Планиране акције

Србијa

Словачка

Cрпске новине

Интернетове новине

Српски радио

Поклоните 2% од пореза

Извор наде

Српски центар

ИЛУСТРОВАНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ДИЈАСПОРЕ 2006.

СРБИ У СЛОВАЧКОЈ
Написао: МАРКО ЛОПУШИНА

У данашњој Словачкој, према подацима тамошњих Срба, има око 5500 наших људи. Најамасовније досељавање Срба догодило се у средњем веку. Историчар Љубивоје Церовић тврди да се досељавање Срба у Словачку у средњем веку одвијало у више таласа. Први талас је кренуо другом половином 15. века и потрајао до првих деценија 16. века, када се досељавају Срби на подручје Горњег Дунава, у Комарно и Братиславу, чинећи са Острогоном и Ђуром у Угарској језгро Краљевске шајкашкефлотиле. Најпознатији шајкашки центар у унутрашњости Словачке, чију су посаду чинили Срби, била је Шаља на реци Вагу.

Други талас српских сеоба у Словачку је уследио после неуспеле турске опсаде Беча 1529. Тада је Фердинанд Хабзбуршки одлучио да створи одбрамбени систем утврђења, у којима су били и Срби. Сматрало се да ће се на тај начин, поред шајкашких утврђења на Дунаву, створити ланац тврђава на Морави које ће онемогућити продор Турака у средиште Европе.

Трећи талас српских сеоба у Словачку догодио се другом половином 16. века и првом половином 17. века, када се усталила граница према Турској. Да би се осујетили могући османски продори, дуж северне границе изграђено је више утврђења, где се појављују и Срби. Четврти талас уследио је са Великом сеобом Срба, када је на подручје Словачке на челу српског збега дошао патријарх Арсеније III Чарнојевић. Тада су се Срби населили у неколико насеља на територији југозападне Словачке.

После тога је број Срба непрестано опадао. Пета, шеста и седма сеоба Срба у Словачку, између два светска рата, и крајем прошлог века, нису биле тако масовне, јер су се у Словачку досељавали интелектуалци, и избеглице.

У време највеће концентрације српског становништва у Горњој Земљи, током 18. века, само у Комарну је живело близу две хиљаде становника српске националности. Према попису становништва из 1826. У граду је било 256 српских домова, односно близу 1500 становника. Од друге половине 19. века воде се прецизни подаци о броју становника по националностима. Попис из 1869. Показао је да је у Комарну живело 112 припадника српске националности. Данас највећи број Срба у Словачкој живи у Братислави, њих 2300.

Има историчара који тврде да су Срби и пре сеоба долазили у Словачку, као ратници или као велможе. По доласку Мађара, Панонски Срби су заједно с њима учествовали у ранофеудалним ратовима. Тако је:  „Коњица, састављена од Срба из Баната 1044. Одбранила град Ђур од Немаца, а 1052. Под командом војводе Уроша, Срби су одбранили Братиславу од немачког цара Хенриха ИИИ”. Урош И Немањић (1243 – 1276)  „је долазио у Братиславу на величанствене гозбе европских краљева и великаша”, односно на свадбене свечаности, а у Братислави се налазе две повеље српске принцезе Катарине Бранковић, ћерке српског деспота Ђурђа Бранковића из 1421. И 1429.

У 15. веку Ђурађ Бранковић Смедеревац је имао поседе у Дунајској Стреди, између Братиславе и Комарна, а 1525. Прешао је из Шумадије у Угарску, последњи српски деспот Павле Бакић:  „За тешко злато и витешки проливену крв ‘Агарјана’, добили су Бакићи огромна имања, која су се низала и надовезивала од југословенске Драве до чехословачке Мораве. На њима су насељавали Србе, које су штитили и с којима су се прослављали у борбама. Њихови непрегледни поседи ширили су се по јужној и средњој Угарској, око тврдих и недобитних Бакићевих градова. ”
О присуству Срба на словачким просторима у 16. веку, око насеља Дeхтице и Кошолна, у близини Трнаве, сведочи историчар Ристо Ковијанић:  „Свуда, на живим огњиштима, на надгробницима око цркава, на листовима пожутелих књига, налазимо овде презимена: Марковић, Милосављевић, Влаховић, Грдинић, Краљевић, Станковић, Стојковић, Стевановић, Светић, Симоновић”.

