Планиране акције

Србијa

Словачка

Cрпске новине

Интернетове новине

Српски радио

Поклоните 2% од пореза

Извор наде

Српски центар

Умро је Сергеј Хелемендик

 

У ноћи између среде и четвртка од последица можданог удара је умро Сергеј Хелемендик, писац и аналитичар. Заувек нас је напустио супруг и отац, пријатељ  и велики борац за истину. Изгубили смо јединственог човека чија реч се далеко чула и кога су сви поштовали, и пријатељи и непријатељи. Његове пророчке речи о развоју актуалне ситуације на Балкану, Украјини и Европи ће још дуг одјекивати у нашим главама и усмеравати наше мисли у исправном смеру.

Нека Ти је вечна слава и хвала драги пријатељу

 

У посети код Патријарха

 

ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, Г. ИРИНЕЈ

Фото: Мирослав Бата Петровић, Срђан Илић

                  Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 19. априла 2016. године у Патријаршији српској у Београду представнике и сараднике Удружења Срба у Словачкој на челу са председником Станетом Рибичем.

               Tоком 2015. и почетком ове године реализован је значајан део плана ревитализације Српског војног гробља у Великом Медеру које потиче из 1. Светског рата. Жеља нам је да се на простору нашег војног гробља поставе плоче и испишу имена скоро 6.000 тамо сахрањених српских и црногорских војника, официра, цивила и деце који су, утамничени и умучени у ,,Царском и краљевском заробљеничком логору” у Нађмеђеру.

                     У оквиру овог само првог дела напора и покушаја да се ова идеја  што пре и оствари, др Небојша Кузмановић (Нови Сад) поклонио је Његовој Светости своју књигу ,,Српске духовне вертикале” (Градска библотека Нови Сад (2016.), као и књигу Нађмеђерска долина смрти, на гробовима 6000 српских мученика.

                   Срђан Илић је поклонио књигу ,,Царски и краљевски заробљенички логор у Нађемеђеру” аутора мр Ласла Варге (Велики Медар, Словачка),такође посвећену историјату овог гробља, као и копију документарног филма ,,(не)ЗАБОРАВЉЕНИ” посвећеног теми историјата и данашњег стања Српског гробља у Великом Медару сниманог између 2013. и 2015.

                   Стане Рибич, председник Удружења Срба у Словачкој је поклонио Његовој Светости књигу Исидора Ђуковића ,,Нађмеђер, аустроугарски логор за Србе” која, поред информација и фотографија о бившем великом војном логору ратних заробљеника у Великом Медеру, садржи и списак са личним подацима тамо  сахрањених српских мученика. Све ове књиге су штампане уз финансијску подршку Савета владе словачке републике – култура националних мањина а издавач је био новосадски ,,Прометеј”.

                     И два аутора, сарадника Удружења Срба у Словачкој, даривали су Његову Светост. Мирослав Бата Петровић (Београд) је поклонио своју књигу ,,Недоречености Андреја Арсенијевича Тарковског” док је Недељко Рајак, песник из Рогатице,  Република српска, сарадник Удружења Срба у Словачкој, причитао стихове из своје збирке песама ,,Искра”.

                    Циљ посете Његовој Светости је било упознавање са ревитализацијом српског гробља у Великом Медеру, са посебним акцентом на исписивању имена свих 6.000 сахрањених Срба.

                    Стане Рибич је у име свих добронамерних људи са својим сарадницима упознао Његову Светост са молбом за благослов и сваку подршку да се ова наша велика заједничка морална, људска и хришћанска обавеза према свима на овом гробљу сахрањених, макар и после сто година, коначно и испуни.

                     Његова Светост Патријар српски г. Иринеј захвалио се свима на поклонима и информацијама о до сада учињеном, охрабрио и подржао своје госте у напорима да се ова племенита идеја што пре и оствари.

