Планиране акције

Србијa

Словачка

Cрпске новине

Интернетове новине

Српски радио

Поклоните 2% од пореза

Извор наде

Српски центар

КУМАНОВСКА БИТКА

Србима зулум дојадио

 

Предраг Павловић и Новица Пешић | 27. септембар 2012

Објављено у „Новостима“

 

Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска стварају савез против Турака. После пораза Младотурака погоршан положај народа

Наставци

1.         Србима зулум дојадио

2.         Слобода само оружјем

3.         Наредба краља Петра

4.         Чувајте образ побеђених

5.         Замке војводе Путника

6.         Напред, браћо, изгибосмо!

7.         Последњи јуриш официра

8.         Депеша јавља – победа!

9.         Пробој Милана Недића

10.       Преки војвода Танкосић

11.       Марш ђенерала Јанковића

12.       Гаранције из Лондона

ОВЕ јесени навршава се сто година од Првог балканског рата, који су савезничке снаге, у октобру и новембру 1912. године, водиле против турске војске стациониране на Балканском полуострву. Најзначајнију победу против турске Вардарске армије извојевала је српска војска у Кумановској бици и тиме обзнанила свету почетак краја вишевековној власти Османског царства на Балкану. Тада су, углавном, међу државама успостављене границе које и данас важе, остварено је начело према ком народи имају права да живе слободно у својим независним државама, признато право на верску разноликост, школовање на матерњем језику…

Историчар Чедомир Антић наводи да је пре 1912. године у областима Македоније, Косова, Метохије и Новог Пазара радила 381 школа коју је похађало 5.993 ученика, док је 1937. године 1.176 школа похађало 142.000 ученика (међу њима 54.675 ученица). Те и друге тековине Првог балканског рата важне су и непобитне, упркос разним тумачењима па и оспоравањима узрока, циљева и оправданости ратовања балканских држава против Турске.

Идеја о стварању Балканског савеза родила се у последњој деценији деветнаестог века пре расправе о спољнополитичким проблемима Србије. Њен родоначелник је Стојан Новаковић, истакнути научник у то време посланик у Цариграду, изванредни познавалац прилика у Турској. Он је први организовао просветно-политички рад са српским народом под турском влашћу с циљем да се укључе у остварење идеје о свом ослобођењу. У раду „Балканско полуострво и етнографски спорови српски, грчки и бугарски“, он је истакао потребу за решавањем српског проблема, али у склопу укупног балканског питања.

БУЏЕТ БЕЗ ДЕФИЦИТА СРБИЈА је у годинама пред Први балкански рат имала успешан привредни раст, нарочито индустрију, имала је 465 индустријских предузећа и рудника и 1.128 километара железничких пруга. Уравнотежене су државне финансије, а нестао је и дефицит у државном буџету. Србија је доласком на престо Петра Првог Карађорђевића, модерног европског владара, снажно кренула у привредни раст. Утихнула су и међустраначка трвења, народ се припремао за велике догађаје после којих ће сав српски народ дефинитивно бити слободан.

После Новаковића о савезу је своје гледиште изнео Милан Пироћанац, познати политичар, правник и писац политичких расправа. У раду „Међународни положај Србије“, 1893. године он је бранио уверење о потреби стварања Балканског савеза, као природног наследника Турске и бране од утицаја Аустроугарске и Русије. Новаковићеву идеју су подржали и даље разрађивали Владимир Красић, угледни српски географ и дипломата, Милован Миловановић, српски интелектуалац, професор и државник, публицисти и државници Јован Ристић и Милутин Гарашанин.

Значају Старе Србије за будућност Србије посебну пажњу посветио је на почетку 20. века Јован Цвијић, неуморни путник по Старој Србији и Македонији, који је своја научна становништа практично проверавао на терену. У својим научним студијама а посебно у раду „Географски положај и опште особине Македоније и Старе Србије“, дали су заправо чврсту и поуздану основу српској политици и јавном мњењу Србије да се све више усмере према том делу где живи српски народ.

Идејама Новаковића и Цвијића свесрдно се прикључио Светислав Симић, писац, државник и дипломата, а угледни историчар Станоје Станојевић је, поред осталог, одржао родољубиви говор испред споменика кнеза Михаила указујући на то да је потребно помоћи српском народу у Турској.

После анексије Босне и Херцеговине и Младотурске револуције, идеја о Балканском савезу и заштити српских интереса на простору који је окупирала Турска пренела се и у институције система. У Народној скупштини Србије вођени су важни разговори, нарочито се за Савез залагао Стојан Новаковић. Интензитет се појачао, нарочито после пропасти Младотурске револуције 1908. године, јер је значајно погоршан положај српског и других нетурских народа. Бујао је шовинизам, укинуте су верске и школске аутономије, национална удружења и окупљања. То је довело до анархије и побуне, нарочито Албанаца, што су користиле старе власти да би ослабиле моћ Младотурака, а у том замешатељству углавном су страдали нетурски народи, (читај) Срби.

Велике силе, Аустроугарска и Немачка, желеле су да искористе очигледну пропаст Отоманског царства за своје циљеве, а на штету балканских држава. После анексије Босне и Херцеговине и изградње санџачке железничке пруге њихов циљ је био да досегну до Солуна пресецањем територија настањених етничким балканским живљем. Такво настојање витално би угрозило интересе пре свих Србије и Црне Горе, али и других суседних држава.

Схватајући да су појединачно немоћне да се супротставе претензијама великих сила на простор где им живе сународници, с једне стране и с друге, обезбеде слободу свог живља по турском управом, Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка биле су присиљене на међусобна војно-политичка приближавања, без обзира на раније међусобне ставове. За војни савез балканских држава била је заинтересована и Русија, као чланица Тројног споразума, јер је сматрала да је то брана за спречавање аустро-немачког продирања на Балкан, али и пут за остваривање њених интереса на том простору.

2. Слобода само оружијем

 

„Новости“ , 28. септембар 2012.

 

Рат са Турцима за балканске народе био неизбежан. Договор Србије и Бугарске о отварању вардарског фронта

ПРЕГОВОРИ о Балканском савезу између Србије и Бугарске започео је наш посланик у Софији Мирослав Спалајковић у јесен 1911. године по овлашћењу Милована Миловановића, министра иностраних дела. Усаглашавање ставова је било веома тешко и споро због међусобно супростављених интереса. Србија, да би обезбедила слободан и убрзани економски развој, тежила је да избије на море, али пошто то није успела да оствари преко Босне и Херцеговине, због њене анексије од Аустроугарске, сматрала је да циљ може остварити преко Македоније и Албаније.

То се пак косило са интересима Бугарске, која је тврдила да је цела територија Македоније њено подручје. У ствари и једни и други радили су на томе да им после рата припадне Македонија. Међутим, под притиском Русије и јасног наговештаја распада турске империје ове две балканске државе биле су присиљене на уступке.

После смрти министра Миловановића преговоре је водио председник владе Никола Пашић све до 13. марта 1912. године када је потписан уговор о савезу и пријатељству између Србије и Бугарске.

ПАШИЋ ПИШЕ ПОБЕДЕ НИКОЛА Пашић, рођен у Зајечару 1845. године, био је српски и југословенски политичар, дугогодишњи председник владе Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснивач и вођа Народне радикалне странке. Био је премијер Србије од 1891. до 1892. и посланик у Русији. Из политике се повукао после Ивањданског атентата на бившег краља Милана, а политици се вратио после доласка на престо краља Петра Карађорђевића. До Првог светског рата био је премијер Србије у четири наврата. Током његових мандата Србија је изашла као победник у Царинском рату са Аустроугарском, Балканским ратовима и у Првом светском рату.

Уговор о савезу за ширу јавност имао је одбрамбени карактер, али оно што није обелодањено је тајни додатак којим је предвиђен рат против Турске за ослобођење заузетих територија. У њему су прецизирана и територијална разграничења. Три месеца по закључењу мира сва ослобођена територија од Турака била би заједничка својина, а потом би ступио на снагу постигнути договор. По слову тог документа, Србија би признала право Бугарској на области источно од Родопа и реке Струме, а Бугарска Србији на области северно од Шар-планине. Територија између Шар-планине и Родопа и Охридског језера предвиђено је да буде аутомна област, али ако то буде немогуће остварити, онда би она била разграничена линијом која иде северно од Криве Паланке па на југозапад до Охридског језера. Предвиђено је да у случају спора арбитражу преузме Русија.

На основу уговора закључена је и војна конвенција којом су предвиђене војне обавезе обеју страна у случају дефанзивног и офанзивног рата. У конкретизацији се ишло даље, па је 2. јула 1912. године закључен први војни споразум између српског и бугарског генералштаба, којим се конкретизује распоред главних снага на вардарском и маричком војишту. Очекивало се да главне турске снаге дејствују на вардарском војишту, где би им се супроставила целокупна српска војска и једна бугарска армија, али ако би ратна ситуација захтевала, неке снаге би се пребацивале и на маричко војиште и обратно.

