Планиране акције

Србијa

Словачка

Cрпске новине

Интернетове новине

Српски радио

Поклоните 2% од пореза

Извор наде

Српски центар

ЈАН ЈАНКОВИЧ – СЛАВИСТА ДОСТОЈАН СЛАВЕ

Написао: Небојша Кузмановић,  27.априла 2012 у Бачкој Паланци

Наша генерација сведок је чињенице да последњих година не постоји велики број европских и светских држава и народа у којима се гаје добра осећања и одаје почаст великанима српске културе и књижевности. Међутим, ипак постоје и они који у овој нашој невеселој савремености подсећају на то да је српска култура по мери угледа који је некада имала у Европи. Наиме, у последњих десетак година у Републици Словачкој одржано је неколико манифестација које сведоче о значају српске културе и српских културних радника – који су градили како своју, српску, нацију и културу тако и словачку.

Подсетићу на неколико таквих догађаја: Тако је 10. и 11. маја 2001. године на Филозофском факултету Универзитета Коменског у Братислави (”Katedra slovanskych filologii”) одржан међународни научни скуп под називом ”Словачко-југословенске језичке, књижевне и културне везе”. На скупу су учествовали научници из Словачке, Чешке, Србије, Немачке, а тема су биле српско-словачке везе. Учесници су били: Мирослав Дудок, Иван Доровски, Јан Јанкович, Бранислав Хома, Алица Кулихова, Милан Крајчович, Михал Елијаш, Ладислав Хладки, Растислав Поповић, Михал Бајбак, Павол Жиго, Емил Хорка, Радмила Хоракова и Небојша Кузмановић. На скупу је посебно апострофирана улога српског слависте Риста Ковијанића – првог лектора српског језика у Словачкој од 1927. до 1939.  године. Скуп је организован под покровитељством Амбасаде Савезне Републике Југославије и амбасадора Мирослава Копечног.

У децембру 2004. године на згради Матице словачке у Братислави постављена је спомен плоча посвећена српском великану Светозару Милетићу. Плочу су открили председници  двеју братских Матица – словачке Јозеф Маркуш и српске Божидар Ковачек. Тим поводом одржан је и пригодан начни скуп о делу Светозара Милетића.

Током 2005. године Матица словачка и Матица српска потписале су ”Интеграциони меморандум”, којим се подржава настојање Србије да се прикључи Европској унији.

А 2007.  године у словачком Мартину, седишту словачке матице одржан је, од 26. до 28. марта, први европски конгрес Матица словенских народа. Овај историјски скуп је на једном месту први пут од оснивања окупио скоро све словенске матице. Са скупа је потекао Меморандум у коме  се проглашава да представници Матица словенских народа нову Европу схватају као континент равноправних култура, језика и народа са незаобилазним местом  за Словене у њој.

Током лета 2011. године на Телевизији Војводина (РТВ) емитован је веома добар документарни серијал, у пет емисија,  о српско-словачким везама под називом ”Буквар Братимљења” – на српском и словачком језику. Идејни творац и уредник програма јесте новинар Зденко Поп, који је четири године радио на овом важном програму за српско-словачке везе.

Крајем 2011. године (тачније 4. новембра) на Филозофском факултету ”Универзитета Коменског” у Братислави одржан је први, историјски, научни скуп о српско словачким везама, које је организовала Катедра за општу историју, и ”Удружење Срба у Словачкој”, кога са успехом воде Стане Рибич и Растислав Поповић. На скупу је учествовало двадесетак научника из Словачке и Србије, а један од резултата тог скупа јесте и појава зборника под називом ”Из историје словачко српских веза”, који је објављен марта 2012. године.  Сви ови скупови су одржавани уз помоћ и саучествовање амбасада наших држава.

Када свему овоме додамо да словачка држава преко својих државних органа – министарстава и амбасаде, пружа помоћ и показује безрезервну подршку државном јединству Републике Србије, онда не треба да нас изненади тврдња, на којој истрајавамо више од десет година, да Срби и Словаци имају најбоље међусобне односе од свих народа на простору средње Европе.

Ово је хипотеза с којом сам, крајем деведесетих година, почео своје бављење и истраживање српско-словачких културних и књижевних веза. То је у почетку било више једно интуитивно осећање, које се временом све више опредмећивало и постајало стварносном чињеницом.

