Планиране акције

Србијa

Словачка

Cрпске новине

Интернетове новине

Српски радио

Поклоните 2% од пореза

Извор наде

Српски центар
Вести
 

Игор Фурђик и Јан Јанкович

МЕДАЉЕ СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ ДОДЕЉЕНЕ

ИГОРУ ФУРЂИКУ И ЈАНУ ЈАНКОВИЧУ

Медаље додељене Игору Фурђику и Јану Јанкови

”Удружење Срба у Словачкој” је поводом дана државности Србије 15. фебруара доделило традиционална признања истакнутим ствараоцима. Додела медаља и пригодна свечаност  одржани су у Амбсади Србије у Братислави. Растислав Поповић, секретар удружења и преводилац у амбасади је представио присутне и водио програм. Након поздравног говора амбасадора њ.е. Шанија Дермакуа који је топлим  речима добродошлице поздравио истакнуте званице из дипломатског, културног  и јавног живота Словачке и Србије, др књижевних наука из Новог Сада Небојша Кузмановић је одржао реферате о лауреатима, истакавши посебно допринос који је амбасадор Фурђик  дао на јачању свеобухватних односа између Србије и Словачке, као и јачању пријатељства између словачког и српског народа. Кузмановић је указао да угледни академик др Јан Јанкович више од пола века истражује и даје значајан допринос српско-словачким културним везама.

С лева: Небојша Кузмановић, Јан Јанкович, Игор Фурђик, Шани Дермаку, Стане Рибич, Растислав Поповић

Потом је Стане Рибич уручио медаље др Игору Фурђику, председнику Канцеларије за Словаке у дијаспори, својевремено (2005-2010.г)  амбасадору Словачке Републике у Републици Србији и угледном историчару књижевности и преводиоцу господину др Јану Јанковичу.   Догађај су својим присуством увеличали представници словачких званичних институција и значајне личности из научних, културних и других институција.