Око значаја тих војишта у даљој разради ратног плана дошло је до извесних неслагања, па је 28. септембра 1912. године закључен други споразум, према коме ће на вардарском војишту уместо једне бугарске армије дејствовати само једна дивизија.

Академик и ђенерал српске војске Живко Павловић, у својој студији „Источно питање и балкански ратови“ истиче да су Бугари, одмах по потписивању уговора са Србијом, копије докумената доставили Немачкој и Русији. Руски цар Николај други у целини је одобрио уговор и обећао помоћ у опреми и финансијама.

Уговор о савезу имеђу Бугарске и Грчке такође је тешко постинут, због спора око Македоније. На крају није прецизирана подела ослобођених територија већ је остављено да свака војска ратним дејствима оствари своје територијалне захтеве. Војна конвенција између војски ових земаља потписана је тек 5. октобра 1912. године, пред сам почетак офанзивних дејстава.

Уговор између Црне Горе и Бугарске потписан је у јулу 1912. године. Предвиђен је офанзивни рат против Турске с циљем ослобођења територија и проширења државних граница, како би се задовољили захтеви Србије и Грчке, али и да се створи аутономна Албанија.

Србија и Црна Гора преговоре о савезу отпочели су на Цетињу а завршили их потписивањем политичке и војне конвенције у Луцерну 27. септембра 1912. године. Између Србије и Грчке и Црне Горе и Грчке нису закључени уговори. Сви ови међудржавни уговори сачињавали су основу Балканског савеза, после кога су отпочеле припреме за рат против Турске.

Албански устанак у лето 1912. године и пад младотурске владе убрзали су војне припреме балканских држава. После ових догађаја у Турској је завладала анархија у којој су страдали хришћански народи.

Тешку ситуацију у отоманској империји хтеле су да искористе велике силе. Аустроугарска је предлагала децентрализацију у европској Турској и аутономну Албанију, док је Русија вршила притисак да се одржи постојеће стање на Балкану уз дубље реформе. То, наравно, балкански народи нису желели да прихвате већ су се одлучили да ратом ослободе територије под Турском. Половином септембра 1912. године договорено је да се Турској упути ултиматум, који ће послужити као повод за рат.

 

3. Наредба краља Петра

 

„Новости“, 29. септембар 2012

 

На краљев позив огласила се звона, прангије, бубњеви и гајде. Аустроугарска и Русија покушале да спрече рат

ТУРСКА је прозрела намеру балканских држава па је у септембру извршила делимичну мобилизацију војске у европском делу своје империје и запретила одлучним отпором. То није поколебало балканске народе који су муњевито реаговали и 30. септембра 1912. године објавили општу мобилизацију својих снага. У духу договора са Србијом и Бугарском, потом је Црна Гора 8. октобра објавила рат Турској.

Затечени таквим развојем догађаја Аустроугарска и Русија су покушале да балканске савезнике одврате од рата тврдњама да су предузеле мере код турских власти да изврше реформе у духу члана 23. Берлинског уговора и да неће дозволити никакве промене у европском делу Турске. Да би донекле умириле велике силе, балкански савезници су Турској упутили оштар ултиматум захтевајући опште реформе на Балкану – да пођармљени народи добију административне аутономије, локалне скупштине, слободно школство на матерњем језику, локалну милицију… Пошто је те захтеве Турска глатко одбила, Србија и Бугарска су 17, а Грчка 18. октобра 1912. године објавиле рат Турској.

Србија је тада имала само копнену војску, која се делила на Народну војску (три позива) и Посебну одбрану. Оперативну војску су сачињавали обвезници првог и другог позива, старости од 21. до 31. и од 32. до 38. године старости. Младићи од 18. до 21. године и старији људи од 38. до 45. године били су сврстани у Последњој одбрани са задатком да штите границе и обезбеђују значајне јавне објекте.

ДОПИСНИЦИ ЗАДИВЉЕНИ расположењем народа за рат, страни дописници извештавали су свет о јединству и решености Србије да коначно рашчисти са турским вишевековним ропством. Један од њих је писао: “Радници печалбари, који су недељама живели само од хлеба и лука, нису чекали исплату, већ су одмах пошли на збориште…” Други страни дописник јавља: “Видевши овај дубоки патриотизам и свету ватру која је букнула у свачијој души, ја сам постао свестан неминовности победе балканских савезника.”

Територија Србије подељена је на дивизијске области: Моравска, Дунавска, Дринска, Шумадијска и Тимочка. У саставу сваке области биле су по две пешадијске дивизије, првог и другог позива. Рецимо, Моравска дивизија првог позива (око 35.000 људи) имала је у свом саставу четири пука (4.860 људи), по један артиљеријски и коњички пук, једну пионирску чету и друге неопходне делове. Дивизије другог позива (око 20.000 људи) имале су само три пука, артиљеријски и коњички дивизион и друге делове, значи биле су слабијег састава.

Наоружање српске војске било је прилично слабо и застарело. Оперативна војска наоружана је брзометном пушком, док је трећи позив имао стару једнометну пушку “берданку”. Сви пукови првог и другог позива имали су по четири митраљеза и укупно 544 топа. Војници су углавном имали оскудну ратну опрему, с мало шатора и ћебади, а комора је имала претежно воловску вучу, што је успоравало наступање дивизија на бојишту.

Обвезници свих позива, ђаци и студенти, имали су редовне годишње вежбе у руковању наоружањем. Пред сам рат припреме су интензивиране, а већина пензионисаних официра, раније непожељних, била је реактивирана. Изненада и превремено пензионисани пуковник Живојин Мишић постављен је за помоћника начелника Генералштаба генерала Радомира Путника.

Економски још слаба Србија је ипак могла да исхрани и снабде опремом своју војску (350.000 људи), јер је рат против Турака, вековног угњетача, жељно ишчекиван и сви су га са одушевљењем прихватили, јер је доносио коначно ослобођење свог живља на српским етничким просторима.

Ево како је Сотир Аранђеловић у својим “Успоменама”, описао расположење маса: “Месец септембар почиње, и уместо да се по селима и грађанству воде разговори о сакупљању летине, да трговци воде рачуна о трговачким пословима и да чиновништво после летњих врућина прегне на интензивнији рад… оно се само воде разговори о наступајућем рату, о припремама за рат. Војници спремају одела, официри униформе, коњаници и коморџије коње и кола, једном речју све се дало само на спрему и сви мисле на рат, а скоро никога нисам могао приметити да је услед тога замишљен, туробан, зловољан.”

Када је Турска 24. септембра 1912. године наредила мобилизацију својих 10 европских дивизија, па потом заробила транспорт артиљерије која је купљена у Француској, а путовала преко Солуна за Србију и када су турске власти одбиле ултиматум балканских савезника од 13. октобра исте године, куцнуо је час да се крене у завршне припреме за рат.

Генерал Радомир Путник, начелник српског Генералштаба, 30. септембра 1912. године у 11 часова поднео је краљу Петру Првом Карађорђевићу на потпис Указ о мобилизацији. Истога дана у 12.13 објављено је следеће саопштење: “Његово величанство краљ Петар наредио је мобилизацију првог, другог и трећег позива Народне војске и Последње одбране. Први дан мобилизације је 30. септембар.”

Одмах затим из Министарства војног полетеле су депеше командантима дивизијских области, а из њих трупама и установама, окружним и среским начествима. Курири су јурили на коњима, пешке, звонила су сва звона цркава, пуцале су са брда прангије, буктале ватре, бубњали добоши, свирале трубе и гајде. Све су то били уговорени знаци да се народу обзнани краљев позив.

На све стране по градовима и селима изливало се велико народно родољубље, младићи и старији људи обучени у свечана одела песмом и игром су се у групама кретали путевима Србије да би што пре стигли у своје јединице. Цели свет је био задивљен манифестацијама омладине која је стизала на зборишта.

 

Краљев Указ о мобилизацији и народно одушевљење убрзо је одобрила и Народна скупштина Србије.

 

4. Чувајте образ побеђених

 

„Новости“,  30. септембар 2012.

 

Александар позива да се доврши велико и свето дело уједињења српства. Војвода Путник: Железничари су одлична Четврта армија

ВЕЋ првог и другог дана од објаве мобилизације пукови су били скоро попуњени. Поред обвезника на зборишта су стизали и непозвани, њих око 20.000 нераспоређених, који су тражили да буду у ратним јединицама. Од њих су формирани прекобројни пукови.