Рад на српско словачким везама није имао само теоријску форму. Он се огледао, пре свега кроз архивска истраживања, како у архивима као што су Которски архив, Архив САНУ, Матица српска, Универзитетска библиотека и Евангелистички лицеј у Братислави,  тако и у кућним библиотекама  Риста Ковијанића и Јаре Рибникар. Поред овога мој рад на потврђивању ове хипотезе огледао се и у практичном деловању: у организацији посета фоклорних друштава, размени хорова и студената, обиласку ратних војних меморијала (Велики Међер и Крагујевац) и писања о њима, повезивању наших гимназијалаца, организовању књижевних сусрета српских и словачких слависта, повезивању привредника, братимљењу градова и тд. Једна од ствари на коју смо посебно поносни јесте и чињеница да је бивши амбасадор Словачке Републике у Србији њ.е. Игор Фурђик, због своје доброте и великих заслуга проглашен за почасног грађанина Општине Бачка Паланка. Све у свему мој приступ овој теми је на неки начин вишедимензионалан и интегралан.

Истражујући ове везе и односе дошао сам до веома занимљивих закључака: у златном добу српско-словачке узајамности не само да су српски писци у својим делима користили исте теме и мотиве, већ су своја дела писали на језику братског народа. Тако су Словаци писали песме на српском, а Срби на словачком језику. То је књижевна чињеница коју свакако ваља данас посебно истаћи.

Иако су Ристо Ковијанић и академик Јан Кмећ ударили темеље и ”узорали дубоку бразду” у српско-словачким културним везама оне ипак на српском језику нису у довољној мери истражене. Поред релевантне литературе у коју спадају историје словачке књижевности, и уже словачког романтизма, имао сам привилегију и срећну могућност да сарађујем са значајним словачким славистима који су се у својим делима бавили српским темама. То су пре свега пријатељ Риста Ковијанића, недавно преминули Бранислав Хома, и један од најзначајнијих слависта и преводилаца српских писаца на словачки језик –  професор др Јан Јанкович.

Хомина студија ”Пут на југ” (у две књиге) и Јанковичева ”Поезија словачко-српске узајамности 1827-1938. – Буквар братимљења” су увелико комплементарне са мојим идејама. Јанковичева студија објављена је недавно у Братислави. Ту књигу сам имао прилику да читам у рукопису.  Наиме, приликом израде мог рада а његове књиге, професор Јанкович и ја смо скоро годину дана размењивали литературу, идеје и рукописе. На тај начин смо учвршћивали своја уверења о интензивнијем истраживању историје српско-словачких културних веза, али и о потреби међусобног превођења савремених словачких и српских писаца.

Поред ових истакнутих појединаца за наш рад су биле важне и везе двају колективитета. Књижевност војвођанских Словака је у непосредном додиру са  савременом српском књижевношћу, али и са књижевношћу у Словачкој. На тај начин култура и књижевност Словака који живе у Србији представља најбољу везу у сарадњи два народа.

Овакав рад може да допринесе да две блиске културе утичу једна на другу на обострану корист. Упознавајући историју своје културе и књижевности, преко Срба који су се школовали у Словачкој, упознајемо и словачке књижевнике и културне посленике. При томе можемо пратити начин на који школе у Словачкој и словачки рационалисти утичу на стварање рационалистичког духа код Срба, а затим и какве су везе српског и словачког романтизма.

Постаје очигледно да је самопознавање себе и сопствене културе немогуће без познавања другог. Народ може да трага за сопственим националним идентитетом а то је повезано са сусретањем разних култура и њиховим прожимањем.

На простору Подунавља, а посебно Војводине, постојање мноштва националних култура данас се показује као предност, иако је у прошлости то сматрано недостатком, јер су се оне углавном сукобљавале. Сукобљавање је проистекло из ”егоцентричности” које су одређене културе имале и сматрале да је њихова култура напреднија и боља од осталих. Резултат таквог приступа били су непрестани сукоби међу културама.

Културни плурализам може да води у културни релативизам и у крајњој инстанци глобализам и доминацију материјализма. Једино умереност у културном прожимању  -  упознавање других, узимање од других и чување самобитности – oдржава мултикултуралност као позитиван процес и развој свих култура подједнако.

