна куд ће и на који правац.  А Француска не шће ил' не може,  Јадној Црној Гори да поможе.  А Инглишка бездушница тешка  Не шће Црној да поможе Гори  Ка' што некад с нама уговори,  Те у таквој свијетској галами  Остали смо без никога, сами.  Српска војска одступа од Пећи,  Бугарска им ударила с плећи,  А њемачке силне регементе  Пр'о Санџака у претијек лете,  Да прегазе на Тару ријеку  Србијанске трупе да претеку,  Сила швапска да Мојковцем прође.  Но кад смо се придесили овђе,  Да њемачку силу заставимо,  И вјечити спомен оставимо;  Да свак призна Србу-Црногорцу,  За одсудну битку на Мојковцу.  Ако икад буде Срба више,  Да се српска историја пише,  Мојковац ће наш споменик бити,  Источни се одред прославити,  Те ће бити понос Црногорцу,  Историју читат' о Мојковцу.  Брсково ће други Ловћен бити,  Са њега ће зора да засвити;  Шумадинци браћа наша драга,  Већ је њина изнемогла снага,  Сви имају наду и ослонце  У нас – њину браћу Црногорце,  Што имамо снаге и можемо  Треба, браћо, да им поможемо.  Па тако ви Бога и Божића  И двоглавог орла Немањића  И тако ви гроба Његошева  И љутога мача Милошева  И Граховца и Церева Лаза  И јуначке части и образа  И мраморја с Кома до Благаја  И јунаштва Пивљанина Баја  И тако ви Никчевијех рана  И Косова и Видова дана  И тако ви српскије гусала  И тако вас прошлост не губала;  Не пустите Нијемце и Швабе  Да Руговску клисуру уграбе!  Немојте се плашити, јунаци,  Ако буду крвави бадњаци,  Из ваше ће крви кроз времена,  Синут зора Јужније, Словена.  А вјекови славне ваше жртве,  Никад неће бројати у мртве,  Јер ми ћемо због једнога дана  Опет постат' врата од Балкана,  А с Мојковца једна чаурица,  Биће скупља него хаубица;  Нека ви се покољења диве,  Вашој слави гдје покојни живе.  Па сад ето како ви је драго  Српска надо и велика снаго,  Ваша воља – то је ваша влада.  Ваша борба – то је српска нада.  Ко год неће нагона му нема,  Кога мушко срце не опрема,  Коме општо добро није мило  Нека бјежи и просто му било,  Нека каже кад код дома дође  За нас што смо останули овђе,  Нека нам се не надају кући,  Ми смо пали прошлост крунишући  И бранећи Душаново царство  И витешко људско достојанство!“  Кад је војска добила поруку,  Виђеше се јунаци на муку,  Није шала хоће да се гине  И да кости узиђују њине  У темеље нове домовине.  Црногорци шпартанске нарави  Сваки на свој живот заборави,  Укрстише пушке и барјаке  А ставише руке на бадњаке,  Па на томе ухватише вјеру  Као некад Милош на вечеру  Да се неће издат' код Мојковца  Док једнога траје црногорца,  Па сердара поздрављају Јанка  Да немају у војсци јунака  Да га може препаднути ишта  Да утече сјутра са бојишта.  Сад ми причај нагоркињо вило  Шта је даље на Мојковцу било.  „Причаћу ти мој Србине брате,  Гледала сам војске како рате,  Али било у свијету није  Загријане такве војске двије.  Кад су швапске угледале трупе,  Гдје се мрки Црногорци купе,  Да су пуне горе и потоци,  Гдје је Јанко, гдје су Црногорци,  Виде швабе копају се шанци  Да се пјева и беру бадњаци,  Мирбожа се и разговор води  Ми гинемо: „Христос да се роди!“  Јер ће ове витлејемске ноћи,  Црногорци на Голготу поћи.  Ноћас славе Божић и распеће,  Славе Васкрс који чамат неће,  Бадње двије вечери крваве,  Црногорци под Мојковцем славе.  Једну славе давно што је била,  Њу за душу владике Данила.  Ову другу славе због Мојковца,  Рад поноса сваког Црногорца;  Али неће ни два сата проћи  Црни ће им полазници доћи!  Многе ће ти закукати мајке  Кад им стану таркати бадњаке,  Јер да видиш испред саме зоре  Какав Божић осванути море.  Још не бјеху пјевали пијевци  Замумљаше Швабе и Нијемци,  А кликнуше топовски отпонци:  „Зло ви јутрос јутро Црногорци!“  Црногорци бјеху на опрезу  И држаху на све стране везу,  Да Мојковац не пусте без гласа,  Снијег пао момку преко паса.  Њемци иду гору да претраже,  Побише се око Лима страже,  Јер Зрновић ка' старе војводе,  Бој затури код Брзаве воде  До мале воде Лепенице,  Изгибоше швапске извиднице.  