НА ГРОБУ МОГ ДЕДЕ

НА ГРОБУ МОГ ДЕДЕ

 Написао: Милета В. Рачић

            Осећам се срећним, жеља ми се испунила. Емоције се мешају, радост смењује тугу. Дуго сам желео да се поклоним сенима мученика чије име носим. Сто година је прошло од када је он убијен, а мени се указала прилика да посетим место његовог страдања. Нисам веровао, када ми је мој млађи  брат Мило донео радосну вест.- Идемо да посетимо гробље у Велики (Нађ) Медер. Јуче сам путовао са мојим великим пријтељем и угледним привредником из Суботице, Ненадом Суботићем. На путу за Бања Луку, спонтано је настала прича о Великом Медеру и српском стратишту у њему. Након дирљиве приче о брату мога деде  по коме је старији брат Милета добио име, одлучио је; -Позови твог брата нека се спреми и одмах полазимо на пут. Уз радост и узбуђење вршена је припрема за пут. Све се одвијало без сметње и препрека. Пуну подршку сам добио од Савеза Бораца у Крагујевцу и његовог председника др Жељка Зиројевића. Руководство Удружења Потомака Ратника Србије од 1912 до 1920 из Крагујевца ми је омогућило контакт са председником Удружења Срба у Словачкој. Стане Рибич, који је посвећен обнови и очувању српских светиња, станује шездесет километара од Великог Медера. Поручио је да ће он доћи да нас прими и да омогући посету. И заиста смо дочекани срдачно, чиме нам није само испуњена жеља, већ нам је и дан испуњен незаборавом. Емоције су навирале, осећао сам се као да лебдим и да земљу не додирујем. По лепом сунчаном дану, као да нам помаже невидљива рука, Стане нам је детаљно представио место страдања. Гробље је дуго било запуштено, на све је личило сем на светињу. Након посете новинара др Небојше Кузмановића, који је указао на лоше стање и третман гробља, све се изменило. Гробље је ограђено, урађена је капела са скромним фрескама. Урађена је спомен плоча и надгробни споменик. Цела ливада је гробница. Још се познају обриси неравнина. Мученици су ту умирали, сахрањивани у ракама без обележја. Само је сахрањеним официрима урађена узглавница без уклесаног обележја, па је обарањем и поновним усправљањем изгубљена веза хумке и узглавља. Ипак је сада гробље уређено, прекривено је зеленом травом и украсним четинарима. По ливади су видно травом обележени, концентрични вилини кругови.

 

             Хроничари су записали, да је у овом логору на отвореном заточено  око 21000 српских војника и официра. Депортовани су железницом до Великог Медера,смештани су  у улици Таборској, а затим су живи и мртви пребацивани до логора на отвореном.Окружени бодљикавом жицом уз оружану стражу су боравили на голој ледини, где није било сувог места да се стопом нагази, а камоли да се спава. Официре су понижавали, тако што су их повремено гладне и жедне пуштали ван логора да од становника просе кору хлеба. У овако суровим условима заувек је уморено 5153 стрдалника.

Колику трагедију направи Велики рат и сурови освајач, који се удаљи од свог прага хиљаду километара да би освоијо туђу територију, а затим заробљенике одведе на тој раздаљини у ропство и смрт.

Стане Рибич, по оцу Словенац, а по мајци Србин, проучавајући документа, дошао је до података, да су  српски   заробљеници живели и умирали у суровим условима, по киши и снегу, уз зверски однос наоружаних стражара. Он каже: “Прочитам из архиве неколико страна, онда правим паузу, отплачем па наставим да читам и пишем”.

Освајач је међу страдалницима заробио и убио Милету Савовог Рачића, чиме је повредио и самог себе. Он је био људска величина тога времена. Живео је само 32 године. У монографији  проф. Миливоја Јелића, пише да је као наредник учествовао у ослободилачком рату од  боја на Гребену  до освајања Скадра. У садејству са српском војском борио се у Македонију, у Босни, а на Гласинцу је рањен. Борио се све до пада Берана и капитулације Црне Горе. Одликован је медаљом и орденом за храброст. Он није оснивач или покретач партије и идеологије. Бранио је своју земљу и оступницу  српској војсци, а заробљен је у Беранама, на свом прагу иза чега је депортован заједно са својим саборцима хиљаду километара од свог родног краја. Тачно пре сто година 1916. је мучен и уморен у логору Велики Медер, тада Нађмеђер. Неколико његових сабораца и родбине, који су се пешке вратили у родни крај, саопштили су  трагичну вест, да је Милета убијен.

Дуго сам желео да се поклоним његовим сенима,а прилика никако да се укаже. А како и не бих, не само што носим његово име, већ зато што ми је пренето у младости и детињству са каквим је врлинама он живео.