ДИПЛОМАТА ИГОР ФУРЂИК – СРПСКИ ПРИЈАТЕЉ Писати о дипломатама није ни мало захвално, а богами ни лако. Јер једна од одлика њиховог посла и функција коју обављају јесте да буду свеприсутни, али дискретни. Да много тога знају, али да то не показују, да много раде, али да се ничим посебно не истичу. Један од оних дипломата који, по мало измиче, овој представи о дипломатској непрозирности јесте истински и искрени пријатељ српског народа, бивши словачки амбасадор у Србији Игор Фурђик. Он је био амбасадор у Србији од 2005. године. За то време веома је много учинио на јачању дипломатских, привредних, културних и других веза између наше две државе и успостављању пријатељства између словачког и српског народа. У неколико речи ћемо га представити, овом цењеном скупу у српској амбасади у Братислави, јер је то свакако најпримереније место да се чује ко је овај човек. Др Игор Фурђик (Igor Furdik) је рођен 10. октобра 1947. године. На Факултету природних наука Универзитета Коменског у Братислави школовао се од 1965. до 1970. године, а од 1976-1978. постдипломске студије је похађао на Факултету политичких наука у Прагу – смер Међународни односи. Његова професионална каријера је веома импресивна: Од 1970 - 1976 радио је на Институту за физику Словачке академије наука, од 1976 – 1992 у Федералном министарству спољних послова. Конкретније од 1976 - 1981 у Министарству спољних послова Чехословачке у Прагу 1981 - 1988 у Чехословачкој амбасади у Совјетском Сасвезу у Москви 1988 - 1991 у Министарству спољних послова Чехословачке као заступник директора канцеларије министра спољних послова 1991 - 1992 био је генерални конзул Чехословачке у Загребу Од 1993 – до данас ради у Министарству спољних послова Репбулике Словачке 1993 обављао је функцију отправника спољних послова (Chargé d´affaires) у Амбасади Словачке у Загребу, 1993 - 1996 радио је у Амбасади Словачке Републике у Прагу, 1996 - 1999 у Министарству спољних послова у Братислави на месту директора одбора за безбедносну политику 1999 - 2004 био је опуномоћени амбасадор Словачке републике у Москви 2004 - 2005 радио је у Министарству спољних послова у Братислави као шеф персоналне канцеларије Од 2005 – до 2010. је опуномоћени амбасадор Републике Словачке у Србији. Од 2010 до 2012. године радио је у Министарству спољних послова, у одсеку за инвестиције, а од 2012 до данас се налази на функцији председника Уреда Словачке владе за Словаке који живе у дијаспори. Подршка Републике Словачке Србији и њеном територијалном интегритету је за нашу државу, у овим тешким временима, веома значајна. Поред тога Словачка подржава и помаже Србији у њеним евроинтеграцијама. У свему томе улога господина Фурђика била је веома видљива. Игор Фурђик је увек истицао да је Србија приоритет спољне политике Словачке и предано и истрајно је радио да то и докаже. Такав рад је и примећен па је тадашњи словачки амбасадор Фурђик у Скупштини Београда 2008. године проглашен за ''Најевропљанина''. То признање је добио у категорији странаца који су највише помогли у повезивању Србије и Европе. Поред осталих признања за свој рад он је 2010. године проглашен и за почасног грађанина Општине Бачка Паланка, што му је, како рече, једно од најдражих призњања, јер је на тај начин добио још један дом. За време проведено у Србији господин Фурђик је показао да дипломате не морају да буду само уштогљене бирократе који причају приче које обичан свет не разуме. Послове амбасадора је обављао на дипломатски начин, како то њему и доликује, али је контакте са грађанима Србије, а пре свега са српским и словачким народом обављао и са дозом непосредности и доброте која му је својствена и која избија из његовог бића. У коју да је год средину дошао био је лепо примљен, јер је и сам стварао и ширио такву атмосферу. Његова помоћ је била видљива не само на државном, већ и на локалном нивоу. Помоћ се, пре свега, огледала у дипломатском, привредном, културном, образовном и спортском виду. Обилазио је целу Србију, распитивао се како људи живе, упућивао их на писање пројеката и помагао многим предузећима. У том смислу је непрестано тражио могућности повезивања српских и словачких фирми и могућности словачких улагања у привреду Србије. Господин Фурђик је подржавао, и веома често посећивао, образовне и културне установе, те културно-туристичке манифестације Србије. Захваљујући њему Словачка Република је преко амбасаде или донаторских фондова помогала да наше институције и удружења добију бесповратну новчану помоћ. Тa средства су улагана у васпитно-образовне, културне и привредне субјекте. Тако је радио сво време свог дипломатског ангажовања до краја 2010. године када је напустио Србију Однос амбасадора Фурђика је према српском народу и Србији временом прерастао у искрено пријатељство. Од 2012 године Игор Фурђик се налази на месту председника Уреда словачке владе за Словаке који живе у дијаспори. Иако је на том месту, по опису посла свега везан за припаднике словачког народа у целом свету, од Европе, преко Америке и Канаде до далеке Аустралије, приметно је да он српски народ никако није заборавио. Напротив, и са тог места увек је био на услузи, како Србима који живе у Словачкој тако и грађанима Србије. Знао је да их посаветује, предложи и помогне им да аплицирају за неки словачки или европски пројекат како би добили средства за свој рад. Додељујући Милетићеву медаљу искреном пријатељу српског народа и српске државе ''Удружење Срба из Словачке'', овим чином, не чини само једно од уобичајених свечарских и протоколарних дела, већ се на овај начин на симболичкој равни и само уписује у меморију вековне српско-словачке сарадње. Јер колико награде пријају и имају велики значај за награђене, толико и награђени угледници дају значај тим наградама, а један од таквих је свакако и добри човек Игор Фурђик. Прочитано у Амбасади Србије у Словачкој, Братислава 26. фебруар 2015. Др Небојша Кузмановић