Ту се страшно Њемци ископаше,  Док се Бојне њивњ докопаше,  Ракочевић јуначки се брани  А гину му браћа Морачани,  Ту погибе Дожић барјактаре  Од јуначке породице старе.  Морачани залуду се бију,  Ето Швабе прешле на Развршју  И пређоше на зор и на силу  Липовцима на десноме крилу.  Изгибоше војске обадвије  У крваве кланце на Развршје  У ту ватру и битку највишу  Погибе им Вујисић радошу,  Крсташ барјак липовски носаше  Јунак бољи бити не могаше.  У тој бици на мегдану с њиме  Погибе им Вујисић Максиме,  И барјактар Шалев Миладине.  А Милајић са колашинцима  Крв јуначку проли потоцима,  Под Мучницом у буковом гају  Слава Нову, колашинском змају.  На гувно се Мједено прослави  И колико гробова остави.  У најжешћем боју и мегдану  Жижић Јован из Дробњака бану,  Пр'о пустиња и смрзлије страна  Као некад Гурко пр'о Балкана,  Докле ове дурмиторске чете  Тара вода под Мојковцем срете.  Но кад су се примакнули води  Ту виђоше чудо у природи,  Не бијаше на Тари газова,  Но од љуте зиме и мразова  Сва се у лед претворила бјеше,  Воду прешли пољем не би љепше.  Но кад Тару воду пребродише  Па на двоје војску раздвојише.  Сердар посла крваве Ускоке  Кроз велике горе и потоке  Од Слијепча моста до Раките,  Нека гору главама оките.  И Дробњаци соколови сиви,  Кад се Бојној примакоше њиви,  Одмах у бој ускочише љути,  Гдје су трипут гинули регрути.  Трипут Бојну њиву отимали,  Три је пута Њемци повртали,  Још је била њемачка техника  Заградила жицом од челика  Кад на Бојну наступише њиву  У ватру су угазили живу,  Ровчани се грабе и Дробњаци  И ргрути на гласу јунаци  Ко ће први жицу раскинути  Ранити се или погинути.  Ту регрути, соколови сиви,  Изгинуше свијет да се диви  То нијесу обични солдати,  Но јунаци у свијет познати  Момчад млада од двадесет љета  Пуни мушке снаге и полета,  Радо живот за слободу дају,  Ал' још људску злобу не познају.  Ту погибе Пилетић Ђорђије,  Што јунаштво уступао није  Ни једноме другу Црногорцу  Тога дана у бој на Мојковцу.  Ту је многи допануо рана,  Међу њима три Добњака главна:  Арсеније Ружић и Никола,  Та два брата, два сива сокола,  И трећега Јанковића Марка,  Официра и храбра јунака.  Ружић Јефто преузе команду  И бори се на Мојковцу граду,  Момче младо али соко сиви,  На Бојној се показао њиви.  Ту крв људска до кољена леже,  Докле Швабе почеше да бјеже,  Гдје им жице бијаху и шанци  Црногорски вију се барјаци.  Ту је барјак Машова Новице  Међу прве стига, тробојнице,  Побио га насред Бојне њиве,  Војске му се обадвије диве.  Онда рече Рајнел генерале:  „Црногорци збиља се не шале“,  Сву резерву и логоре диже  И у помоћ Бојној њиви стиже,  И јуначки Црногорце врати,  Ал' крваво Бојну њиву плати.  По сред ње су побили међаше  О обје се војске крдисаше,  А Полексић Љубо с Ускоцима  Крв јуначку проли потоцима,  Да се Србин довијек поноси  Због Ускока на Челинској коси.  Изгибоше нико тако није  У крваве кланце за развршје.  Ту син оца познат мога није  А полексић кличе као вила:  „А напријед, браћо моја мила.“  Ту би тога дана и времена,  Сто Ускока мртва и рањена;  Но гдје сила изгибе толика  Немаше им Јелића Милинка,  Но је био погинуо прије  На Гласинцу ниже Романије.  Ту погибе Полексићу Јоко,  Стари витез и познати соко,  Пушке су га погодиле двије  По сред срца, грома чуо није;  А барјак му разнесе олово  И његово срце соколово.  Ту је ране поновио старе  Кршикапа Јован барјактаре,  А официр Жижић Радојица  Повадио сабље из корица,  Па војнике швапске пресијеца  Докле клону сабља и десница,  И погибе Ускок Радојица.  Ко 'но барјак дурмиторски носи  По бојишту и челинској коси?  То Милосав Алексић Јакова  Чи, ђед раји окове раскова.  Два Гиљена, два ближња рођака  Два ускочка носаху барјака  Мињо Савин Гиљен – Орман звани,  Тај му барјак отац доби славни  Кад ускочи из војске Ченгића  На крвави чардак Алексића.  Други барјак Гиљен Милун носи,  Док га плотун њемачки покоси;  Милун паде а Раде допаде,  И заставу ускочку не даде.  