Оставио је две малолетне ћерке: Милицу и Станојку, које су након одрастања рекле мом оцу, Владимиру рођеном синовцу Милете Савова Рачића .-Ако твоја супруга роди мушко дете, ми ћемо му дати име Милета по нашем оцу. То се десило, мој отац Владимир је био срећан што ћу ја његов син носити име стрица, великог Милете С. Рачића. Значи Милета је мени деда, стриц. Моје тетке Милица и Станојка су ме гледале као икону. Нису дале да ме неко додирне, да ми не би наудило. Сазнао сам и то да су део наследства поклониле мом оцу како би ојачале везе са братом од стрица, као рођеним.

Када сам одрстао и почео да добијам информације из окружења, сазнао сам од каквих је врлина саткана личност Милете Савова. Сретали су ме стари људи из мог краја, загледали ме и питали како се зовем,мој одговор је покретао њихове емоције до суза. Говорили су ми “носиш име великог Милете Савова, дуго нам живео”. Дмитар Дукић, наш рођак и савременик Милете Савова, дуго ми је о њему причао. Каже он да је био веома угледан и поштован старешина војни, са чином наредника. Памтим га по џепном сату и стаситом расту. Плакао је и он, миловао моју главу и говорио: “Немој нешто да урадиш што би име Милетино окаљало”.

Живео сам са тим успоменама и опорукама, да макар донекле оправдам име такве величине. И заиста сам имао сјајну мотивацију да се клоним свих порока.

Пролазио сам безброј пута поред споменика на Књажевцу у Андријевици и застао испод двоглавог орла, на коме је уклесано име Милете Савова Рачића, поред бројних који су страдали бранећи свој народ и државу.

На крају ове посете, после сто година, питао сам се, да ли је освајач морао да сручи толику суровост на њега и остале мученике који су само бранили своје огњиште.? Речено ми је да је освајач био наjсуровији према Србима са севера Црне Горе, због пораза на Мојковцу.

https://www.youtube.com/watch?v=fERRcnNTsrE&nohtml5=False

Како се посета ближила крају, осећао сам потребу, да макар још мало времена посветим сенима мога деде  Милете и осталим страдалницима.

https://www.youtube.com/watch?v=fjplClRmU9M

Велика утеха је то што над њима бди неуморни Стане Рибич, председник Удружења Срба у Словачкој. Његова посвећеност заслужује велико поштовање и улива нам наду да ће у подухватима које планира истрајати. У току су преговори са надлежним институцијама, да једна улица или трг носи назив Српских заробљеника. Поднео је захтев да се плоча на којој се налази списак страдалих, пренесе из улице Таборске, крај железничке станице на гробљу. Та је плоча прекривена бетоном. Такође је предвидео да се уради  плоча  на којој ће бити урезана имена страдалника у Великом Медеру. У плану је да изда књигу са именима страдалника. Све активности је предвидео да изведе у организацији Удружења Срба у Словачкој.

Осетио сам у лику Станета Рибича сродника, брата и дивио сам се његовим подухватима, па сам уверен  да ће мо и ми потомци узети учешће у некој активности.

На крају ове посете, примио нас је Заменик градоначелника Велики Медер господин Денис Микоч, који је са кајањем изговорио речи: “Опростите за злочине које су направили, недужним људима наши преци. На нама је да будуће односе оплеменимо и развијамо”.

 

12  04  2016

Крагујевац

После 100 година

Два брата, Милета и Мило Рачић посетили су Велики Медер у потрази за својим дедом који је највероватније умучен у  НАЂМЕЂЕРУ,  заробљеничком логору овог градића током Великог илити 1. Светског рата. Упућени од стране г. Милана Илића из Удружења ратника Србије 1912-1920 из Крагујевца који последњих године редовно посећују ово и друга гробља широм Европе, најавили су своју посету на 07. април 2016 године.

Био сам изненађен али и радознао. Једва сам чекао да се сретнем и упознам  људе који трагају за својим предцима и коренима. Јавили су да у посету долазе њих четворица. Били су информисани да у овом градићу данас живи преко 80 % Мађара па су са собом повели и преводиоца, за сваки случај.

