Планиране акције

Србијa

Словачка

Cрпске новине

Интернетове новине

Српски радио

Поклоните 2% од пореза

Извор наде

Српски центар
Вести
 

СРПСКА ВЛАСТЕЛА У ГОРЊОЈ ЗЕМЉИ

СРБИ У СЛОВАЧКОЈ
Написао: Љубивоје Церовић
Српско племство на тлу данашње Словачке појављује се половином 12. века, у време владавине малолетног угарског краља Гезе 2., чија је мајка, краљица Јелена, била кћерка рашког жупана Уроша 1.. У име малолетног краља, као угарски палатин, владао је Белош, брат краљице Јелене. У рату против баварског херцега Хајнриха, палатин Белош је одлучујућу битку добио под Братиславом, 1146. године. Прво утврђење у Трнави, значајном верском и културном центру Словака, 1152. године изградио је палатин Белош.
Под притиском Турака, српско становништво са Балканског полуострва, предвођено својим племством, по одобрењу угарских краљева, насељава и Горњу Земљу.
                                                                            Лик деспота Ђурђа са Есфигменске повеље,1429. година
           Ђурађ Бранковић
 Лик деспота Ђурђа са Есфигменске повеље, 1429. година
Српски деспот Ђурађ Бранковић добио је од угарског краља Матије Корвина поседе на Великом житном острву, између Братиславе и Коморана, са седиштем у Дунајској Стреди. Био је тако први међу српском властелом који је имао поседе на тлу Словачке. Може се сматрати као извесно да од тада – прве половине 15. века – датирају досељавања српског становништва у Словачку.
На позив краља Матије Корвина, 1469. године у Угарску долази зетски војвода Милош Белмужевић. Поседе је добио у Њитранској жупанији, чије се седиште налазило у Шаштину, односно Шашвару. За ратне заслуге у борбама против војске немачког цара и пољског краља, краљ Матија Корвин му је доделио имања у Тамишкој жупанији у Банату и звање “егрегијуса”.
Војвода Милош Белмужевић потицао је из угледне зетске властелинске породице, чији се преци помињу из времена деспота Стефана Лазаревића. После пада Медуна, на истоку од Подгорице, где је био заповедник града и зетски војвода, 1456. године, на позив деспота Лазара Бранковића, одлази у Сребреницу за заповедника града. После пада и овог утврђења, војвода Белмужевић долази у Јагодину, где је у турско време постао субаша. На позив краља Матије Корвина прешао је у Угарску у Шаштина у Горњој Земљи. Пошто је добио пространа имања у Банату, пренео је седиште својих поседа у Мунару у непосредној близини манастира Бездина, на Моришу. У последњој бици коју је водио против Турака, Белмужевић је 1501. године био смртно рањен, а изгубио је и сина јединца. Написао је опоруку, којом је, у присуству калуђера Тимотеја из Хиландара, имања доделио кћерки Милици, удатој за војводу Стефана Јакшића. Био је то први тестамент писан међу Србима у Угарској.
GrbJaksica.JPG
                    Грб Јакшића
Другом половином 15. века, на тлу Словачке, ратничким подвизима су се прославили многи српски великаши. Било је то време ратова угарских краљева против пољских и немачких владара. У бици код Кошица у саставу војске угарског краља Матије Корвина 1474. године прославио се војвода Дмитар Јакшић, јунак српских народних песама, који је поседовао десетине насеља у Поморишју. Скривен у шуми са коњичким одредом, уз велику ратну вештину и храброст, испресецао је непријатељску војску и потом освојио градове Хумене и Михаловце, које је држала војска пољског краља. Његов син Стефан се истакао храброшћу 1490. године када је у двобоју победио једног мегданџију, па се пољска војска повукла. Следеће године опет су се код Кошица сукобиле пољска војска краља Алберта и угарска краља Владислава. Победи угарске војске допринели су српски одреди које су предводили војвода Милош Белмужевић и браћа Јакшићи.
У рату против аустријске војске која је загосподарила Средњом Словачком, 1528. године прославила се српска војска састављена од 2.000 коњаника, којом је командовао деспот Радич Божић. И почетком 17. века, српска властела се истицала у биткама на подручју Источне Словачке. У два боја за Кошице, 1604. и 1619. године кључну улогу имао је српски војвода Дели Марко.
Првом половином 16. века у Горњој Угарској помињу се Овчаревићи, који добијају поседе на територији данашње Словачке. Био је то најпре Петар 1534, а потом 1547. Михајло Овчаревић, у Коморанској жупанији, када је био командант града Комарана. Овчаревићи се помињу у 17. веку као заповедници утврђења Високо на Морави.
После уништења Царства Јована Ненада, његов блиски сарадник Радослав Четник 1530. године долази са 20.000 људи у Горњу Земљу, где је од Фердинанда добио утврђени град Хричов у близини Тренчина.
 Etničko područje Srba u Pomorišju između 16. i 18. veka (prema Jovanu Cvijiću i dr Dušanu J. Popoviću)