Стане Рибич удељује медаљу "Светозар Милетић" Игору Фурђику

ЗВЕЗДАНО ДОБА ЈАНА ЈАНКОВИЧА (ЈЕДАН ВРЕДАН ПРИЛОГ СРПСКО-СЛОВАЧКОЈ УЗАЈАМНОСТИ) Истражујући културне везе међу народима често долазимо у прилику да схватимо да међу тим људима постоје појединци који се посебно истичу својим радом, делом и свеукупним животом. Они временом постају својеврсни беочузи, који сијају и осветљавају своје време. И не само то – ти људи постају и тачке ослонца које, онима који долазе после њих, служе да би лакше, боље и хуманије живели. Један од људи који је постао беочуг и тачка ослонца је данас овде међу нама. То је човек који више од пола века (од 1963. године када је први пут стигао у Београд на студије) истражује словачко српске књижевно-културне везе. Он је тренутно најзначајни живи истраживач српско-словачких књижевних веза. То је угледни словачки слависта - академик ''Словачке академије наука'', професор др Јан Јанкович. Рођен у Повашкој Бистрици 1943. године Јан Јанкович далеко је најпродуктивнији преводилац са јужнословенских језика у Словачкој. До сада је превео више од 150 дела, која су при томе сва објављена. Јан Јанкович је дипломирао, средином шездесетих година, у Братислави са темом о српском романтичару Лази Лазаревићу. У својој богатој каријери Јанкович се налазио на више важних позиција, као што су место главног уредника и директора издавачке куће „Veda“ Словачке академије наука, односно научног сарадника и заменика директора братиславског Института за светску књижевност. Од 1991. године Јанкович у сопственом издавачком предузећу „Juga“ објављује превасходно дела из бивше Југославије. Он је превео скоро целокупног Душана Ковачевића и учинио да је Словаци Душка сматрају као свог драмског писца. Уверен сам да је од свих дела за српско-словачке везе најзначајнија Јанковичева студија ''Поезија словачко-српске узајамности – Буквар братимљења'', која ће остати азбука и буквар наших братских веза и односа и без које се неће моћи истраживати ова проблематика. У коме он доказује да су српско-словачке књижевно-културне везе биле најинтензивније током доба романтизм и назива их Звезданим добом (''Hviezdne obdobie''). Од тридесетих до осамдесетих година XIX века на десетине српских и словачких писаца су међусобно сарађивали, дружили се, пријатељовали, путовали једни код других, учили језике (српски и словачки) једни од других, међусобно преводили своја и туђа дела, једни другима испевали песме, школовали се једни код других. Захваљујући истраживањима Јана Јанковича сазнали смо да су најзначајније личности Златног доба српско-словачке сарадње: Георгије Магарашевић, Антоније Арнот Арновљев, Јован Пачић, Теодор Павловић, Вук Караџић, Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Ђура Даничић, Јован Јовановић Змај и Светозар Милетић, човек који нас је све овде и окупио. Јан Јанкович упознаје словачког читаоца, на чему смо му бескрајно захвални, са животописом Светозара Милетића. Светозар Милетић је рођен у Мошорину, у Бачкој 22. фебруара 1826. године. Умро је у Вршцу, 4. фебруара 1901. године, а сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду. Основну школу похађао је у родном месту и у Тителу, а потом се уписује у Српску православну велику гимназију у Новом Саду, где је остало забележено да је Светозар „најбољи ђак кога је гимназија икада имала“ (Јован Хаџић). По положеној матури, уписује се, 1844. године на Евангелистички лицеј у Пожуну (Братислава) где се укључује у рад српске ђачке дружине ’’Слобода’’ која има 40 чланова и која делује под утицајем свесловенских идеја. Они издају часопис ’’Српски соко’’, у коме Милетић објављује своје прве књижевне и политичке текстове. Занесен панславизмом, свом имену додаје име Свеслав. Био је адвокат, политичар и градоначелник Новог Сада 1861. године и он тада проглашава српски језик званичним језиком у Новом Саду. Светозар Милетић је ушао у политичку историју као велики борац за народна права и слободу Срба, Словака и Румуна у некадашњој