            Срели смо се на паркингу накупног центра а одатле смо се заједно са два аута упутили пут српског гробља. Паркирали смо пред капијом гробља и по изласку из аутомобила смо се упознали. Пренео ми је све поздраве старих пријатеља из Крагујевца, уручио поклоне, љуту и књиге. Ја сам њима поклонио две књиге од Ласла Варге  коју је Удружење Срба из Словачке издало прошле године као и две књиге од проф. Љубивоја Церовића, Срби у Словачкој и Народи на тлу Војводине.

Откључао сам капију гробља и пре уласка смо се сликали испред улаза у гробље. Емоције су постале јаке и видео сам да им је тешко али уједно и задовољство што су кончно дошли на место које је последњим отпочинком њиховог деде. При Крсту су запалили свеће и поклонили се сенама умрлих. Упознао сам их са кратким историјатом овог српског гробља и са са намером да се имена урлих испишу на гробљу и коначно после 100 година упокоје душе умучених Срба.

Милета Рачић је изразио жељу да посете водеће људе у граду који одржавају ово гробље. Дочекао нас је заменик градоначелника Денис Микоч (Dénes Mikóczy). Посета је протекла у пријатљском разговору а гости су позвали г. Микоча да посети Суботицу одакле је био четврти члан ове делегације г. Ненад Суботић који је и организовао долазак браће Рачић у Велики Медер.

Са гостима смо обишли  место где се некада налазио заробљенички логор где су убијали и уништавали српски народ, жељезничку станицу на коју су довозили невини народ и логораше као и место где је уграђена спомен табла посвећена изградњи стазе а коју су градили српски логораши.

Због приватних обавеза сам морао да се поздравим са мојим гостима и вратим се у Трнаву. На растанку нису пропустили прилику да нас позову у посету Крагујевцу где би смо направили презентације књига који планирамо да издамо до краја маја а тичу се историјата овог српског стратишта.

Ако буде здравља и времена радо ће мо се одазвати позиву.

 

 

 

САКРИВЕНА ИСТИНА

Како брзо заборављамо

Написао: Риста

 

         Седамнаеста годишњица бомбардовања једне суверене државе, Савезне републике Југославије од стране злочиначке организације НАТО пакта пада на данашњи дан  24.марте 2016 године. Да подсетимо, у току бомбардовања које  је трајало 78 дана и ноћи  убијено је на територији Србије 1031 полицајаца и војника, преко 2500 цивила од којих 78 деце.  Лакше и теже повређених је било преко 6000 цивила и исто толико војника.

            Како то обично бива људске жртве брзо заборављамо, барем они који би  требали сваке године да држе комеморације и одају им поштовање због тога што су невини умрли. Обележавање годишњице бесмислених смрти жртава и оптуживањем оних који су извршили ова убиства мора да буде приоритет политике наше земље. Али истина је сасвим супротна. Не само да да се о свему минимализовано пише већ није пожељно о тој теми много ни причати. Да не би некога увредили. Додуше венци су положени, делегације су изашле куд које али све то изгледа некако недоречено, без душе упућено само јавности у Србији и гласачима. Некако фали обраћање онима који су убијали наш народ, од чијих бомби су умирала деца и цивили, али и војници и полицајци. Обратити се амбасадама и представницима тих држава у Србији и позвати их да положе венце за помен жртава прошлих и будућих јер од радиоактивних отрова и дан данас умире становништво Србије у великом броју. 

Све ове жртве и уништавања су се десила ради формирања модела данашње „Исламске државе“ под називом независна држава Косово. Истог тог модела које је у име виших интереса и политичких циљева вршило зверска убијања и продају људских органа претежно убијених Срба са Косова.

А шта рећи о донетој пресуди над др Радованом Караџићем? Зашто је пресуда донета баш на годишњицу бомбардовања? Да ли је пресуда донета др Радовану Караџићу или је осуђена Србија и цели српски народ? Да ли се овом пресудом поставља питање о даљем постојању и легимитету Републике Српске?

Одговорити на ова питања у овом моменту је врло тешко или немогуће.

Сада, када је по вољи Запада осуђен на 40 година (читај смрт) затвора др Радован Караџић постаје симбол борца против исламиста. Уствари др Караџић је у Европи први борац који се борио против исламиста и захваљујући политике западних земаља платио велику цену за ту борбу.

Изјаве судије Квона у образложењу пресуде др Караџићу где наводи да је Армија БиХ гађала снаге УН, као и циљеве на својим територијама да би привукла пажњу међународне заједнице уствари ослобађају др. Караџића од свих одговорности а директно оптужују снаге Армије БиХ за почетак рата у Босни.