У приручнику  „Братислава и Југословени”, којег је објавио по доласку у Словачку, Ковијанић пише како су Срби у околини Братиславе били одавно насељени. Ковијанић каже:  „Део братиславског предграђа називан је, у своје време, српском вароши (Реитзлстадт) , јер је било насељено претежно Србима, највише оним који су трговали на Дунаву. Братислава се помиње као најсевернија тачка где се, на позив грофа Палфиа, насељавају 1598. Групе српских колониста. Свакако да их је ту било и раније, можда још одмах после 1421, кад је настало живље повлачење пред Турцима. После сеобе патријарха Црнојевића (1690) , ове северне српске колоније су ојачане новим досељеницима.

Након пропасти српске средњовековне државе, Срби су били принуђени да се пред Турцима повлаче према северу, а  „у делу Подунавља који су Турци освојили, познатим као Рацзорсзаг – Србија. Срби су и даље чинили већину становништва. Муслимани који су живели са њима били су, такође, народ српског порекла”.

ГРАД КОМАРНО

Шајкаши су били најстарије српско становништво које је у средњем веку почело да насељава Горњу Земљу у данашњој Словачкој. Српски шајкаши су своје ратничке способности показали у Горњој Земљи у време рата који је угарски краљ Бела ИВ повео против Фридриха Аустријског. После успешно окончаног рата 1241, Бела IV је шајкашима проширио повластице. Њихово средиште у Горњој Земљи је постало Комарно, смештено на ушћу реке Вага у Дунав.

Данас је то град на самој граници Словачке са Мађарском.

Српско племство на тлу данашње Словачке појављује се половином 12. века, у време владавине малолетног угарског краља Гезе II, чија је мајка, краљица Јелена, била кћерка рашког жупана Уроша I.

Српски деспот Ђурађ Бранковић добио је од угарског краља Матије Корвина поседе на Великом житном острву, између Братиславе и Комарно, са седиштем у Дунајској Стреди. Био је тако први међу српском властелом који је имао поседе на тлу Словачке. Може се сматрати као извесно да од тада – прве половине 15. века – датирају досељавања српског становништва у Словачку.

Другом половином 15. века, на тлу Словачке, ратничким подвизима су се прославили многи српски великаши. Било је то време ратова угарских краљева против пољских и немачких владара. У бици код Кошица у саставу војске угарског краља Матије Корвина 1474. Прославио се војвода Дмитар Јакшић, јунак српских народних песама. Скривен у шуми са коњичким одредом, уз велику ратну вештину и храброст, испресецао је непријатељску војску и потом освојио градове Хумене и Михаловце, које је држала војска пољског краља. Његов син Стефан се истакао храброшћу 1490. Када је у двобоју победио једног мегданџију, па се пољска војска повукла. Следеће опет су се код Кошица сукобиле пољска војска краља Алберта и угарска краља Владислава. Победи угарске војске допринели су српски одреди које су предводили војвода Милош Белмужевић и браћа Јакшићи.

У рату против аустријске војске која је загосподарила средњом Словачком, 1528. Прославила се српска војска састављена од 2000 коњаника, којом је командовао деспот Радич Божић. И почетком 17. века, српска властела се истицала у биткама на подручју источне Словачке. У два боја за Кошице, 1604. И 1619, кључну улогу имао је српски војвода Дели Марко.

У првој половини 16. века, у Горњој Угарској, помињу се Овчаревићи, који добијају поседе на територији данашње Словачке. Био је то најпре Петар 1534, а потом 1547. Михајло Овчаревић, у Комарноској жупанији, када је био командант града Комарана.