Српска војска у време мира имала је око 20.000 људи, а током мобилизације повећана је за још 335.000 људи. Било је ту преко 21.000 кола, око 50.000 коња и више од 42.000 волова. Ово је био врло висок проценат мобилизације када се зна да је Србија имала око 2.900.000 становника и била највећа међу балканским државама које су се спремале за рат.

Концентрација трупа на јужном граничном фронту вршена је комбиновано, превожењем и маршевањем. Железницом нормалног колосека Београд – Врање превезени су главни делови Дунавске дивизије и Дринске дивизије првог и другог позива и Коњичке дивизије. Железничари су радили напорно и непрекидно, возови су ишли на време и трупе су стизале према плану. Генерал Путник је после тога изјавио:

“Наши железничари су одлична Четврта армија”.

Многе јединице Народне војске првог, другог и трећег позива маршевале су по лошим путевима до својих полазних положаја. Дванаест дана се војска непрекидно кретала ка југу Србије тако да је већ 18. октобра највећи део био прикупљен на концентрацијским просторијама и био спреман за борбена дејства.

Врховни командант српске војске био је краљ Петар Први Карађорђевић, а начелник штаба Врховне команде генерал Радомир Путник.

ТРКОМ У КОМАНДУ У КЊИЗИ “Са гвозденим Другим пешадијским пуком књаза Михаила у 1912.” пуковник Јован Наумовић овако је видео мобилизацију: “На лицима видиш раздраганост, из очију читаш понос… људи са Заплања, из Јабланице, са врхова Копаоника… оставише све: рало, кола, овце, говеда, воћњаке, кукурузе, шареницу и упртачу на леђима, неколико грошева и комад хлеба, збогом, па хајд у команду…”

Прва армија имала је у саставу Моравску, Дринску и Дунавску дивизију првог позива, Тимочку и Дунавску другог и Коњичку дивизију. Укупно 131.918 људи концентрисано је у долини Јужне Мораве, у ширем рејону Врања. Командант престолонаследник Александар, начелник штаба генералштабни пуковник Петар Бојовић.

Друга армија, у саставу Тимочка дивизија првог позива и бугарска Седма (Рилска) дивизија, јачине 73.638 војника концентрисана је на простору Ћустендил – Дупица. Командант генерал Степа Степановић, начелник штаба потпуковник Војислав Живковић.

Ибарска војска, у чијем су саставу били Шумадијска дивизија другог позива и Пети прекобројни пук, јачине 25.417 људи концентрисана  је у рејону Рашке. Командант генерал Михајло Живковић, начелник штаба потпуковник Душан Поповић.

Јаворска бригада (Четврти пешадијски пук другог позива и Трећи прекобројни пук), под командом потпуковника Миливоја Анђелковића Кајафе и начелника штаба мајора Душана Трифуновића, јачине 12.000 људи, распоређена је на Јавору.

Трећа армија под командом генерала Боже Јанковића, у којој су били Шумадијска дивизија првог позива, Дринска и Моравска дивизија другог позива и Моравска бригада другог позива, јачине 75.792 војника, подељена је у две оперативне групе: Топличка – у рејону Топлице и Мердара, и Медвеђска – у рејону Медвеђе и Тупалског виса. Јединице ове армије биле су одређене да ослободе Косово и Метохију.

Српска војска је била концентрисана непосредно иза границе, па је тиме завршен и стратегијски развој јединица за борбу. Све је било спремно, само се чекала наредба врховног команданта краља Петра Првог да се крене у јуриш.

У СВЕТИ БОЈ Командант Другог пука потпуковник Владимир Ристић поздрављајући редом батаљоне, мушким гласом крикну: “Јунаци! Његово величанство краљ, наш врховни командант, изволео је наредити мобилизацију целокупне војске. Радујем се што ми је судбина доделила да, ако Бог хоће, поведем вас у свети бој! Вас Топличане – дичне потомке Југ Богдана; вас Куршумличане – Страхинића бана; вас са горње Топлице – Топлице Милана; вас Косаничане – Косанчић Ивана!…”

Непосредно пред почетак борбених дејстава старешинама и војницима Прве армије обратио се престолонаследник Александар Карађорђевић:

“Јунаци, дошао је тренутак да ми наставимо и довршимо велико и свето дело ослобођења и уједињења српства, које је започео мој прадед, неумрли Карађорђе, са вашим прадедовима, а које је прихватио и продужио кнез Милош Велики, а потом краљ Милан са вашим очевима. Нама њиховим потомцима припала је част и срећа, да започето свето дело до краја изведемо под заповедништвом нашег врховног команданта Његовог величанства краља Петра Првог … Према побеђеном непријатељу и непријатељу који се преда будите човечни и милостиви, јер он тада престаје бити непријатељ, него остаје само човек, а према човеку треба бити човечан. Куће, имања, част и образ побеђеног непријатеља и његове породице штедите и штитите, као и куће, имање и част сопственог народа, јер то не захтева само човечност и наша православна вера, него то и доликује јунацима…”

Концентрација и распоред осталих савезничких војски завршен је до 8. октобра 1912. године. Заједнички врховна команда и општи савезнички ратни план није постојао, али је постојала заједничка политика и стратегија, која је свима била јасна и сажета у једној реченици: свим расположивим снагама и максималним заједничким напорима потући европски део турске војске на самом почетку рата пре него што се појача трупама из Мале Азије.

Главне српске снаге оперисале би правцем Куманово – Скопље – Штип; црногорске према Скадру; грчке према Солуну; бугарске ка Цариграду.

 

5. Замке војводе Путника

 

„Новости“,  01. октобар 2012.

 

Путник од сељачке војске створио модерну армију, довољно моћну да победи Турке. Турска војска се повлачи од Куманова ка Битољу

РАДОМИР Путник се залагао за стварање савеза балканских хришћанских држава, окренутог против Турске. Истовремено, био је главни представник Србије у преговорима о том савезу. Његова претпоставка је била да ће се турске снаге налазити на положајима око Овчег поља, али је турска војска имала главне снаге код Куманова. Путник је у основи добро проценио ситуацију, и од Прве армије, која се кретала моравско-вардарским правцем, направио веома јаку и дисциплиновану армију, која је могла да порази турску Вардарску армију, без обзира на њену јачину и распоред. Потврда оваквог размишљања војних стручњака је доказана одлучујућом победом Прве армије код Куманова 23. и 24. октобра 1912.

После ове битке Путник је добио чин војводе. Он је тактички главнину снага послао преко Велеса, а споредне снаге преко Кичева према Ресну, и тиме потпуно изненадио турску команду.

За успех у модернизацији српске војске, мобилизацији и концентрацији на полазне ратне положаје и касније победе српске и савезничке војске, најзаслужнији је генерал Радомир Путник, начелник штаба Врховне команде, који је у стварности био врховни командант. Личност од великог ауторитета, Путник је, налазећи се десет година на челу српске војске, у условима парламентарне демократије, темељно, упорно и зналачки радио на њеном усавршавању и доградњи тако да је од сељачке војске створио модерну армију.

Турска војска је на Балкану стационирала своју Западну армију под командом Реза-паше и имала је три одвојене групације према грчкој, српској и црногорској војсци. Према српској војсци на простору Македоније налазила се Вардарска армија, командант Зеки-паша, јачине 89.000 људи у саставу три корпуса – 5. корпус у рејону Штипа, 6. корпус код Велеса и 7. корпус између Скопља и Куманова. Турски корпуси су имали низамске и редивске дивизије са укупно око 10.000 у дивизији. Групација у северној Албанији и Скадру имала је 24.000 људи.

Првобитни турски план предвиђао је дефанзиву, док се не заврши мобилизација и концентрација да би потом снаге на вардарском војишту, ослонцем на утврђени штипски рејон, организовале одбрану, све док се не туче бугарска војска у Тракији. Пред сам рат главнокомандујући турске војске Назим–паша је изменио оперативни план и уместо почетне дефанзиве наредио је да Вардарска армија дејствује офанзивно на север и одвојено туче војске балканских држава.

Црна Гора је 8. октобра 1912. године објавила рат Турској и тиме је званично започео Први балкански рат. Србија и Бугарска су то учиниле 17. октобра, а Грчка 19. октобра 1912. године.

Директивом српске Врховне команде од 13. октобра 1912. године, одређени су правци дејстава и задаци армија. Очекивало се да главне турске снаге буду концентрисане за борбу на простору Овче поље – Велес – Штип, па је у вези с тим српска Прва армија усмерена моравско-вардарским; српска Трећа армија косовским, а српска Друга армија криворечким правцем. Све армије би се оперативно сјединиле у долини Вардара да би се турским снагама наметнула битка, пре него што се среде и организују за борбу.