Али како смо сведоци разних тумачења догађаја и истине нетреба ништа да нас зачуди па ни очекивана пресуда др. Шешељу следеће недеље која ће вероватно бити изненађујућа.

 

 

МАСОНИ У СРБИЈИ

Тајна масонског храма Регуларне велике ложе Србије

ВЕЛИКИ МАЈСТОР СЕ ПОВУКАО

- После осмочасновне расправе чланова Великог веће РВЛС њихов старешина др Ранко Вујачић је поднео оставку на ту функцију и одрекао се дужности Великог мајстора Србије. Нови старешина српске масонерије није изабран

Написао:Марко  Лопушина

-    Упутићу захтев Великом већу Регуларне велике ложе Србије да се повучем са места старешине и Великог мајстора Србије!
Овим речима је др Ранко Вујачић, први масон Србије одговорио на примедбе и критике које су изречене на његов рачун током осмочасносвне расправе слободних зидара у храму у Београду. Многи масони о његовој понуђеној оставци нису нису хтели да се изјасне, јер су у дилеми да ли Великог мајстора треба пустити да се повуче из са трона или га избацити из Регуларне велике ложе Србије као да никада није био њен члан. О томе ће се расправљати на наредној седници Великог већа српских масона.
Др Вујачић је 1951. године. Студирао је економију и електротехнику. Масон је постао 1998. године у Енглеској. За старешину Регуларне велике ложе Србије и Великог мајстора ложе Србије биран је 2012. године, на предлог дотадашњег првог масона Петра Костића. Успешно је представљао српску масонерију све до тренутка када је постао амбасадор Црне Горе. Тада су му се замерили и неки црногорски министри, јер је Србин, али и неки београдски масони, јер је Црногорац.
-   Као Велики мајстор српске масонерије др Вујачић је 2013. године тајно постао почасни амбасадор Црне Горе и директор Дипламатске академије Ц.Г. Председник Мило Ђукановић дао црногорско држављанство, а министар Ивица Дачић му је дао дипломатски пасош Србије. Тада су се два црногорска министра и опозиција побунили што је овај Србин постао њихов дипломатски представник у Немачкој. Вујачић је све то скривао од нас, док га Влада Црне Горе није јесенас поставила за свог амабасадора у Немачкој. – причају масони из РВЛС.

Суштиники проблем је био у томе што др Вујачић као амбасадор Црне Горе мора да подржава званични политику Подгорице. Како Црна Гора подржава тзв. независно Косово, тиме се нарушава државни и територијални интегритет Србије. Како Црна Гора улази у НАТО, тиме се супроставља српској политици о војној неутралности критикују амбасадора Ранка Вујачића његова браћа масони из Регуларне велике ложе Србије, чији је старешина.
- Вујачић није патриота јер не испуњава основна начела слободног зидарства садржана у Конституцији РВЛС да “негује љубав према отаџбини”, да је веран и одан Србији. Нарушава јединиство и слогу Братства слободних зидара. И зато мислимо да
Велики мајстор треба да буде суспендован – предложили су још јесенас масони из највеће српске обедијенције.
Вујачић је био високи функционер у Организацији УН за индустријски развој у Бечу, где је и пензионисан. Држављанин је и Србије и Црне Горе. Има два дипломатска пасоша, и Србије, и Црне Горе. Министарство спољних послова Србије је дало налог за одузимање дипломатског пасоша Ранку Вујачићу
- Након што је недавно постао амбасадор Црне Горе у Немачкој, а и пошто се превише приклонио британској масонерији, наш старешина др Ранко Вујачић је увео политику у масонерију, што је нашим уставом најтрожије забрањено. Почео је као велики мајстор Србије да ради против наше земље. Било би зато поштено да се др Вујачић достојанствено повуче са места старешине Регуларне велике ложе Србије и са функције великог мајстора Србије.
Ово су, укратко речено, главне примедбе и предлози чланова Великог већа највеће српске масонске организације РВЛС, који су током прошле недеље расправљали о иницијативи да се смени њихов старешина др Ранко Вујачић. Он је на овај положај изабран у јуну 2012. године, али се, како данас тврди већина српских масона, Вујачић показао као слободни зидар који крши основна правила овог братства.
- Када је изабран за великог мајстора РВЛС, обећао је да ће проводити време у Београду, посећивати масонске ложе широм Србије и помагати у оснивању нових ложа  како би се доброчинство наших масона ширило. Требало је изградили домове за незбринуту децу, школовати сиромашне ђаке и помоћи људима у невољи. Обавезао се да ће изградити ‘братски масонски ланац’, како у Србији и региону, тако и на међународном плану. То је делимично урадио, јер није био довољно присутан у Београду и Србији, али јесте у свету, где је градио своју политичку каријеру – критикују српски масони свог старешину, који данас живи у Берлину као црногорски амбасадор и не оглашава се на ове примедбе.