Радослав Челник 1530. Долази са 20. 000 људи у Горњу Земљу, где је од Фердинанда добио утврђени град Хричов у близини Тренчина. Ценећи ратничке способности Павла Бакића, угарски краљ Фердинанд га је поставио за заповедника шајкаша у Горњој Угарској. Основни задатака Бакићеве војске био је да спречи продор турске војске према Бечу. Пошто је допринео одбрани Беча од турске опсаде 1529, постао је симбол јунаштва, чија је слава борца против Турака пронета читавим хришћанским светом. У њему су Срби видели свог најмоћнијег заштитника. Његово име оваплоћивало је херојску борбу српског народа против османских освајача.

Због својих заслуга, Павле Бакић је од Фердинанда добио звање  „мањификус” – узвишени, и имања у Горњој Земљи. Поседи Павла Бакића су се протезали од реке Трнавке и истоименог утврђења до крајњег запада Словачке – Холича на реци Морави, у дужини скоро стотину километара. У непосредној близини утврђења Трнаве, у кањону Трнавке, у теснацу на Малим Карпатима, Павле Бакић је са супругом Теодором и кћеркама Маргаритом и Ангелином поседовао утврђени град – замак Оштри Камен, на тешко приступачном узвишењу. Било је то надалеко чувено  „орловско гнездо”.

Поседи Бакића су се завршавали утврђењем Холичем на Морави, које је држао његов брат Петар са својих хиљаду коњаника и чувеним хајдуцима. Подручје западне Словачке Павле Бакић је насељавао српским становништвом.

Имајући у виду значај Срба уочи предстојећих битака са Турцима и у том контексту место Павла Бакића, Фердинанд Хабзбуршки му је 1537. Доделио титулу српског деспота. У њему је видео личност способну да одржава везу и прати ситуацију у редовима Срба на Запољиној страни и на турском подручју. Зато је Бакић именован и за капетана хусара у јачини 2000 српских коњаника. Међутим, ускоро је погинуо у сукобу са турском војском у Славонији.

Иза Павла Бакића остале су његове кћерке Маргарита и Ангелина. За име Ангелине Бакић везан је тзв. Марјански култ у Шаштину, 1564. Међу наследницима се истицао Петар Бакић, који је учествовао у Тридесетогодишњем рату (1618 – 1648) на страни аустријског цара, против војске ердељског кнеза Бетлена. Бакићеви су у 17. веку имали поседе у Шаштину, Холичу и Остријежу. Тамо је постојала и Српска православна црква. У Холичу је она забележена 1663. Бакићи су помињани још и у 18. веку.

Од прве опсаде Беча 1529. Па све до последње опсаде 1683, историја Комарна била је испуњена непрестаном борбом против Османлија, на граници двеју империја.

У време  „Дугог рата” (1593 – 1606) српском посадом тврђаве командовао је шајкашки војвода Вук Станчић, који је принудио турску војску да одустане од опсаде. При крају рата, 1605, Комарно је остало неосвојиво. У околини Комарна живеле су распуштене чете Срба ратника, којима су у рату командовали војводе Дели Марко, Петар Рац и Сава Темишварац. Део њихових војника је ступио у редове Комарнских шајкаша.

Почетком 17. века, склањајући се испред турских прогона, у Комарно се досељавају становници из Српског Ковина. Долазак Ковинаца унео је квалитетне промене у живот Срба у Комарноу, тим пре што се изменила социјална структура становништва. До њиховог доласка доминирао је војнички сталеж. Сада су водеће друштвене позиције преузели богати и умешни трговци и занатлије. Обогатили су се трговином житом, вином и дрветом са оближњих равница и удаљених брдовитих и планинских подручја Словачке. С временом, изграђена је моћна трговачка флотила. За овако снажан успон Комарноа, посебно српског становништва у њему, постојала је солидна економска основа, коју су у ранијим вековима изградили Комарноски шајкаши и грађанско становништво. То је довело до великих промена у животу Срба у Комарну. Град је све више добијао барокни изглед. На основу урбанистичких захтева, Срби су градили нове куће, а најраскошније су биле концентрисане у улици Светог Андрије, која је другом половином 17. века добила назив Српска или Рацка улица. Наступило је мирно доба, стекли су се услови за економски просперитет града, што је мењало начин живота, по узору на онај који се водио у Бечу.