МИШИЋ ДЕСНА РУКА ВЕЛИКЕ заслуге у рату за ослобођење српских територија припадају и сарадницима генерала Путника, нарочито генералштабном пуковнику Живојину Мишићу. Он је као помоћник начелника штаба Врховне команде Радомира Путника био његова десна рука, јер је – како је истакао генерал Живко Павловић „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала.

Уочи изненадног судара Прве српске и турске Вардарске армије код Куманова однос снага био је у корист Срба: у пешадији више од 2:1, у коњици око 3:1. Турци су били незнатно надмоћнији по броју батерија (41:39) и артиљеријских оруђа (164:148).

Дунавску дивизију сачињавали су: штаб у манастиру Забели, иза Старог Нагоричана. На десном крилу 9, на левом 18. пешадијски пук    ојачан 3. артиљеријским дивизионом (три пољске батерије). У резерви су били: 7. и 8. пешадијски пук (без једног батаљона) и 3. дивизијски артиљеријски пук (без 3. дивизиона, свега 6 пољских брзометних батерија).

На дивизијским крилима нашла се по једна пионирска чета. Дивизијски коњички пук био је код Стрмовца у долини Пчиње. У левој побочници један батаљон 8. пешадијског пука на Орловцу.

Док су се јединице Прве армије спремале за почетак операција на свом правцу, Трећа армија је у граничном појасу према Косову и Метохији раније започела борбу, 15. октобра, изненадним и непланираним дејством Лапског четничког одреда под командом капетана Војислава Танкосића. Те борбе онемогућиле су планирано наступање Треће армије тако да није учествовала у разбијању турске Вардарске армије у Кумановској бици, али је ипак била од користи, јер је везивала редифе и башибозуке Шиптара, мобилисаних са тог простора.

И српска Друга армија није учествовала у Кумановској бици, али је везивала две турске низамске дивизије код Кратова и у долини Струме. Тимочка дивизија је 24. и 25. октобра водила тешке борбе са деловима турске 15. низамске дивизије, а када је коначно 25. увече успела да овлада Црним врхом, турске снаге су већ биле у повлачењу од Куманова према Велесу.

Кумановску битку, једну од најзначајнијих у Првом балканском рату, војевала је српска Прва армија под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, младића од 24 године живота без војног знања, и искусног начелника штаба генералштабног пуковника Петра Бојовића. У дане 23. и 24. октобра успела је да разбије турску Вардарску армију и натера је на опште повлачење ка Битољу и Ђевђелији.

 

6. Напред, браћо, изгибосмо!

 

“Новости“,  02. октобар 2012.

Војвода Вук никада није клекнуо већ је стојећи из пушке гађао. Шта се сагињеш, ниси јабука да у тебе гађају Турци

ПРВА армија је прешла границу 20. октобра, застала испред Куманова ради одмора и да би сачекала пристизање Треће армије која је преко Качаничке клисуре требало да избије у долину Вардара код Скопља. Она се није појавила због граничних борби на простору Косова и Метохије.

Расположење војске и атмосферу у ноћи уочи битке овако је описао Бранислав Пантић, тада водник 4. чете 3. батаљона 18. пука, у чланку: „Осамнаести пешачки пук у Кумановској бици“: „Време је било тихо и мирно, за месец октобар изванредно; наше расположење исто тако било је у складу са овим лепим временом и до сада постигнутим успесима, тако да је то вече 22. октобра у нашем биваку проведено у пуном задовољству, са смехом, који су изазивали разни вицеви на рачун Турака.

Једном речју, вече које ничим није ни издалека наговештавало сутрашњи хаос и лом, у којима умало нису биле дохваћене, завитлане и бачене у вечност све наше младалачке илузије и маштања о победоносном уласку у Душаново Скопље, а и да не говорим о могућностима пораза, који је био тако близу, а који нам се чинио те вечери савршено немогућим.

Сви извештаји гласе да Турака нема нигде у близини! Зар наша коњица није напред?! Зар она бодрим оком не мотри и не заштићава нашу армију?!

ТУРЦИ ДОБРО ОБАВЕШТЕНИ ЈОШ пре објаве рата, за време мобилизације држава, Турци су добијали од пријатељски расположених сила, прилично тачне податке о стању, броју и распореду српске војске. Тачно су знали да Моравском долином наступа највећи део Прве армије, а да долином Пчиње силази мањи део трупа.

„Све је на своме месту! Турци су на Овчем пољу – тачно онако како их је поставила наша Врховна команда – и ми ћемо их тамо наћи и тући. Дотле можемо мирно спавати и одмарати се, а за све остало има ко брине.

Ето, са таквим идејама и мислима и убеђењима легли су те значајне вечери официри 13. пешадијског пука, да се спреме и окрепе у заслуженом одмору“.

Наш познати историчар Станоје Станојевић овако је описао следећи дан: „Дан 23. октобра освануо је мутан и суморан. Киша је сипила и ромињала, а измаглица се лелујала на косама и испред коса, које су заузимале српске трупе. Од времена на време разбила би се помало магла, да би се одмах затим још више згуснула да сасвим затвори видик, до на неколико стотина корака. Српске су трупе у тој магли стајале на својим положајима, и не слутећи, да је тако близу велика непријатељска војска, и да ће такорећи за неколико тренутака почети велике освета Косовске трагедије“.

У исти мах су се, под заштитом магле, испред коса на којима је била српска војска, у долини Пчиње и Кумановке, окупљале и размештале многобројне турске трупе и извлачени топови на положаје, са којих су вероватно још раније била тачно одмерена одстојања.

Зеки-паша, командант турске Вардарске армије, пошао је против наше Прве армије пођеднако јак на целом фронту, од Пчиње до Скопске Црне горе, али свакако са намером, да прикупи што више војске тамо где осети да су Срби најслабији…

Командант турских снага Зеки-паша донео је одлуку да јаким снагама 23. октобра пређе у напад и изненади српске јединице. План му се ипак није остварио, јер су се српске снаге брзо организовале и у неповољним околностима прихватиле борбу. Највећи терет поднела је Дунавска дивизија првог позива коју су нападале четири турске дивизије и тукле је јаком артиљеријом. Њен најслабији део био је на левом крилу у области Сртевице, где је био и одред четника под командом капетана Војина Поповића, војводе Вука.

Спроводећи одлуку Врховне команде Одред војводе Вука добио је задатак да брани правац: Старо Нагоричане – Челопек и да спречи обухват левог крила српске Прве армије. Одред је бројао око 2.000 људи од којих је половина учествовала у борби на Сртевици. Учесник, ратни добровољац Владо Вукмировић, оставио је следећи запис:

„Вук је изблиза посматрао борбу на целом фронту свога одреда, обилазио поједине чете, четовође и своје старе другове четнике, храбрио их и давао савете. Био је неустрашив, никада га нисам видео да би клекнуо или легао, већ је стојећи из пушке гађао. Никада се није сагнуо када би му зрно фијукнуло поред главе, а када би неко од нас сагнуо главу знао је да нас прекори, кратко и јасно:

- Шта се сагињеш, ниси ти јабука, да у тебе гађају Турци.

Једаред сам му на то одговорио:

- Господине капетане, нисам јабука, а главу сам сагнуо инстинктивно.

На ту моју примедбу одговорио је:

- Ви студенти нешто ми много филозофирате, мислите да сте у клупама, не схватате или нећете да схватите да је ово рат, а не шетња Кнез Михаиловом улицом или Калемегданом“.

Битку на Сртевици, посебно операцију пребацивања наших трупа на њен плато, овако је описао Милутин Лазаревић, учесник Балканских ратова 1912-1913. године: „Док је војвода Вук, бранећи Бузинску Малу продирао између кућа, стиже на плато вод из Четвртог батаљона, који је од свих трупа 7. пука, први био овамо упућен и како се беше захуктао, повуче за собом заостале четнике. После неких пола сата појави се једна чета из Трећег батаљона, коју лично командант пука, потпуковник Александар Глишић, беше под врло јаком ватром непријатеља извео на плато, те и она полеже по земљи измешана са четницима. Осуше паклену паљбу, када један од војника из стрељачког строја, повика: – „Напред, браћо, изгибосмо“

На тај поклич, који је у нашем народу остао легендаран, сва та измешана маса диже се и пође напред. У тај час, почеше избијати на плато, једна за другом остале три чете Трећег батаљона. Турска артиљерија са Голубице и Зебрњака поздрави их рафалном ватром. У њиховим редовима насташе комешање и ларма. Благодарећи, пак, хладнокрвности и присебности нижих старешина и потпуковника Глишића, који је шетајући се отворено по платоу, мирно издавао наређења, та криза је врло брзо прошла.