       Његови критичари из Великог већа РСЛВ тврде да је др Вујачић последњих година правећи своју светску и политичку каријеру радио најмање за Србију, коју је представљао као велики мајстор, а највише за Црну Гору и посебно за Велику Британију. Реч је о три државе и три интересне групе.
- Добио је српски дипломатски пасош да би се бавио политиком, али никада нам није рекао шта је то радио као политичар за министра Ивице Дачића и за државу Србију. Када је добио пасош Црне Горе постао је политички заступник Мила Ђукановића у Немачкој и свету. Као црногорски амбасадор, али и као највиши српски масон, др Вујачић је вероватно принуђен да призна тзв. Независно Косово, јер га је признала Црна Гора, а Србија га не признаје. И напокон, Вујачић је српску масонерију подредио утицају слободних зидара из Велике Британије, чиме је опет увео политику у масонерију – сматрају поједини слободни зидари из Србије.
Они оштрији критичари великог мајсотра Србије усуђују се да тврде да је др Ранко Вујачић заправо британски човек!? За ту тврдњу понудили су следећу причу:
- Вујачић је постао масон 1998. године, када је примљен у британску ложу Хајгет у Лондону. Њени чланови су утицајни Британци, међу којима је масон Хасу Ћошу постао Вујачићев асистент. Ћошу је снажно лобирао да др Вујачић постане старешина РВЛС и велики мајстор Србије. После тога Хасу Ћошу је примљен за члана једне ложе у Србији и често посећује Боеград.
Масони највеће српске обедијенције признају да је бити члан Уједињене велике сложе Енглеске велика част. Међутим, они тврде да је као енглески масон у Србији, др Вујачић је у суштини више окренут ка енглеској масонерији, али и немачким слободним зидарима, који су унели светлост у РВЛС, него српској масонерији.
- Под утицајем Велике Британије и Немачке данас у Србији данас постоје масонске ложе које своје састанке и радове одржавају на енглеском и немаћком језику. Основана је и ложа Марк Масона под директним патронатом Енглеске, иза које стоји његов асистент Хасу Ћошу. Овај енглески масон је утицао и на оснивање прве српске масонске ложе на Космету, а да ми у РВЛС не знамо који је масонски, а који политички циљ оснивања ове ложе – кажу масони.
Много питања је постављено на седници Великог већа српске масонерије, а добијено је јако мало одговора.  Као старешина РВЛС др Вујачић је недавно отворио прву српску масонску ложу на Космету. Том чину је присуствовао и енглески масон Хасу Ћошу, што говори о политичкој ноти овог догађаја. Масонима у РВЛС је и данас нејасно ко је старешина масонске ложе на Космету и како она функционише?
Чланови највеће српске велике ложе РВЛС су очекивали да им се обрати њихов старешина др Ранко Вујачић и да одговори на њихове примедбе. Уместо тога Велики мајстор српске масонерије др Вујачић је понудио да се повуче са места старешине.
Антрфиле
ХИЉАДУ ЧЛАНОВА
Регуларна велика ложа Србије је од четири масонске обедијенције у земљи једина међународно призната у 59 држава света. Има 1.000 чланова и више десетина ложа, од којих је навећа и најактивнија ложа “Митрополит Стратимировић” у Новом Саду. Најновија ложа РВЛС отворена је у Зајечару.

Антрфиле
ДВА ПАСОША
Др Вујачић је држављанин и Србије и Црне Горе. Има два дипломатска пасоша, и Србије, и Црне Горе. Министарство спољних послова Србије је прошле године дало налог за одузимање дипломатског пасоша Ранку Вујачићу, што још није урађено.