Захваљујући досељеницима из Српског Ковина, Комарноци су 1655. Добили краљевску диплому од Фердинанда III, којом су им призната сва права која су њихови преци стекли пре два и по века. Захваљујући овој дипломи, Комарноци су могли дочекати патријарха Арсенија III Чарнојевића и вођство српског народа 1690, као најорганизованија српска црквена општина, у којој се стекао најсвеснији део српског народа у Угарској.

Диплому су добили и најугледнији српски племићи у Комарну Петар Капелет, Адам Фелдварија, Јован Рац и Јован Монастерлија.

ПАТРИЈАРХОВИ ЉУДИ

Прекретницу у животу српског народа представљала је Велика сеоба 1690. Под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића. Крајња тачка докле је доспело вођство српског народа, предвођено патријархом, био је Комарно. У том преломном тренутку српске историје, овај град је постао политички и духовни центар Срба.

Срби из Комарноа имали су значајну улогу у време Бечког рата и велике сеобе Срба. Међу њима се посебно истицао Јован Монастерлија. Он је после патријарха Арсенија III Чарнојевића најзначајнија личност из тог периода српске историје. Преци Јована Монастерлије су се у Комарно доселили из Српског Ковина почетком 17. века. Јован Монастерлија се помиње као Комарноски војвода у биткама против Ђерђа Ракоција, ердељског кнеза. У време Великог рата (1683 – 1699) , Јован Монастерлија се помиње приликом похода херцега Карла Лотариншког против последњег будимског паше Ибрахима, који је бранио Ђур.

У критичној ситуацији на фронту са Турцима, у намери да укључи и српску војску, цар Леополд I је на предлог комарноских Срба 11. Априла 1691. Именовао Јована Монастерлију за вицедукса, односно подвојводу. На тај начин Монастерлија је постао заповедник Српске војске у Хабзбуршком царству, што после њега ником није успело. Главнина српске војске, њих око десет хиљада са Монастерлијом на челу, прикључила се армији којом је командовао маркгроф Лудвиг Баденски.

После битке код Сланкамена, Јован Монастерлија и српска војска добили су висока признања од стране Бечког двора. Тако су херцег Карло Лотариншки и марк – гроф Лудвиг Баденски издали декрет у којима су одали признање Монастерлији и његовој војсци за допринос победи над Турцима. Цар Леополд I му је даровао земљиште у Толнајској жупанији.

У првим годинама 18. века, на Моришу, Тиси, Дунаву и Сави, формирана је Војна граница, именовани су заповедници регименти, али међу њима није било најзаслужнијег Србина у Великом рату – Јована Монастерлије. До краја рата, Српска милиција се називала – Монастерлијини Раци.

Новембра 1704, цар Леополд I је подарио Јовану Монастерлији чин пуковника, наредивши Дворској комори да поводом тога чина подвојводи дарује златан ланац са његовим ликом и тромесечну пуковничку плату унапред. И добија задатак да штити подручје Дунава, од ушћа Драве до Будима.

Почетком 1705, Монастерлија је од Дворског ратног савета добио деликатан задатак да Србе уврсти у регуларне трупе и привикне их на редовну војну службу и дисциплину. У том контексту издат му је Патент за врбовање Срба. За почетак је требало да прикупи хиљаду пешака и исто толико коњаника. Са таквом војском Монастерлија се ставио на располагање Бечком двору. Одмах му је наређено да војску поведе на Велики Варадин, где је умро у јесен 1706. Заповедништво над Српском милицијом је преузео потпуковник Димитријевић.

Међу Србима из Комарна у време Велике сеобе 1690, као блиски сарадник патријарха истакао се Адам Фелдварија. Потиче из знамените српске племићке породице из Комарноа, пореклом из Дунафелдвара на десној обали Дунава, низводно од Чепела.