 

Последњи јуриш официра

 

„Новости“,  03. октобар 2012.

Петнаест официра са исуканим сабљама у заносу су сламали турске редове. После ватреног судара, није се знало ко је изгубио битку

БОРБА је била у пуном јеку, нарочито после појачања од једне чете Седмог пешадијског пука, коју је довео лично командант потпуковник Александар Глишић. Схвативши да ће бити разбијени, Турци су се послужили лукавством: дизањем пушке изнад главе и истицањем беле заставе. Искусни војвода Вук је упозорио да је то турска варка и да ће они појачати дејство, што се и десило.

У тешкој и блиској борби с турским снагама погинуо је командант пука потпуковник Александар Глишић. Тај догађај описао је Анри Барби, француски дописник из балканских ратова, у књизи „Српске победе“, штампаној 1913. године. „Настаде један кратак, необјашњив застој, као да су две расе мериле једна другу, лицем у лице последњи пут, пре него што се буду ухватиле укоштац…

Али страшан ветар од шрапела захуја. Све справе за убијање пуцале су и грмеле уједно. Четврт часа трајао је окршај, који се не да описати.

Ођедном главни јунак овог натчовечанског отпора, командант Седмог пука, потпуковник Глишић, паде погођен једним зрном. Мајор Војислав Николајевић виде кад је потпуковник пао. Он полете, извуче своју сабљу, петнаест официра, то је било све што је остало, учинише то исто. Један крик ођекну: – Јуриш! Тада у једној врсти заноса, остаци Седмог пука полетеше напред и чудо се догоди. Ред по ред, корпус турске војске био је збрисан, одбијен!

ЖЕСТОК ПОРАЗ ТУРАКА. ТУРЦИ су у великом, главном нападу претрпели жесток пораз. Два и по батаљона српске војске одолела су и победила троструко јачег непријатеља, кога је у нападу подржавала ватра 4-5 батерија. Српској пешадији помагала су само два или три оруђа 8. батерије! Може се с правом рећи да је ова победа извојевана учинком старешина, од пуковских команданата па наниже, и изванредним моралом нижих старешина и војника.

Мајор Николајевић, с једном руком којом није могао кретати, са раном на леђима, која је зјапила, непрестано је био на челу својих војника. Погодила су га два зрна од шрапнела у десно раме и једна му је граната расекла плећку.

Међутим, бесни јуриш још је био убрзан, једна батерија узета је на јуриш, пренеражене тобџије, који нису имали времена да побегну, приковани су за своје топове. Рањен још на два места, мајор Николајевић пао је погођен у слабину, са једном сломљеном ногом, али његова жртва није била узалудна: на целој линији непријатељ је бежао.Турска офанзива била је коначно сломљена. Цео један корпус турске војске одбила су и потукла два српска пука“!

Српске јединице и одред војводе Вука успешно су одбили нападе турских и арнаутских нерегуларних јединица, које су покушале да преко реке Пчиње обухвате лево крило српске Прве армије.

Најтеже и одлучујуће борбе вођене су 24. октобра, када су обе стране прешле у напад. Током ноћи борба је почела да јењава јер су се турске снаге из Скопске и из Битољске редифске дивизије, мобилисане са Косова, почеле да повлаче чувши да је ослобођена Приштина и да српске снаге надиру ка Скопљу. Ипак, главнина је остала, па је ујутру појачан притисак турске Вардарске армије у настојању да обухвати српско лево крило.

Дунавску дивизију првог позива тукла је јака артиљерија, али су се њени ратници храбро држали не дозволивши непријатељу да овлада Сртевицом. Два српска коњичка пука прешла су Пчињу, овладала селом Војник и падинама Орловца и паралисала десну колону шиптарске редифске дивизије, која је угрожавала Сртевицу и младонагоричанске положаје.

Истога дана око 11 часова преброђена је криза на Сртевици пристизањем свежих снага Дунавске дивизије другог позива и Коњичке дивизије. Жестоке борбе водила је Тимочка дивизија другог позива и Моравска дивизија првог позива против турског 7. корпуса у ширем рејону Куманова.

Сведочење команданта Другог батаљона мајора Војислава Николајевића о ватреном судару на Сртевици објавио је Слободан Пантић у тексту „Витезови Кумановске битке“ 2003. на 91-годишњицу Кумановске битке:

„У историји је забележено да је ватрени судар на Сртевици, који се одиграо изненада и из велике близине, био необично силан и трајао у полумраку свега петнаестак минута. Кажу да је после тога следовала језовита тишина која је наговештавала нечији слом.

Ко је претрпео слом и изгубио битку није се одмах знало. На платоу су остала само три топа, окружена са неколико низама, који се убрзо, када им с бока приђе војвода Вук са својим четницима, дадоше у бекство. Сви остали Турци разбежаше се у долину реке Пчиње, одакле су се до касно у ноћ чуле турске трубе које позиваху бегунце да се прикупе.

На бојном пољу Сртевице лежали су многи изгинули и рањени, а наши доцније придошли војници лутајући по платоу спотицаху се о мртве, ошамућене или још живе војнике, који нису били свесни шта се те вечери збило.

У нашим редовима направљена је права пустош. Брзо се прочуло да је командант пука погинуо, да су сви команданти батаљона и официри изгинули. Међу првима је пронађен командир 1. чете 3. батаљона ВИИ пука, храбри капетан Ђорђе Терзић, који је са својом четом први стигао на Сртевицу и кога однеше тешко рањеног. Глишићевих команданата 3. и 2. батаљона нигде није било.

Касно у ноћ пронађоше команданта 2. батаљона мајора Војислава Николајевића, свог огрезлог у ранама и онесвешћеног. Кад га војници изнеше са разбојишта, приђе му један официр, обасја га лампом и упита:

- Како вам је господине мајоре?

Мајор га је само ћутећи гледао. Официр се затим обрати погруженим војницима:

- Однесите мајора одмах одавде, јер се Турци спремају да нас поново нападну!

 

Депеша јавља – ПОБЕДА

 

„Новости“, 04. октобар 2012.

Кумановска битка добијена је у центру где је Дринска дивизија првог позива пуковника Павла Јуришића Штурма успела да око 14 часова овлада Зебрњаком, кључним објектом у систему турске одбране

ПРВА српска армија је 24. октобра прешла у офанзиву, тако што су се Дунавској дивизији првог позива прикључиле до тада мање ангажоване Моравска и Дринска дивизија првог позива, као и Тимочка и Дунавска дивизија другог позива. Дошло је до садејства са левокрилном Другом и деснокрилном Трећом армијом. Непријатељски фронт је пробијен у рејону Зебрњака, где су турски корпуси пружали снажан отпор уз подршку артиљерије, а онда је настала паника у турским редовима.

Губици турске армије били су већи од српских. Прва српска армија изгубила је 700 војника, подофицира и официра.

Кумановска битка добијена је у центру где је Дринска дивизија првог позива пуковника Павла Јуришића Штурма успела да око 14 часова овлада Зебрњаком, кључним објектом у систему турске одбране, на коме се налазило командно место Зеки-паше.

ШТУРМ РОЂЕНИ ПОБЕДНИК. ПАВЛЕ Јуришић Штурм по рођењу Лужички Србин, у српску војску примљен је као поручник, добровољац, 15. јуна 1876. године. По избијању непријатељстава између Кнежевине Србије и Отоманске империје 1876. године, учествује у српско-турским ратовима и истиче се као командант Шабачког и Посавско-Тамнавског батаљона, посебно у борбама код села Лешнице и Попова. У српско-бугарском рату 1885. године командује 6. пуком Дринске дивизије. Током балканских ратова командује Дринском дивизијом, која се посебно истакла у Кумановској бици.

Кључну улогу су имале батерије Дунавског артиљеријског пука које су јаком ватром подржавале напад пукова. Увођењем у борбу свежег 6. пука „Престолонаследника краљевића Александра“, турске снаге су присиљене на повлачење са Зебрњака, чиме је коначно пробијен турски фронт. Два батаљона 6. пука сломиле су отпор Турака североисточно од Куманова и ослободиле град. После тога је почело опште повлачење турских снага у великом нереду. Српске снаге нису искористиле повољне околности да наставе гоњење турских снага, иако им се указала одлична прилика за то.

Око 16 часова 24. октобра 1912. године завршена је Кумановска битка сјајном победом српске војске у оквиру савезничких операција у Првом балканском рату.

У свету се са великим интересовањем пратио ток Балканског рата. Објављено је да је Врховна команда српске војске са највећим интересовањем пратила догађаје у Кумановској бици. Пошто ни Врховна команда није имала тачне извештаје са каквим снагама располажу Турци, није било ни тачних извештаја о току борбе.