Избори у Србији

Обавештење        PRIJAVA-GLASANJE

04. март 2016.

О Б А В Е Ш Т Е Њ Е
ЗА УПИС У БИРАЧКИ СПИСАК ПОДАТКА О ТОМЕ ДА ЋЕ БИРАЧ ГЛАСАТИ У ИНОСТРАНСТВУ

Обавештавају се бирачи који имају боравиште у иностранству да преко дипломатско-конзуларног представништва Републике Србије могу, најкасније пет дана пре дана закључења јединственог бирачког списка (2. април 2016. године), могу поднети захтев да се у јединствени бирачки списак упише податак да ће на предстојећим изборима за народне посланике гласати у иностранству.

Захтев за упис у јединствени бирачки списак податка о томе да ће бирач гласати у иностранству обавезно мора да садржи следеће податке: име, презиме и име једног родитеља бирача; јединствени матични број бирача; општину, односно град и адресу пребивалишта бирача у земљи, као и податке о општини, односно граду и адреси боравишта у иностранству према којој ће бирач гласати на предстојећим изборима.

Дипломатско-конзуларно представништво Републике Србије коме је поднет захтев за упис у јединствени бирачки списак податка о томе да ће бирач гласати у иностранству доставља захтев надлежној општинској, односно градској управи по месту пребивалишта бирача у земљи.

По доношењу решења да ће бирач на предстојећим изборима гласати према месту боравишта у иностранству и упису тог податка у јединствени бирачки списак, бирач се не уписује у извод из јединственог бирачког списка по месту пребивалишта у земљи, односно уписује се у извод из јединственог бирачког списка према месту боравишта у иностранству.

Указује се да се податак о томе да ће бирач гласати у иностранству може уписати у јединствени бирачки списак само за лице које је већ уписано у јединствени бирачки списак. У случају да лице које има бирачко право није уписано у јединствени бирачки списак за одлучивање по захтеву за упис податка о томе да ће бирач гласати у иностранству, неопходно је претходно спровести поступак уписа у јединствени бирачки списак. Захтев за упис у јединствени бирачки списак, истовремено са захтевом за упис податка да ће бирач гласати у иностранству, подноси се дипломатско-конзуларном представништву Републике Србије које оба захтева доставља надлежној општинској, односно градској управи према последњем пребивалишту подносиоца захтева пре одласка у иностранство, односно последњем пребивалишту једног од његових родитеља.

Такође, обавештавају се бирачи који имају боравиште у иностранству да могу преко дипломатско-конзуларног представништва Републике Србије поднети општинској, односно градској управи по месту њиховог пребивалишта у земљи захтев за давање обавештења о подацима који су о њима уписани у јединствени бирачки списак.

Увид у јединствени бирачки списак може се извршити и електронским путем на званичној интернет страници Министарства државне управе и локалне самоуправе – www.mduls.gov.rs, уношењем податка о јединственом матичном броју грађана.

Прилог

ЈЕДАН ПРИЛОГ СРСПКО – СЛОВАЧКОМ БРАТСТВУ

Написао: др.  Небојша Кузмановић

У ослободилачким ратовима које су Срби водили од 1876. до 1878. године, поред осталих, учествовали су и словачки добровољци. Међу њима се, са посебним пијететом, сећамо двојице песника: Јосиф Бохуслав Бела је погинуо у борбама код Алексинца, а Светоплук Освалд је свој живот, за српску слободу, дао на Дрини.
Јозеф Бохуслав Бела је рођен 23. октобра 1832. у словачком месту Липтовски Св. Микулаш, где се и школовао. Иако је припреман за занатлију (ћурчију), окренуо се духовном зову, јер је носио поетски дух у себи. Носио се идејом да обиђе све словенске народе и да створи велику поему о Словенима. Када је на Балкану избио српско – турски рат. Јосиф је остао доследан својој природи и без оклевања се, заједно са другим добровољцима, придружио чувеној Дринској дивизији. Он је пао у бици код Алексинца, негде између 17. и 24. августа 1876. године, а имао је свега 43 године.