Родоначелника ове знамените породице, Николу Фелдварију, налазимо као првог на списку српских племићких породица у Комарну. Забележено је да је обервајд Никола Фелдварија портретисан у два маха. Први пут 1646. За бакрорез, а други пут 1649. За велику уљану слику, на којој је одевен у живописну одежду великаша. Имао је и посебно израђен племићки грб. Пре тога, обновио је Српску православну цркву, која се налазила под тврђавом. По наређењу команданта гарнизона Пухајма,  „Немци покварише 20. Маја 1648. Ту цркву и проширише на оном простору град, те Срби морадоше нову цркву да саграде”.

У периоду пре Велике сеобе, као учен и угледан грађанин, Адам Фелдварија је заједно са капетаном Јованом Монастерлијом, потоњим заповедником Српске војске у Аустрији, исходовао од цара Леополда повластице за Комарно. Фелдварија је 1692. Изабран на Христијанском сабору за епископа Комарнске цркве, што је непрекидно остао наредних 26 година.

Међу знамените Србе који су потекли из Комарноа убраја се и Стефан Продан Штета. Израстао је и нестао са историјске позорнице у време Великог рата.

СРПСКА ЦРКВА

Српска православна црква је у очувању верског и националног идентитета Комарноаца имала велики значај. Међу Србе у Комарноу први српски калуђери долазе почетком 16. века. Прву цркву у Комарноу Срби подижу почетком 16. века, о чему сведочи сачувани месингани печат српске православне црквене општине, на којем стоји датум: 17. Мај 1511. Подизање цркве, посвећене ваведењу пресвете Богородице, организовали су калуђери из Хиландара. Приликом проширења Комарноске тврђаве, стара црква је порушена 1648, када је отпочело зидање нове. Ова црква се поново нашла на мети преуређивања града па је и она порушена, а 1665. Саграђена је нова. У периоду од 1754. До 1770. Изграђена је нова црква у барокно – рокајном стилу. Саграђена је  „трудом и извиденијем православних христијан Комарнских”.

Српска православна црква у Комарноу била је одвојена од своје матичне цркве која је била организована у оквирима Отоманске империје, па је имала и специфичну организацију. Највишу црквену власт имао је Христијански сабор, којег су сачињавали  „Комарнски христијански Срби”. Комарнски епитропи били су из угледних грађанских породица. Они су, сем богатства, поседовали моралне врлине и били школовани. У времену које је бележено у Протоколу, најдуже су на овом положају били: Петар Капелет (1659 – 1692) , Адам Фалдварија (1692 – 1718) , Јован Станковић (1718 – 1726) , Ђорђе Фелдварија (1726 – 1734) , Петар Марковић (1734 – 1738) , Ђорђе Станковић (1738 – 1744) , Петар Марковић (1744 – 1748) , Јован Фејерварија (1748 – 1765) и Лазар Пешти (1765 – 1773).

И помоћници епитропа – синови или надзиратељи били су из угледних породица. Сем оних којима су припадали епитропи, били су из следећих породица; Костовић, Жупановић, Сомборлија, Капошварлија, Добрић, Ленчеш, Монастерлија, Пожунлија, Цветковић, Кузма, Рац, Димитријевић, Темишварлија, Замфир, Летић, Поповић, Ковач, Думча, Антоновић, Домонкош, Дујић.

Не постоје подаци о организованом српском школству пре Велике сеобе 1690. Први поуздани податак о ангажовању српског учитеља потиче из времена друге посете патријарха Арсенија III Комарноу 1. Јануара 1690. Тада се у избору свештеника и учитеља ангажовао лично епископ Исаија Ђаковић. За даскала је изабран јерођакон Атанасије. После више од две деценије помиње се мештер Петар Казимировић, 1724. Најснажнија личност која је деловала у духовном животу Горње Земље и међу Комарноцима, првом половином ЏВИИИ века, био је Гаврило Стефановић Венцловић, најкарактеристичнији представник српско – словенске књижевности. Од 1739. Био је капелан српским шајкашима у  „славном граду Комарноу”.