Другог дана Кумановске битке краљ Петар први је у Врању приредио ручак. Недостатак извештаја мучио је све присутне. Свако је мислио: шта ли се сада тамо дешава? И, ево, долази у трпезарију ордонанс официр, и свакоме је синуло у памети: шта ли јавља тај телеграм? Узбуђење и радозналост јако су узбудили све присутне. Начелник Главног штаба, ђенерал Радомир Путник, узе телеграм од официра, стави наочаре, а рука му је приметно подрхтавала. У трпезарији наста тајац да се могло чути зујање мухе. Путник отвори телеграм и поче да чита:

ВЕЧНИ СПОМЕН. НА ЗЕБРЊАКУ УСРЕД Кумановске равнице, на надморској висини од 511 метара, уздиже се брдо Зебрњак, и на њему спомен-костурница, подигнута у част и славу погинулим ратницима у Кумановској бици 1912. године у којој је погинуло 1.207, рањено 5.212 војника, док се замео сваки траг 603 ратника. Споменик на Зебрњаку монументално је дело београдског архитекте Момира Коруновића. Освећен је 30. октобра 1937. године на дан 25. годишњице битке, када су и сахрањене кости изгинулих бораца. Грађен је од најтврђег базалта и армираног бетона, био је висок 48,5 метара. Маја 1942. године бугарска војска је срушила две трећине те грандиозне светиње, тврдећи да је уништио гром. Нове власти после 1945. године дозволиле су да се кости српских војника разнесу, па су чак коришћене и за вежбе студената на Медицинском факултету у Скопљу.

- Непријатељ је, после упорне борбе, под нашим притиском почео одступати на целом фронту…!

Свима као да паде тежак камен с врата, одахнуше душом и као у једном гласу викнуше: „Хвала богу“!

 

Краљ Петар се осећао срећним што је њему пало у део да са својом дичном војском, као унук „цара у опанцима“, буде осветник Косова… Зар се он није као човек много година борио у босанском устанку против вековног непријатеља свога народа? И њему Господ досуди да врати Србији Скопље, столицу цара Душана, коју су Турци још пре 520 година отели од краљевића Марка (1392. године).

А како је свет сазнао о победи у Кумановској бици? Чувени професор париског универзитета Оман Емил (1859-1924) и историчар Српске академије наука, описује свој разговор са једним чланом Француске академије наука.

- Да знам добро, ви сте србофил и имате лепо мишљење о српској војсци. Турски војник је најбољи на свету!

И академик показа прстом на последње вести у познатом часопису „Јоурнал дес дебатс“, једну службену депешу из Цариграда:

„Наше македонске трупе разбиле су четири српске дивизије код Куманова“!

Тој депеши Оман заиста није могао веровати. Знао је много о краљу Петру и његовом сину престолонаследнику Александру, знао је многе од славних војсковођа које су учествовале у бици на Куманову: Радомира Путника, Живојина Мишића, Степу Степановића, као и велики број српских официра и војника, посматрао је њихове окретне и поуздане пукове како дефилују под тробојним заставама. Није могао веровати да су их Турци „разбили“.

Али, сати су изгледали дуги свим словенским пријатељима до онога тренутка кад депеше француског дописника са Балкана Анрија Барбија, не обавестише у „Јоурнал дес дебатс“ и другим новинама да је „разбијање“ Срба била баш њихова одлучујућа победа на Куманову.

9. Пробој Милана Недића

 

„Новости“| 05. октобар 2012. 19:06

 

После победе у Кумановској бици настављено је опрезно и успорено напредовање српске Прве армије ка Битољу што су искористили Турци да консолидују снаге и припреме се за борбу код Битољ

ПОСЛЕ победе у Кумановској бици настављено је опрезно и успорено напредовање српске Прве армије ка Битољу што су искористили Турци да консолидују снаге и припреме се за борбу код Битоља. Српска Врховна команда, на основу обавештајних података, процењује да ће турски командант Зеки-паша организовати одсудне борбе код Битоља, па главне снаге упућује правцем Велес-Прилеп, а Моравску дивизију другог позива правцем Тетово-Гостивар-Кичево.

Снажним налетом, снаге Прве армије савладавају отпор турске одбране на Бабуни и отварају пут ка Прилепу који ослобађају 5. октобра. Командант турског 5. корпуса Кара Саид-паша одлучује да следећу одбрану организује на алиначким положајима, јаком природном упоришту. Моравска дивизија другог позива такође постиже борбене успехе: 30. октобра ослобађа Тетово, а 2. новембра Гостивар. Фети-паша, командант турског 7. корпуса повлачи се на положаје испред Кичева. Под налетом пукова српске војске турска одбрана је скршена и 5. октобра ослобођено је Кичево.

На алиначком положају, погодном природном објекту који одваја Прилепско од Битољског поља, стационирао се део снага турског 5. корпуса и организовао снажну одбрану. Српске снаге су 6. новембра 1912. године у ослобођеном Прилепу неопрезно парадирале улицама града уз поздраве одушевљеног народа, не знајући да су на домету турске артиљерије са Алинаца. Снаге Моравске и Дринске дивизије првог позива, иако изненађене, брзо се организују за борбу.

САРАДНИК НЕМАЦА РОЂЕН 1878. у Гроцкој, Милан Недић је 1904. завршио Вишу школу Војне академије. Током балканских ратова заслужио је бројна одликовања и медаље за храброст. Његова јединица чувала је одступницу српске војске у повлачењу преко Албаније, а 1916. био је ордонанс краља Петра. Недић је постао армијски генерал 1930, а министар војске и морнарице 1939. године. У време окупације водио је „Владу националног спаса“. Живот је завршио 1946. пошто је наводно извршио самоубиство у београдском затвору. Управо су бројне контроверзе везане за ратне године и његову сарадњу са Немцима.

Пуковник Павле Јуришић Штурм, командант Дринске дивизије првог позива, муњевито реагује и без армијске заповести, наређује напад на алиначке положаје. Обе српске дивизије одмах крећу у одлучни напад, а око поднева им се прикључује и Коњичка дивизија па заједно, борбом прса у прса, савладавају отпор турског 5. корпуса чији војници у нереду беже са бојишта.

Српске јединице оствариле су још једну велику победу у боју код Алинаца, али су имале и знатне губитке. Из Дринске дивизије је избачено из строја 1.506 војника и 23 официра. Овде су испољени висок морал и храброст војника и официра.

После тих исцрпљујућих борби снаге српске Прве армије застале су на Шемници и Црној реци ради одмора и попуне, припремајући се за предстојеће борбе у битољском крају. Зеки-паша распоредио је у линији сва три своја корпуса.

Разматрајући план за пробој турске одбране команда српске Прве армије доноси одлуку да се јаким снагама нападну положаји на Киромарици, најачем топографском објекту. Самоиницијативно, али у духу ове одлуке, командант Моравске дивизије другог позива пуковник Милан Недић прелази у напад 16. новембра, осваја важне положаје и пресеца турску одступницу ка Ресену. Улазећи дубоко у турски распоред, заузима Облаковски вис, пресеца комуникацију Ђалатски превој, што знатно утиче на даљи ток битке.

Општи напад главних снага Прве армије започиње ујутру 17. новембра, а најжешће борбе воде се за Облаковски масив где су Турци јаким снагама прешли у противнапад. Првог дана Битољске битке Моравска дивизија другог позива крајњим пожртвовањем задржава освојене положаје и тиме омогућава напад осталих српских снага. Моравска и Дринска дивизија прелазе реку Шемницу и под јаком турском ватром разбијају фронт турског 7. корпуса. Дунавска дивизија прелази Црну реку и присиљава турске јединице да напусте упориште Кароман.

Другог дана Битољске битке, увођењем турског 7. корпуса настављају се борбе на Облаковском вису и Ђалватском превоју, Моравска дивизија другог позива уз помоћ два пука Моравске дивизије првог позива одсудно држи фронт. Дринска дивизија првог позива рано ујутру прелази у одлучни напад и до 15 часова приморава Турке да се у нереду повлаче. У овој борби погинуо је командант турског 7. корпуса Фети-паша. У наставку је ослобођено и Кукуречане, чиме је пробијен фронт турске Вардарске армије. Ратни успех постиже и Дунавска дивизија првог позива пробивши турску одбрану код Каромана и присиљава је на повлачење ка Битољу.

Српске дивизије напредовале су на свим правцима и уместо да свом силином гоне и униште снаге Вардарске армије оне успевају да се неопажено извуку ка Ресен и Лерину. Тиме је завршена Битољска битка која је трајала три дана.