Адолф Свäтоплук Освалд је рођен 12. маја 1839. у Банској Бистрици. Основно и средње образовање завршио је у Банској Бистрици, а од 1863 – 1866. студирао је филозофију на Универзитету у Прагу. Године 1862 је постављен за писара у суду у Банској Бистрици, касније је био уредник листова у Прагу, Будимпешти и у Слвоачкој. Писао је приче биографије, политичке коментаре осврте и вести у чешким и немачким часописима. Преводио је са немачког, пољског и мађарског језика. Писао је под псеудонимима: А. Св. Бyстрицкý, Детван, А.С. Похронскý, Туранскý, Турскý, Урпинов, Урпинскý
Погинуо је као припадник добровољачких јединица у српској Дринској дивизији 4. јула 1876 године у бици код Сремске Раче
Они су спојили песништво и слободарски дух и своје животе уписали у меморију српско – словачког братства. Одајући им почаст и призивајући славу ми данас треба да им се одужимо подизањем достојних спомен обележја.

СП у Новом Саду

Четворици  ученика  будимпештанске  Српске  гимназије  „Никола  Тесла“, репрезентативцима  Србије  у  хокеју

Написао: Властимир Вујић

            БРОНЗАНЕ  МЕДАЉЕ  НА  СП У  НОВОМ  САДУ !

            У  јуниорској  хокејашкој  репрезентацији  Србије  (узраста  до  20.  година)  која  је  на  управо  завршеном  Светском  првенству  Дивизије  2,  Групе  Б  у  Новом  Саду  (одржаном  од  17.  до  23.  јануара  2016.)  освојила  бронзану  медаљу  (златна  је  припала  селекцији  Румуније),  играло  је  (што  је  доказ  велике  привржености  и  љубави  према  матичној  земљи)  -  и  четири  ученика  11 – б  разреда  будимпештанске  Српске  гимназије  „Никола  Тесла“.  Мирко  Ђумић  (проглашен  најбољим  играчем  нашег  националног  тима  на  овом  првенству,  постигао  шест  голова  и  имао  седам  асистенција  код    погодака  саиграча),  Јован  Фехер  (голман  који  је  једини  на  турниру  имао  два  „шат – аута“,  без  примљеног  гола  сачувао  је  своју  мрежу  у  мечевима  против  Кине  и  Аустралије  које  смо  победили  са  по  10:0),  Павле  Подунавац  (четврти  црвено – плаво – бели  оклопник  по  репрезентативном  учинку,  постигао  један  гол  и  имао  пет  асистенција)  и  -  Мирко  Марковић.

                Сва  четворица  „орлића“  играју  за  будимпештански  МАЦ  и  један  део  припрема  за  Светско  првенство  у  Новом  Саду  (тзв.  ОФП),  већ  по  традицији  -  и  овог  пута  успешно  су  одрадили  у  Српској  школи  са  својим  предметним  наставником,  професором  Властимиром  Вујићем.

 

 

 

 

      

 

 

Светосавска академија

СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА

 

Будимпешта 30.јануар 2016

 

            Свечана Светосавска прослава је ове године одржана у Дунав палати у Будимпешти. Светосавску беседу је одржала Радојка Горјанац, главни саветник државног секретаријата за културу Министарства за људске ресурсе. У свом говору  се осврнула на историјски лик Светог Саве и његов утицај на развој српске кутуре и историје.

Госте су поздравили и Вера Пејић Сутор, председница Самоуправе Срба у Мадјарској, Радослав Павловић, саветник председника Србије као и Антал Паулик, високи функционер Министарства за људске ресурсе.

            Као и сваке године и ове су додељена признања заслужним појединцима које додељује земаљска Самоуправа Срба у Мађарској. „Светосавку награду“ су уделили Игор Рус и Петар Крунић, а удељена је Предрагу Мандићу за унапређење културних и духовних вредности а пре свега за изградњу нове печујске српске цркве. Добијену награду је посветио својим умрлим родитељима, оцу Љубинку и мајци Смиљи.

            Награде „Сава Текелија“ су добили Синиша Ножица за очување материјалне и духовне вредности у Шиклошу и доц. Зоран Вукосављев за научне радове око истраживања српских цркава у Мађарској.

            У културном делу свечане академије су наступали чланови хора српске основне школе из Батање и чланови српског позоришта у Мађарској које годинама успешно води Милан Рус.

На свечаном балу је било присутно преко три стотине гостију из неколико земаља, Мађарске, Словачке, Босне и Херцеговине и Србије. Сала је била премала да прими све заинтересоване што доказује колико је овакво дружење значајно.