Живот Комарноаца, међу којима и Срба, почетком 19. века, описао је Јокаи Мор, најчитанији и најплоднији мађарски писац 19. века у роману  „Златни човек”, у којем описује  „херојско доба” грађанске класе у овом граду двадесетих и тридесетих година 19. века.

Друга српска колонија била је у Трнави. Овде се српска православна црква, у ствари капела, помиње првом половином 18. века. Четрдесетих година 18. века помиње се српски свештеник, у исто време када је у Комарноу боравио Гаврило Венцловић. После Велике сеобе, Срби су се населили и у Модри. Живели су и у оближњим Шенквицама. Највећа концентрација Срба у овој области налазила се у Виштуку. Одвојене од националног стабла, далеко од бројних српских подручја, српске енклаве у Словачкој су нестале, остављајући трагове свога живота у црквеним књигама, напуштеним црквама и запуштеним гробљима, као и у породичним именима.

БРАТИСЛАВСКИ ЂАЦИ

У Братиславу су се Срби доселили крајем 15. и почетком 16. века. У словенском свету Братислава је била позната као град одакле је, другом половином ИЏ века, почело ширење хришћанства на старословенском језику. Наиме, у Словачку су, на позив великоморавског кнеза Растислава, дошли византијски проповедници Ћирило и Методије. Тиме су постављени темељи културе словенских народа. Населили су подграђе, које се у ЏВИИ веку почело да назива Рацки, односно Српски Град.

У документима из 16. и 17. века помињу се Срби који су живели у Братислави: Михајло Черновић, Вук Вратковић, Јован Бродовић, Гаврило Беловић, а забележене су и породице: Оршанића, Годенића, Андријашевића, Маршића, Гравића, Драшковића, Пурића, Ковачевића и других. Скалицу, у западној Словачкој према реци Морави, Срби насељавају у 16. веку. Била је то крајња северна тачка до које су доспели. У околини, Срби су населили Радошевце и Мокри Гај. У непосредној близини било је и утврђење Холич, а уз замак се налазило српско насеље Добра Вода.

Почетком 17. века, на обронцима Малих Карпата према реци Мијави, Срби су живели и у Сеници. Према Морави на западу и Трнавки према истоку, помињу се насеља у којима су живели Срби у 16. и 17. веку: Остријеж, Буково, Бановце, Борски Микулаш, Борски Петер, Куклов, Моравски Јан, Бохдановце.

Срби су од 1830. Почели масовније да одлазе у словачке градове на школовање. Тако је Ристо Ковијанић претражујући архиве школа у Словачкој дошао до података да се од 1730. До 1830. Само у Братиславском евангеличком лицеју школовало 670 српских ђака, међу првима Јован Рајић, а потом Доситеј, Мушкатировић и остали српски рационалисти. Студирање на Братиславском лицеју је поред развијања књижевног духа стварало код српских студената и потребу за буђењем и јачањем историјске свести кроз састављање историја српског народа, које су потом јачале и националну свест.

И писци првих српских историографских дела Павле Јулинац и Јован Мушкатировић, студирали су у Братислави.

Братиславски лицеј – који је 1615. Израстао из Братиславске протестантске гимназије, основане 1606, постао је стециште и жариште нових српско – словачких славистичких веза већ у првој половини ЏВИИИ века, када су се са овдашњим словачким професорима нашли нови млади студенти војвођанских Срба.

Од краја 17. па до прве половине 20. века, више од 2500 српских културних посленика и стваралаца, писаца, филозофа, просветитеља и научника, школовало се у Братислави, Кошицама, Кежмарку, Модри и другим словачким местима. Књижевник и публициста Ристо Ковијанић је у својим радовима писао о школовању и раду Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Бранка Радичевића, Ј. Ј. Змаја, Павла Поповића, Јоакима Вујића, Светозара Милетића и других српских просветитеља и романтичара, те о утицајима Јана Колара, Павела Јозефа Шафарика, Људевита Штура и других словачких писаца, филозофа и просветитеља на српску културу и јужнословенску идеју.