Уласком у ослобођени Битољ 19. новембра 1912. године, српска војска је остварила још једну велику победу у Првом балканском рату. Српска врховна команда победом у Битољској бици остварила је коначни ратни циљ: разбијена је турска Вардарска армија и протерана са територије Македоније. После месец дана упорних, тешких и крвавих борби на Вардарском војишту за Србију је успешно окончан рат.

Грчка војска је ушла 9. новембра у Солун.

Ослобођењем Битоља није реализован турски ратни план, а Вардарска армија је доживела потпуни пораз. У овој бици Срби су имали 3.230 погинулих, рањених и несталих од чега 30 одсто отпада на Моравску дивизију другог позива, а код Турака је 9.300 избачено из строја, од чега је 6.000 заробљено.

10. Преки војвода Танкосић

 

„Новости“, | 06. октобар 2012.

 

Капетан Танкосић изазвао сукоб на граници у страху од склапања мира. Расуло турских снага на положајима око Приштине

СРПСКА Трећа армија, као деснокрилна оперативна група у саставу главних српских снага, имала је задатак да разбије турске снаге које су затварале правце који из долине реке Топлице воде ка Приштини, ослободи област Косова Поља и тиме осигура бок и позадину Првој армији. У наставку је требало да главним снагама што пре избије у рејон Куманова и Скопља и садејствује Првој армији у одлучном сукобу са снагама турске Вардарске армије.

Начелник Врховног штаба генерал Радомир Путник јасно је прецизирао задатке Трећој армији али је команданту генералу Божидару Јанковићу оставио слободу да у складу са ситуацијом на бојишту доноси конкретне одлуке, јер је допуштао могућност да неки подаци Генералштаба нису потпуни и прецизни.

Планирани темпо наступања Треће армије, међутим, није остварен због непланиране борбе на граничној линији код села Мердара. Лапски четнички одред, под командом капетана Војислава Танкосића имао је задатак да неопажено пређе турску границу и олакша офанзивна дејства на фронту. Супротно томе, капетан Танкосић, познат по јунаштву, неустрашивости, смелим и изненадним одлукама, у току ноћи између 15. и 16. октобра напао је турску посаду у граничним караулама у Мировцу и Репи. Заузео је Репу и на тим положајима био задржан, јер је јаки турски Приштински одред, који је био истурен на тадашњој српско-турској граници, прешао у напад.

Због непланиране борбе, Други пешадијски пук Моравске дивизије другог позива, 16. октобра прелази у напад и успева да одбаци Приштински одред преко границе. У тој ситуацији Турци се користе лукавством и подижу белу заставу у знак предаје, али брзо отварају ватру и тада гине капетан прве класе Милан Поповић, који је командовао граничарима и четницима.

Сутрадан главне снаге Моравске и Шумадијске дивизије прихватају борбу и разбијају снаге турског Приштинског одреда. Даљи покушаји Турака и Шиптара да се консолидују и поврате гранични одсек, одбијени су. У међувремену, Лапски четнички одред је после заузимања карауле Васиљевац, успео да се пробије у горњи ток Лаба, северно од Подујева у турску позадину.

У разјашњавању самовољног поступка капетана Танкосића, послератни историчари су били јединствени: циљ четничког команданта био је да што пре поништи све споразуме између Србије и Турске. Историчар Љуба Јовановић у “Самоуправи” и генерал Љ. Марић у “Ратнику” од 1924. године, сматрају да је капетан Војислав Танкосић, као члан тајне организације “Уједињење или смрт” страховао да Турска не пристане на постављене услове балканских савезника, што би значило одлагање рата, а тиме и одлагање ослобођења српских области под турском влашћу.

ЧЛАН МЛАДЕ БОСНЕ ВОЈИСЛАВ Танкосић, познат као четнички војвода Танкосић, рођен је у селу Рукладе код Ваљева 1881. године. Учествовао је у завери против краља Александра Обреновића и у Мајском преврату 1903. Као члан четничке организације упућен је зими 1903/04. у Скопље, Битољ и Солун, где је организовао четничке акције. После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине,1908, формирао је у Прокупљу четничку школу у којој су припремани добровољци за извршавање специјалних задатака у Босни и Херцеговини. Био је члан “Младе Босне” и Централне врховне управе организације “Уједињење или смрт” (назване “Црна рука”).

Капетан Танкосић је могао свој четнички Лапски одред да неопажено провуче преко граничне линије, као што је то чинио много пута до тада, и изврши постављени задатак, али је одлучио да то учини под борбом, изазове сукобе већих размера и озваничи почетак рата. Танкосић није позван на одговорност иако је то тражио командант Моравске дивизије другог позива, јер је уживао подршку виших војних кругова.

Граничне борбе на Косову и Метохији завршене су 19. октобра 1912. године, а након тога створени су услови за наступање српске Треће армије ка Приштини. Обострани губици били су велики. Само у Моравској дивизији било је 940 погинулих и рањених, међу којима велики број четника

Моравска дивизија другог позива под командом пуковника Милана Недића отпочела је наступање 22. октобра рано ујутру обухватом са истока с циљем да што пре заузме доминантне тачке правцем Шатор-Крш-Риманиште и тиме олакша Шумадијској дивизији првог позива наступање кроз Тенешдолски теснац и Дринској дивизији другог позива избијање на гребен Пруговац. Овај маневар помогао би и нападу с фронта батеријама Шумадијског артиљеријског пука из правца Риманишта. Оваквим распоредом и уз фронтални напад Трећег пука турске снаге доносе одлуку да напусте положаје на левој обали Сићевичке реке.

Око 10 часова Моравска дивизија другог позива распоређена је на десној обали Сићевачке реке. Напади су започели око поднева маневром Другог топличког пука и за само сат времена цели турски положај на фронту Моравске дивизије био је стављен под јаку ватру. Око 14 часова турске снаге почеле су да се повлаче прво с Бирове чуке, а затим и са висова југоисточно од ње.

Повлачење турских и шиптарских снага са ових најважнијих положаја код Приштине условило је повлачење и јединица које су се супротстављале Трећем пуку, пре него што је овај и кренуо у напад. Расуло се наставило и код других турских снага које су ужурбано одступало ка Липљану и приштинској железничкој станици. У таквој ситуацији командант дивизије наредио је да Други топлички пук пређе у гоњење, а остале јединице наставе покрет ка Приштини.

Око 16 часова повукли су се и последњи турски делови који су бранили прилазе Приштини, па је Други батаљон Другог топличког пука ушао у Приштину, а потом и други делови дивизије. Тако је 22. октобра 1912. године Трећа армија ослободила Приштину без већих напора, а турске јединице су се повукле ка Урошевцу.

У борбама је из састава српских јединица избачено укупно 1.507 војника и официра.

11. Марш ђенерала Јанковића

 

„Новости“,| 07. октобар 2012.

Командант Треће армије на челу свечане параде улази у Приштину. Ибарска војска истерала Турке из Новог Пазара

ПОСЛЕ ослобођења Приштине, српска Трећа армија требало је у духу директиве Врховне команде да одмах продужи покрет ка Куманову и Скопљу, јер је већ каснила два дана.

То се међутим није десило, јер су јединице биле исцрпљене дугим маршевима и борбама, па је командант армије, генерал Божидар Јанковић одлучио да се 23. октобра људство задржи у рејону Приштине ради одмора и попуне. Јединице су се одмарале размештене у бивацима, осигуравајући се предстражама према фронту и боковима. На Газиместану се одмарала Дринска дивизија другог позива, сећајући се јунаштва славних косовских јунака.

По наређењу команданта армије, на месту погибије кнеза Лазара, код Муратовог турбета, одржан је помен свим Србима изгинулим у Косовском боју 1389. године. Затим је командант Треће армије генерал Божидар Јанковић уз свечану параду јединица ушао у Приштину. Сотир Аранђеловић, резервни поручник и ордонанс у штабу Моравске дивизије другог позива, у својим “Успоменама”, пише:

“… Приштина неће видети свечанији дан од овога дана. На челу штаба јаше на коњу седи ђенерал, у чијој су пратњи команданти Шумадијске и Моравске дивизије. На челу штаба војна музика, а за штабом ордонанси и војска. Све живо је изашло да дочека и поздрави Српску војску.”

А Јаша Томић, политичар, новинар и књижевник из Војводине, у репортажи објављеној 26. октобра 1912. године у “Новосадској илустрованој ратној хроници”, пише:

“…На улазу у Косово наилазисмо на Србе становнике, како плачу од одушевљења. Од када је Србија мобилисана, Арнаути су се бојали да их дирају. Одушевљење Српске војске не може се описати. Певају. Музика и трубе свирају. У овај мах сви смо занети највећим миљем. Српска победа на Косову јамчи потпуно наше ослобођење. Нема те силе која ће више моћи потиснути Србе са Косова”.