Раде паде барјак му остаде,  Цијела га разнијеше зрна,  У намету стоји џуда црна  Тужна као самохрана мајка,  Нема њојзи Рада ни барјака.  Црногорске војске што погину  С воде Дрине до Мокре планине.  Морачани на Жутоме прлу  Задобише славу неумрлу  Под командом Пековића Ђура,  Туда има и данас костура.  Крв носаше дрвље и камење  Докле Жуто прло поцрвење.  Ту предводи витезове старе,  Мијатовић Мијате сердаре,  То је стари соко од сокола  Војсковођа са Вучијег Дола –  У тој бици и крвопролићу  Бјеше стари Сава Драговићу,  Имаше му седамдесет љета  Али то му јунаштву не смета.  Још имаху наде да се држе  Док лаф стари оштру сабљу трже.  То бијаше витез и племићу,  Од Мораче Божо Пековићу.  Крв се лије по Папратној страни  И ту гину Доњоморачани.  Ту Шуковић Видак капетане  Ломи Њемце низ Папратне стране,  Драгић Сава из села Љевишта,  У јуначкој борби на Игришта  Живе Њемце сабљом пресијеца,  Мртве броји од рана не стреца.  На олову разнијеше жива  Тог старога морачкога дива.  Друга сила преко Бојне њиве  На Ровчане соколове сиве,  Дочека их Влаховић Милинко,  Таквог лава још не гледа нико.  Ту Ровчани јуначки се бране,  Сјећају се из прошлости славне  Кланца Дуге и Петњега брад,  Гдје се Ровца ископаше тврда,  Швапска војска по бојишту чује  Меденицу како командује.  Крвава му сабља од пламена  И десница рука до рамена.  Пижурица на хату дугачку  Мушки брани заставу ровачку.  Ђед му барјак на сабљу добио,  А он га је кроз борбе пронио.  Ту погибе Симоновић Павле  Гдје су војске обадвије гл'але,  Крсташ барјак носаше у руци  Као некад котарски хајдуци.  А делија Бећковић Мркоје  Често пали митраљезе своје,  Швапску војску туче и премеће  Докле зрно крвничко долеће,  И погибе близу Липоваца  Тај потомак Никшин из Роваца.  Док је Бојне њиве и Мојковца  Причаће се за тог Црногорца  И сокола Вукчевића Анта  Што брањаху мојковачка врата.  А Бошковић Миливоје паде,  Под Мекића куле на ливаде  А жив барјак из руку не даде.  И тада је Ђурашковић Перо  Трипут Њемце са Развршја ћеро,  А капетан Самарџићу Марко  Са бојишта не одступа лако;  Ту је име прославио своје  Капетане Јакићу Благоје.  А шта ради Павловић Војине  Са Пржишта крваве подине,  Од Мучнице па до Шаховића,  Свуд гранате стижу Павловића,  Грми муња с брда Боровњака,  Дембашева батерија јака.  Младеновић из земље Србије  Као муња из небеса бије,  А Хаџилић са брда Препрана  Са три друга млада капетана,  С Радовићем и са Вујисићем  И са Ђоком, са Гардашевићем,  Са препрана топовима бију  Аустријску војску на Развршју.  Ракочевић Божо са Ланишта  Град Брсково брани и Пржишта,  А Вешовић брзом паљбом бије.  Са Побрђа тврде позиције.  Лабанове дугачке лубарде  По Лепенцу касапницу граде.  А Ашанин с тврдога потока,  На град не да намолити ока!  А топџије црногорске гину  Час нек им је и свакоме њину,  Земља дркће, небо се пролама,  Бојиште је притиснула тама,  Бој се бије и дневи и ноћи,  Србин нема ниоткуд помоћи  Да му дође и да јој се нада  У бој љути код Мојковца града,  Гдје се мор људске крви лије  Гдје се војске ископаше двије.  Шта се ради код Васојевића?  Под командом војводе Лакића,  Са његовом војском испод Кома –  За вријеме ловћенскога слома  На Тугово и Чакор највише  Аустријску војску поломише,  Па низ Ибар и долину Лима  Шта ту гробља њемачкога има  И остале друге положаје,  Док су Швабе узеле Рожаје;  Ал' три пута на село Кућишта,  Швапска војска не уради ништа,  У Руговске тврде сунтулије,  Докле прође барјак из Србије  А најпосле генерал Плазина,  А Ругово крвава лазина,  Историјска пирамида биће  За Лакића и Васојевиће,  И регруте, соколове љуте.  А каква су брда од Турјака,  Ка' споменик незнаног јунака,  Та је гора за двадесет дана,  Крвављена и преотимана.  Њемци снаге прикупише своје,  Потискоше комовске хероје,  Ал' Беране и после Божића  Још су биле у Васојевића.  За три дана – три српска Божића,  Такве битке и крвопролића  И под снијег војске затрпате  Било није од кад људи памте.  