Данашња сарадња одвија се и на личном плану и на колективном. Као и некада, и данас млади из једне државе студирају или бораве у другој преносећи нова искуства својим сународницима у домовини. Наше државе имају блиске или чак идентичне ставове по многим питањима међународних односа и права, и сарадња на том нивоу је изузетно значајна и цењена од стране званичника обеју земаља.

Односи међу народима могу спонтано да се развијају до неке тачке, али добри државници и људи који виде даље од осталих, могу много да допринесу развоју тих односа учећи из прошлости, радећи на успостављању бољих веза данас и још више добрим и свесним планирањем  унапређења односа двеју земаља и народа у будућности.

Поучени добрим примерима сарадње из прошлости, слободни смо да предложимо њен наставак у истим и другачијим, савременијим, облицима. Добре односе треба продубљивати упознавајући се међусобно стално и изнова. У времену савремених технологија,  брзине комуникација и доступности информација остваривање српско-словачке сарадње може бити још интензивније него што смо имали прилике да видимо у нашим књигама како је  то изгледало у доба романтизма. С тим циљем, предлажемо оснивање заједничких тела (друштава)  са различитим кругом делатности али истом идејом словенства која би окупљала припаднике оба народа.

Верујући да је истраживање културних веза између народа допринос препознавању себе у другима и других у себи, како би се постигло ”самопознање” појединца и народа, те избегао свеприсутни егоцентризам упућујемо на даља истраживања неисцрпног фонда српско-словачких културних веза.

Један од људи који те везе истражује скоро пола века (од 1963. године када је први пут дошао у Београд) је данас, хвала Богу, овде међу нама. Он је тренутно најзначајни живи истраживач српско-словачких књижевних веза. То је угледни словачки слависта – академик ”Словачке академије наука” професор др Јан Јанкович. Ову чињеницу су, напокон, увиделе и неке значајне институције у Републици Србији.

Најмања захвалност коју му тим поводом можемо пружити јесте додела два значајна признања: Прво је ”Златна значка”, коју заједно додељују Културно просветна заједница (КПЗ) Србије и Министарство за дијаспору Владе Републике Србије. И друго, не мање важно: Повеља и плакета ”Павле Марковић Адамов”, коју додељује Културни центар из Сремских Карловаца. ”Златна значка” је лауреатима додељена у ”Народном позоришту” у Београду 18. априла 2012. године. Она се додељује за несебичан, предан и дуготрајан рад на ширењу културе. Додела плакете ”П. М. Адамов” била је планирана за исти дан у знаменитој ”Карловачкој гимназији” – у којој су прва четири директора од 1791. до 1825. године били Словаци. Међутим, пошто академик Јанкович, због обавеза у ”Словачкој академији наука”, није могао да присуствује додели тих признања ова свечаност се преселила у нашу милу Братиславу.

Рођен у Повашкој Бистрици 1943. године Јан Јанкович далеко је нај-продуктивнији преводилац са јужнословенских језика у Словачкој. До сада је превео више од 150 дела, која су при томе сва објављена. Јан Јанкович је дипломирао, средином шездесетих година, у Братислави са темом о српском романтичару Лази Лазаревићу. У својој богатој каријери Јанкович се налазио на више важних позиција, као што су место главног уредника и директора издавачке куће „Veda“ Словачке академије наука, односно научног сарадника и заменика директора братиславског Института за светску књижевност. Од 1991. године Јанкович у сопственом издавачком предузећу „Juga“ објављује превасходно дела из бивше Југославије. Он је превео скоро целокупног Душана Ковачевића и учинио да је Словаци Душка сматрају као свог драмског писца. Уверен сам да је од свих дела за српско-словачке везе најзначајнија недавно објављена Јанковичева студија ”Поезија словачко-српске узајамности – Буквар братимљења”, која ће постати азбука и буквар наших братских веза и односа и без које се неће моћи истраживати ова проблематика.

Јан Јанкович је добитник многих словачких и међународних признања, а ми том низу ево додајемо и признања из Србије.

Нама је, ето данас, припала част да на овом светом месту – дакле у Братислави, али опет на српском тлу у нашој амбасади – предамо ово признање човеку чија је глава у Словачкој, а срце у Србији – академику Јану Јанковичу. Ово све чинимо са потпуним уверењем да ће његово дело годинама сијати као незаобилазан беочуг у словачкој и српској култури.