Тог 23. октобра, када је отпочела Кумановска битка, Трећа армија је била у рејону Приштине на одмору. Да је према заповести Врховног штаба одмах, по ослобођењу Приштине, наставила покрет ипак не би могла да стигне да садејствује Првој армији, с обзиром на ранија закашњења због граничних борби са Приштинским одредом.

После одмора, попуне људством и осталим потребама, командант армије генерал Јанковић издао је заповест за покрет у две колоне: прва – Моравска дивизија другог позива и армијска коњица правцем Липљан-Урошевац-Качаник ка Скопљу; друга – Шумадијска дивизија првог позива и Моравска бригада правцем Гњилане Село – Владово – Куманово.

Дринска дивизија другог позива имала је задатак да остане у рејону Приштине да утврди град, организује центар снабдевања и буде ослонац операција главних снага, обезбеђујући ослобођену територију у правцу Вучитрна, Дренице и Призрена.

СПОМЕН НА ГАЗИМЕСТАНУ СПОМЕНИК на Газиместану палим борцима у Косовском боју, подигнут је 1953. године и дело је српског архитекте Александра Дерока. Заштићен је као дело културе од изузетног значаја. Централно место чини кула висине 25 метара, у чијој су унутрашњости исписани стихови епских песама Косовског циклуса. На врху куле је платформа са погледом на ушће река Ситнице и Лаба – место на коме се одиграла Косовска битка 1389. године. Поводом обележавања шест векова од Косовске битке 1989. године, непосредно око Куле урађене су ликовне апликације у ливеној бронзи, које симболишу године јубилеја. У непосредној близини споменика постављен је бели монолитни стуб од мермера са текстом деспота Стефана Лазаревића.

После дугих и напорних маршева Трећа армија је 28. октобра 1912. године стигла у рејон Скопља.

Ибарска војска под командом генерала Михајла Живковића, из рејона Рашке усмерила своје наступање према Санџаку, прешла границу 19. октобра, наступајући у три колоне у правцу Новог Пазара. Најтеже борбе водила је средња колона, Једанаести крагујевачки пук који је наступао долином Рашке. Турске и шиптарске снаге из околних села око Змињака извршиле су противнапад, али су их српски ратници одбили. И сутрадан, 20. октобра, Крагујевчани су водили борбе крећући се ка Ђурђевим ступовима.

Концентрични напад на Нови Пазар Ибарска војска започела је 22. октобра. Око поднева су се развиле најжешће борбе, нарочито на правцу Винорог – Дебељак куда је наступала главнина. Нови Пазар је ослобођен тек сутрадан када су се турске снаге, угрожене надмоћним српским снагама и артиљеријом, повукле ка Косовској Митровици и Пећи, док су се Шиптари разбежали кућама. У град су ушли српски ратници које су мештани срдачно дочекали.

Јаворска бригада под командом потпуковника Миливоја Анђелковиђа Кајафе, наставила је напредовање под борбом ка Сјеници, коју је бранило око 3.000 турских војника. Јаким снагама Трећег прекобројног кука потпуковника Светолика Мишковића и Четвртог пука другог позива разбијена је турска одбрана северно од града. Сјеница је ослобођена 25. октобра око поднева, уз снажну подршку артиљерије.

Следећих неколико дана бригада је ослободила западни део Санџака, вароши Пријепоље и Прибој, а Пљевља у заједници са Прекоторским одредом црногорске војске коју је предводио бригадир Машан Божовић. Нову Варош ослободио је Четврти пук трећег позива под командом потпуковника Миљка Поповића.

У петнаестодневним борбама српске снаге и поред губитака у људству и материјалу постигле су велики ратни успех и нанеле Турцима тешке поразе. Ослобођен је знатан део Македоније, област Новог Пазара и Косова, па је Врховна команда, пошто је Трећа армија 28. октобра увече избила у долину Вардара и сјединила се с Првом армијом, одлучила да је 30. октобра упути у рејон Призрена и Ђаковице како би тај део Метохије ослободила од окупатора.

12. Гаранције из Лондона

 

„Новости“| 08. октобар 2012.

Мировним уговором потврђена победа малих држава Балкана. Призренци моле Србе да уђу у град без борбе

КОМАНДАНТ Треће армије генерал Божа Јанковић, 30. октобра, добио је следеће наређење: „Припремите ваше трупе за марш, да можете наступати преко Качаника на Призрен, чим налог за то добијете. Моравска дивизија другог позива остаће у Скопљу, а Дринска дивизија другог позива враћа се под вашу команду“.

Према овој наредби, састав армије је сведен на две дивизије и армијске делове, укупно 35.000 људи. Генерал Јанковић је тражио да привремено у састав уђе Моравска дивизија другог позива како би био додатно ојачан и да би у садејству с Дринском дивизијом другог позива ослободиле Призрен. Тада командант није био обавештен да је Дринска дивизија већ 30. октобра ослободила Призрен.

Покрет трупа Треће армије отпочео је 31. октобра око 21 час. У међувремену оперативна ситуација у рејону Дринске дивизије другог позива која је остала у Приштини била је повољна, па је командант пуковник Павле Пауновић оценио да је потребно дејствовати ка Призрену како би и тај град ослободили. За такву одлуку затражио је одобрење од команданта армије генерала Јанковића и добио га 29. октобра. И док се дивизија припремала за покрет, у Призрену су челници града, сазнавши за велике успехе српске војске, одлучили на збору да се не противе уласку српске војске у град. Једна делегација је изашла испред града да сачека војску и обавести је о одлуци.

Рано ујутру 30. октобра делегација у саставу: председник општине, неколико виђенијих Срба и представник руског конзулата стигла је у Суву Реку у команду коњичког дивизиона с молбом да српске трупе уђу у Призрен без борбе. Командант дивизиона мајор Селимир Остојић са стотинак коњаника нашао се пред тешким задатком да са тако малим снагама уђе у град препун непријатељски расположеног становништва.

Помишљао је и на превару, страхујући да би могли да га ухвате у клопку и униште. Био је опрезан, али када је из града добио тачније и поузданије извештаје, одлучио је да уђе у Призрен. Одред је око 15 часова без отпора ушао у касарну у Призрену и одмах затим су издата наређења за обезбеђење града. У граду је успостављена српска власт и приступило се прикупљању наоружања.

ПЕТАР ПРВИ ОСЛОБОДИЛАЦ. ПРВИ балкански рат против Турске 1912, и Други – против Бугарске 1913. – окончани су тријумфом српске војске под врховном командом краља Петра Првог, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Старе Србије и дела Македоније, и њиховим враћањем у састав Србије. Услед сталних и тешких напора у балканским ратовима, здравствено стање краља Петра првог се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу. Због заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као краљ Петар Први Ослободилац.

Када је командант Тређе армије примио извештај да је Призрен ослобођен, депешом је наредио 31. октобра да снаге Дринске дивизије другог позива усиљеним маршем крену ка Ђаковици. После напорног наступања кроз мочварно земљиште главнина Дринске дивизије је стигла у предграђе и отворила ватру на доминантне тачке западно од Ђаковице и на касарну у северном делу града.

Поред српских снага, северно, из правца Дечана, град је нападала црногорска војска под командом бригадира Радомира Вешовића. Притиснуте јаком ватром српске и црногорске војске, шиптарске јединице нису биле у стању да пруже јачи отпор па су око 18 часова, 5. новембра, одступиле и тиме је борба завршена.

„Падала је ноћ, када су српске трупе, са источне и јужне, а црногорске са северне стране ушле у варош. Истовремено је заједничким снагама ослобођена и доминантна тачка коса Чобрат. Тако су јединице српске и црногорске војске ослободиле Ђаковицу последње упориште напријатеља на Косову и у Метохији“, наглашава Борисав Ратковић у својој студији „Ослобођење Косова и Метохије 1912. године“.

Србија и друге три мале државе на Балкану: Црна Гора, Грчка и Бугарске тако су победиле османлијског поробљивача. После заузећа Куманова, Битоља, Солуна, Бургаса, Једрена и других градова, у Лондону је 30. маја 1913. године потписан мировни уговор. Тим уговором, на чије је потписивање Турска била принуђена, спречен је продор Аустро-Угарске према Солуну. Победом савезника омогућена је појава албанске државе.

После Кумановске битке Србија је постала значајан фактор на Балканском полуострву. Она се показала онаквом каквом је Европа вековима није могла видети. Дуго су је пратиле несреће, али и када је није било на европској карти Срби су се борили против угњетача. Срби су се ослободили својом снагом без ичије помоћи. Дивила им се цела Европа, од Петрограда до Париза, преко Беча и Берлина. Тријумфом моралне и војничке снаге и родољубља остварена је идеја независности Балкана и начела: Балкан – балканским народима.

 

Крај