У време европског националног препорода, у првој половини и средином 19. века, јер од стотина српских студената који су студирали на словачким школама издвојили су се они који се јављају као утемељивачи нових области и институција српске културе. А то су први српски историчари Павле Јулинац и Јован Рајић, први сакупљач народног блага Јован Мушкатировић, први организатор српских школа у Војводини Тодор Јанковић Миријевски, оснивач нове српске књижевности, велики филозоф и народни просветитељ, први министар просвете у ослобођеној Србији Доситеј Обрадовић, оснивач природних наука Атанасије Стојковић, оснивачи српског позоришта: Јоаким Вујић, Јован Стерија Поповић и Коста Трифковић, оснивач српског романа Милован Видаковић, оснивач српског новинарства: писац првог српског устава и министар Србије Димитрије Давидовић, Тодор Павловић и Коста Богдановић, оснивач модерног српског школства Ђорђе Натошевић, први српски новелиста Богобој Атанацковић, оснивач модерне српске филологије: славни Ђуро Даничић и министар Србије Јован Бошковић, један од оснивача модерне српске лирике славни Јован Јовановић Змај, вођа националног покрета и политичког живота у Војводини славни Светозар Милетић;

истакнути књижевници су: Димитрије Тирол, Стеван Живковић Телемак, Јован Берић, Васа Живковић, Ђорђе Рајковић, Сима Поповић, Јован Грчић Миленко, Павле Марковић Адамов; српски државници: Алекса Јанковић, Стеван Марковић, Јован Филиповић; јавни радници: Тодор Стратимировић, Стеван Брановачки, Павле Тривунац, Тодор Мандић, Миша Димитријевић, барон Јован Живковић, Ђорђе Радак, Петар Јовановић, Стеван Павловић, високи војни официри барон Петар Дука, подмаршал Андрија Стојчевић, гроф Петар Чарнојевић, црквени великодостојници: Стеван Авакумовић, Павле Кенгелац, Петар Видак, Гедеон Петровић, Пантелејмон Живковић, Сергије Каћански и Теодосије Маровић.

Српски студенти у Братислави су школске 1838. Основали Читаоницу, односно Друштво и књижницу српску у Пожуну. Носиоци активности у првом десетогодишњем периоду били су Ђура Даничић и Светозар Милетић. У кратком, другом периоду од 1851. До 1853, носиоци су били Јован Бошковић и Змај Јова Јовановић. Носиоци активности од 1865. До 1873. Били су Јован Грчић Миленко и Симо Поповић. У том периоду носила је име Слобода.

Нарастала је и српска библиотека, а дародавци књига су били Матица српска, београдска књижара Возаревић, Вук Караџић, Теодор Павловић, Јован Хаџић и други.

Српска омладина из Братиславе, Прешова и Пеште покренула је 1846. Часопис  „Славјанку”, којег је уређивао Светозар Милетић. До тог времена српска омладина је у Братислави издавала часопис  „Српски орао”.

НЕСТАЈАЊЕ НАРОДА

Српско – словачке везе су одржаване и у другој половини 19. века, када је кнез Михаило Обреновић имао замак у Иванки, сеоцету на Житном острву, поред Братиславе. Иванка је за нашу историју занимљива, јер је у њој 1867. Одржан састанак између кнеза Михаила и председника угарске владе Ђуле Андрашија, уз присуство Илије Гарашанина, председника српске владе. Тада су на простору Словачке биле у моди српске народне песме, које су величале борбу српског народа против Турака.

Распадом Аустроугарске монархије и стварањем словенских држава Краљевине Југославије и Чехословачке Републике, односи и везе српског и чешког народа добијају друге облике. Време националног романтизма и братства било је замењено државним културним политикама, чији је један облик било и отварање лектората за језике у Братислави. Тако је био створен пут и да се наш Ристо Ковијанић појави као први лектор за српскохрватски језик и југословенску књижевност у Братислави 1927.