Вију вуци а лају лисице,  Свађају се око меса птице,  Магла неда сунце да се гледа  Стоји рика лава и међеда.  Соколови пилад погубише  А двије се војске изгубише.  Црногорци прешли пут Подбишћа  Шваба назад преко Шаховића  А Мојковац и горе крваве,  Изгледају пустарије праве.  Гдје су битке и шанчеви били,  Мртви леже, рањеници цвиле,  То су шанци загрнутих људи –  Вук би горски од стра, да излуди,  Срне скачу, гавранови гачу  Као некад по пољу Мохачу  А Мучница плаче од жалости,  Људске су јој отежале кости,  Напала је на гору китина,  Људско месо развлачи дивина,  Мање зверке у вишије краду,  Јер им јаче дијела не даду!  Још тудије људске труну главе  И причају за борбе крваве.  Пуста гора Мојковачка сама  Цијелу је притиснула таам,  Вјетар дуну и маглу растјера  Докле вила са Шишког језера,  Паде на врх Бјеласице пусте  Ту одсјече плетенице густе,  Те окити људску костурницу  Мојковачке горе под Мучницу.  То јој бјеше јуначки вијенац  А на њему пјесма десетерац:  „Благо вама Мујковачке горе,  Са вама се Црногорци зоре.  Сви се Срби са вама поносе  И славу ви свијетом проносе;  Гледам ваше крваве пољане,  Гдје се мрки гавранови хране,  По Брскову и по Бојној њиви  Гдје су пали соколови сиви,  Стресала сам са горе китину  На јунаке који туда гину,  Од тога им покрове кројила  И лешеве њемачке бројила,  Не знам броја колико хиљада  Паде с Дрине до Мојковца града.  Је л' их било не копати гријех  Пошто их је загрнуо снијег,  Гдје им гавран кости наћи неће  Док окопни и дође пролеће,  А онда ће зверке да их глођу,  А мајке се надат' да им дођу.  Јадна мајко, не надај се сину,  Ако ти је прегазио Дрину.  Млада љубо, ти се у род враћи,  Ви се сестре не надајте браћи.  Дјеца нек се не надају оцу  Ако им је био на Мојковцу,  Из руке му неће 'љеба јести,  Нити ће га загрлити ни срести,  Већ му неће на крило сиђети,  Жељеће га и у сну виђети.  Ето куд се удаљих од боја  Да излијем осјећања своја,  Јер гинуше против своје воље,  Па ме срце за њима забоље,  Иако су туђе народности  Неко њине оплакује кости!“  Није фајде хвалит Црногорце,  А кудити Швабе и Нијемце,  То је војска наполеоновска,  Али мала снага црногорска,  Потуче им војничке корпусе  У мрчаве мојковачке пусте,  У подножје планини Мучници,  Гдје су били млетачки рудници.  Ту од крви копнијаше снијег  Као некад на Путилов бријег,  Гдје три војске три велика цара  И четвртог краља од Бугара,  Црногорац ухвати за прси  И планове њихове помрси.  Примораше фона Макензена  Да се стиди од бечкије жена,  Српску војску што није претека  Као цару што бијаше река.  Него данас ка' лав рањен јечи  И на своје генерале бречи,  На Равела и сабљу је трза:  „Кукавице, зашто си се смрза,  Што не дође до Андријевице  Да претечеш српске јединице,  Него сте се као кукавице  Двадес' дана крили иза жице,  Од некаква Вукотића Јанка  И његове шаке пустињака;  Гладне, голе и без опанака,  Са двадесет у џепу метака –  Зар то нашој сили да доака!“  И Макензен зборио би друго  Само да је размислио дуго,  Јер цар Фрањо и његова влада,  То је била зликовачка банда,  Гдје због једне сарајевске свађе  Он у томе разлог рата нађе.  Зар цар један што вјерује Христа  На такви је акт безумни приста.  Због Принципа да нађе повода,  Против Срба малога народа  Да велику силу употреби –  То ни луди урадио не би;  Да због једне пушке која пуче,  Цио свијет у рат да увуче,  Колико им изгибе бригада,  С воде Саве до Мојковца града,  И од воде Дрне до Чакора –  Све је људски мрамор до мрамора,  На многоме пише Црна Гора,  А под њиме лежи сури ора;  А швапскога гробља и мраморја  Колико је нико не зна броја.  Па с Мојковца до воде Мораве  Какви туда хероји бораве,  Који леже у подземној тмуши,  Али живе у народној души.“  Тако ова јадоваше вила  С Ловћеном је посестрима била,  Гледајући по Мојковцу кости  Препуче јој срце од жалости  И отиде с овога свијета,  Имаше јој пет стотина љета,  Орлови јој чувају гробницу,  У пећини тврду качаницу,  За Мједено гувно под Мучницу.