Аустро-Угарској. Постао је врло популаран и омиљен у словачком народу, као што је Штур био у српском. Његово име помињало се с великим поштовањем широм Словачке. Светозар Милетић је још 1866. године проглашен за почасног грађанина Светог Мартина. Приликом насилног затварања Матице словачке 1875. године Милетић је као српски народни посланик у Угарском парламенту жестоко протествовао против тог чина. Његов протест се чуо и у европској јавности. А као знак поштовања и захвалности тих година су се медаље са Милетићевим ликом делиле по Словачкој. Због залагања за права потлачених народа Милетић је био оптужен и осуђен од стране угарских власти, а као важан прилог српско-словачком братству Јожеф Шкултети наводи жртву једног Словака. Наиме, синовац Самуела Томашика Богослав Томашик се убио да не би морао да буде тужилац на Милетићевом суђењу. Најпознатији војвођански српски политичар Светозар Милетић провео је у Братислави три школске године. Две године је учио филозофију у евангеличком лицеју (1844 - 1846) и другу годину права у католичкој академији (1847 - 1848). Милетић се школовао у Братислави у време када је српска омладина у Словачкој била најактивнија и када је Људевит Штур, духовни вођа словачког народа, био идејно и политички најагилнији. Милетић је своје погледе формирао под непосредним утицајем Људевита Штура. Као омладински песник Милетић се прочуо својим песмама у Славјанци (1847). Тамо је објавио шест својих родољубивих и панславистичких песама: Славјанки; Стефан Душан Силни, цар српски; Вилински збор; Србији; Бродари и Спасова ноћ. Са великим заносом пева о Славенству, ''Од Урала па до Татра, Од Ладога па до Скадра'': Ја сам Славјан српског рода, У груди ми гори ватра, За славјански живот нов. О, Славјани, браћо драга, Куцнуо је и наш час.... Милетић се почео бавити политиком још у Братислави, где је дошао на чело српских омладинских кругова као заносни пропагатор свесловенских идеја. У време Милетићевих студија Братислава је била политички центар Угарске, где је Милетић изазвао пажњу аустријске полиције Прогласом од 8. фебруара 1847, упућен српској омладини да се окупи око часописа Славјанка. Милетић је, следећи свог учитеља Штура, од 1866. до 1882. године у Угарском парламенту одржао неколико важних говора у којима је бранио права српског и словачког народа. Најзначајнији је онај из 1868. под називом Питање народности у којем је експлицитно затражио да Срби, Словаци и Румуни говоре на свом језику. Милетић је због ових својих залагања био оптужен од стране мађарске власти и осуђен на три године затвора. На тај начин је, не само своју мисао, песме и идеје већ и себе у потпуности уградио у српско-словачку сарадњу и братство. Словаци у Словачкој нису заборавили Светозара Милетића и његову борбу за национална права Словака у Угарској. Тако је, већ после Првог светског рата једна улица у Братислави понела Милетићево име, а 2004. године је на згради Матице Словачке у Братислави постављена спомен плоча у знак сећања на Светозара Милетића. Захваљујући људима попут Јана Јанковича сазнајемо да је Светозар Милетић један од најсветлијих симбола српско-словачког пријатељства и братства, а на нама је да ту истину преносимо генерацијама које долазе после нас. Један од начина јесте и овај. Да медаља ''Удружења Срба из Словачке'' обасја лице овог драгог човека и на тај начин повеже Милетићево и наше време. Време у коме се морамо борити за националне идентитете својих народа, са ништа мање муке и залагања, него што су то Милетић и његови савременици чинили, како не бисмо постали једна аморфна маса без идеала, уверења и нада, јер није згорег подсетити се шта велики руски филозоф Константин Леонтјев каже о трајању држава и народа: ''Нису све државе и народи доживели пуних 1000 година. Теже је преживети више, мање – врло лако''. Прочитано у Амбасади Републике Србије у Братислави, 26. фебруар 2015. Др Небојша Кузмановић

Стане Рибич удељује медаљу "Светозар Милетић" Јану Јанковичу