На простору Угарске, поред унијаћења, мађарско племство је спроводило интензивну хунгаризацију, пре свега Словака, а потом и Русина, Буњеваца, Срба, Јевреја, али и Немаца. У Братислави су, на пример, српске црквене школе претваране у државне, а српска имена у мађарска, па је Душан био Лехел, Недељко је постао Домонкос, а Мирко је био Фригyес.

Од средине 18. века отпочело је опадање броја Срба у Горњој Земљи. Непосредни повод било је пресељење шајкаша у Бачку 1751. На процес нестајања српског становништва у Горњој Земљи утицало је и стварање нових центара концентрације српског становништва после сеоба према југу Угарске. Сем тога, српска мануфактура, доминантна у 18. веку, са превазиђеним начином производње, није могла да конкурише снажном развоју индустрије у аустријском царству, једнако као што се и шајкашки једрењаци нису могли поредити са паробродима који су пловили Дунавом. Банкарски и индустријски капитал у рукама Немаца и Јевреја бацио је на маргину уситњени капитал српске грађанске класе, ослоњен на занатски и мануфактурни начин производње. Попис из 1869. Показао је да је у овом граду живело 112 припадника српске националности.

За време Првог светског рата српски народ у Словачкој је доживео тешка страдања, јер су били од стране власти прогоњени и злостављани. По наређењу аустроугарских власти, 1916. Скинута су православна звона са торња и реквирирана у војне сврхе. На територији Словачке у време Првог светског рата налазили су се српски заробљенички логори, и то у Великом Међеру, Дунајској Стреди, Шаморину и у другим местима. У њима је умрло око осам хиљада српских заробљеника. Српска војничка гробља сведоче о трагичној судбини српског народа и на овим просторима у време Првог светског рата.

Одлукама Париске мировне конференције 1919. Комарно се нашло у саставу Чехословачке Републике. У овом граду је остала да делује једина српска православна црквена општина на територији Чехословачке. Српска колонија у граду чије су име прославили надалеко познати српски шајкаши, племићи, трговци и занатлије, постала је етничко острво. Неколико десетина преосталих српских породица било је одвојено од свог етничког и верског стабла, које се гранало на балканским и панонским пространствима.

Данас, међутим, на тлу Словачке постоји осам споменика српских страдања, од којих су већина у врло лошем стању. Места Комарно, Трнава, Жилина, Илава, Банска Бистрица и Шаморин имају војничко гробље са непознатим бројем погинулих војника Краљевине Србије. У Чалову, Трнавски крај, налази се војно гробље у коме почива 5464 српска ратна заробљеника и интернирца, страдала током Првог светског рата. У Тренчину се налази споменик са костурницом подигнут 1928. У коме је сахрањено 56 Срба, борца Првог светског рата.

Словачки народни устанак, подигнут 1944. Против фашистичког окупатора, представљао је значајну прекретницу у новијој историји Словачке. Раме уз раме са словачким устаницима, борили су се и добровољци из двадесетак земаља, међу којима и Југословени. Устаници су ослободили Банску Бистрицу 29. Августа 1944. Ово се узима за почетак Словачког народног устанка, који је организовало Словачко народно веће. Устаници су наставили са борбом у брдском и планинском подручју земље, све до доласка Црвене армије, у пролеће 1944.

После Другог светског рата, малобројна српска заједница у Комарну наставила је живот у измењеним политичким, друштвеним и социјалним приликама. Према наводима публицисте из Братиславе Бојана Радовановића, у публикацији Православна црква у Комарноу, живот српске православне црквене општине у овом граду  „био је несигуран, пун патњи, са више покушаја њене ликвидације, чија је била последица и то да се богослужбени живот одвијао само у одређеним приликама.

Постоји једна наша црква у Словачкој, у месту Комарну, на Дунаву, на словачко – мађарској граници, у којој данас служи један словачки свештеник.

После великих промена у друштвенополитичком животу Словачке, која је 1992. Постала независна и суверена држава, српска православна црквена општина је оживела, а у цркви се редовно одржавају богослужења. Поново се чује српска реч, јер су у Словачку пристигли нови Срби.