             Хроничари су записали, да је у овом логору на отвореном заточено  око 21000 српских војника и официра. Депортовани су железницом до Великог Медера,смештани су  у улици Таборској, а затим су живи и мртви пребацивани до логора на отвореном.Окружени бодљикавом жицом уз оружану стражу су боравили на голој ледини, где није било сувог места да се стопом нагази, а камоли да се спава. Официре су понижавали, тако што су их повремено гладне и жедне пуштали ван логора да од становника просе кору хлеба. У овако суровим условима заувек је уморено 5153 стрдалника.

Колику трагедију направи Велики рат и сурови освајач, који се удаљи од свог прага хиљаду километара да би освоијо туђу територију, а затим заробљенике одведе на тој раздаљини у ропство и смрт.

Стане Рибич, по оцу Словенац, а по мајци Србин, проучавајући документа, дошао је до података, да су  српски   заробљеници живели и умирали у суровим условима, по киши и снегу, уз зверски однос наоружаних стражара. Он каже: “Прочитам из архиве неколико страна, онда правим паузу, отплачем па наставим да читам и пишем”.

Освајач је међу страдалницима заробио и убио Милету Савовог Рачића, чиме је повредио и самог себе. Он је био људска величина тога времена. Живео је само 32 године. У монографији  проф. Миливоја Јелића, пише да је као наредник учествовао у ослободилачком рату од  боја на Гребену  до освајања Скадра. У садејству са српском војском борио се у Македонију, у Босни, а на Гласинцу је рањен. Борио се све до пада Берана и капитулације Црне Горе. Одликован је медаљом и орденом за храброст. Он није оснивач или покретач партије и идеологије. Бранио је своју земљу и оступницу  српској војсци, а заробљен је у Беранама, на свом прагу иза чега је депортован заједно са својим саборцима хиљаду километара од свог родног краја. Тачно пре сто година 1916. је мучен и уморен у логору Велики Медер, тада Нађмеђер. Неколико његових сабораца и родбине, који су се пешке вратили у родни крај, саопштили су  трагичну вест, да је Милета убијен.

Дуго сам желео да се поклоним његовим сенима,а прилика никако да се укаже. А како и не бих, не само што носим његово име, већ зато што ми је пренето у младости и детињству са каквим је врлинама он живео.

Оставио је две малолетне ћерке: Милицу и Станојку, које су након одрастања рекле мом оцу, Владимиру рођеном синовцу Милете Савова Рачића .-Ако твоја супруга роди мушко дете, ми ћемо му дати име Милета по нашем оцу. То се десило, мој отац Владимир је био срећан што ћу ја његов син носити име стрица, великог Милете С. Рачића. Значи Милета је мени деда, стриц. Моје тетке Милица и Станојка су ме гледале као икону. Нису дале да ме неко додирне, да ми не би наудило. Сазнао сам и то да су део наследства поклониле мом оцу како би ојачале везе са братом од стрица, као рођеним.

Када сам одрстао и почео да добијам информације из окружења, сазнао сам од каквих је врлина саткана личност Милете Савова. Сретали су ме стари људи из мог краја, загледали ме и питали како се зовем,мој одговор је покретао њихове емоције до суза. Говорили су ми “носиш име великог Милете Савова, дуго нам живео”. Дмитар Дукић, наш рођак и савременик Милете Савова, дуго ми је о њему причао. Каже он да је био веома угледан и поштован старешина војни, са чином наредника. Памтим га по џепном сату и стаситом расту. Плакао је и он, миловао моју главу и говорио: “Немој нешто да урадиш што би име Милетино окаљало”.

Живео сам са тим успоменама и опорукама, да макар донекле оправдам име такве величине. И заиста сам имао сјајну мотивацију да се клоним свих порока.

Споменик на којем је уписано име Милете Рачића

Пролазио сам безброј пута поред споменика на Књажевцу у Андријевици и застао испод двоглавог орла, на коме је уклесано име Милете Савова Рачића, поред бројних који су страдали бранећи свој народ и државу.

На крају ове посете, после сто година, питао сам се, да ли је освајач морао да сручи толику суровост на њега и остале мученике који су само бранили своје огњиште.? Речено ми је да је освајач био наjсуровији према Србима са севера Црне Горе, због пораза на Мојковцу.

https://www.youtube.com/watch?v=fERRcnNTsrE&nohtml5=False

Како се посета ближила крају, осећао сам потребу, да макар још мало времена посветим сенима мога деде  Милете и осталим страдалницима.

https://www.youtube.com/watch?v=fjplClRmU9M

Велика утеха је то што над њима бди неуморни Стане Рибич, председник Удружења Срба у Словачкој. Његова посвећеност заслужује велико поштовање и улива нам наду да ће у подухватима које планира истрајати. У току су преговори са надлежним институцијама, да једна улица или трг носи назив Српских заробљеника. Поднео је захтев да се плоча на којој се налази списак страдалих, пренесе из улице Таборске, крај железничке станице на гробљу. Та је плоча прекривена бетоном. Такође је предвидео да се уради  плоча  на којој ће бити урезана имена страдалника у Великом Медеру. У плану је да изда књигу са именима страдалника. Све активности је предвидео да изведе у организацији Удружења Срба у Словачкој.

Осетио сам у лику Станета Рибича сродника, брата и дивио сам се његовим подухватима, па сам уверен  да ће мо и ми потомци узети учешће у некој активности.

На крају ове посете, примио нас је Заменик градоначелника Велики Медер господин Денис Микоч, који је са кајањем изговорио речи: “Опростите за злочине које су направили, недужним људима наши преци. На нама је да будуће односе оплеменимо и развијамо”.

 

12  04  2016

Крагујевац