Планиране акције

Србијa

Словачка

Cрпске новине

Интернетове новине

Српски радио

Поклоните 2% од пореза

Извор наде

Српски центар

СРБИ У ДИЈАСПОРИ

Пише: МАРКО ЛОПУШИНА       

Зашто се наши људи у расејању све мање изјашњавају као Срби и губе свој национални идентитет?

СТИДЕ СЕ ШТО СУ СРБИ

- У САД, Аустралији, Норвешкој, Француској и другим земљама Србија и данас има лош имиџ и многи наши људи се боје да их држава и комшије не  гледају као да су убице или ратни злочинци, зато прећуткују да су Срби.

Када је глумица Бојана Новаковић из Сиднеја прошле године почела да добија значајније улоге у холивудским филмовима променила је свој српски идентитет и постала је Yана Новак. Свог имена се пре ње одрекла и Катарина Стојановић из Београда, која се представља као америчка глумицаАна Александар.
- Промена националног иденитета није специјалност само америчких Срба, већ и готово свих наших људи, који живе у иностранству. У Мађарској, на пример, сви Срби средње и старије генерације имају у личним картама званично мађарска имена. И код деце Стеван је званично постао Иштван, Александар је Шандор, а Цветко је Флоријан. Ово је процес природне и политичке асимилација дошљака у страним земљама, коме се Срби тешко одупиру – признаје Драган Јаковљевић, српски активиста из Будимпеште.
Најновији пописи становништва у свету су показали да Срби рапидно нестају са листе житеља многих држава, јер чак 90 одсто њих узима страно држављанство и мења своје име и презиме. Таква ситуације је у САД, Канади, Аустралији, Аустрији, Швајцарској, Француској, земљама Скандинавије и Немачкој, где је 150.000 наших пристало да буду Швабе. Мало је, на пример, познато да је славна немачка дизајнерка Шуе Цане дама српске крви.

Анкетиралао сам двадесетак српских активиста широм света да би нашле одговор на питање зашто наши људи у расејању све мање говоре да су Срби и зашто губе свој национални идентитет?
- У западном свету Србија и данас има лош имиџ и многи наши људи се стиде да кажу да су Срби. Неки овде у Француској се боје да их држава не осуди за оно што нису урадили, а да их комшије и колеге на послу не гледају као да су убице или злочинци – прича Стеван Николић из Француске.
Колико је и данас демонизација Срба у земљама расејања снажна, посведочио нам је Борис Максимовић из Норвешке, који се лично као лидер српске организације много пута суочио са националном нетрпељивошћу. Чак и када су га албански националисти напали, Норвежани нису хтели да га заштите јер је Србин.
-  У Норвешкој није пожељно бити Србин. Наши људи често на питање одакле су избегавају одговори или говоре да су „из бивше Југославије” или „са Балкана”. Било је случајева да су Срби узели норвешка имена и презимена правдајући се да ће тако лакше добити посао и слично, а заправо тиме скривају свој национални идентитет – објашњава Максимовић.
Тако је, нажалост, и у Швајцарској.
-       Сва дешавања у матици утицала су много на наше људе да се стиде свог српског порекла. Због рата, ембарга, злочина имиџ Србина је срушен. Ни други Балканци нису много цењени, али ми Срби први се одричемо и стидимо националног порекла. Међу Србима постоји подељеност ко коме политички, партијски, регионално и завичајно припада, што нас дели на Србе са ове и оне стране Дрине, на Србе из Хрватске и Србе из Црне Горе, па из Републике Српске. Подељена је и Српска православна црква, ми у Цириху то најбоље осећамо – жали се Томислав Перић, дугогодишњи активиста, велики патриота и кошаркашки ентузијаста из Швајцарске.
У Канади, како нам јавља Мирко Стокановић, српски новинар, наши људи на послу са колегама ћаскају о свему и свачему, али избегавају било какву причу о својој постојбини и не помињу своје српско порекло. Зато је последњи попис становништва Канаде показао је да има Срба, Југословена, али и Шумадинаца, Сремаца, Војвођана и, како је наведено, „ људи без порекла”.
- Живети у развијеним друштвима не значи уживати само у њиховим материјалним благодетима већ бити свакодневно изложен свепрожимајућим културним, социјалним, психолошким и другим утицајима који систематски и циљно у виду тако-зване интеграције потискују национална осећања припадности и идентитета. Српске етничке заједнице нису отпорне као неке друге кохерентније националне структуре на такве утицаје пре свега зато што се не посвећује довољно пажње деци у доби кад им је најпотребнија помоћ родитеља да науче српски језик, (важнији је немачки од српског због школе и будуће егзистенције), да им пруже сазнања о пореклу,традицији,обичајима и вери уопште о народу којем припадају – категоричан је Миодраг Крецуљ, делегат Скупштине дијаспоре из Минхена и члан Српског форума Немачке.
И наглашава да је проблем је у томе што држава Србија нема осмишљену политику према сопственој исељеној популацији препуштеној самосналажењу и ентузијазму појединаца, али и неизбежној судбини асимилације треће генерације. У Немачкој је све више срба који узимају држављанство. И у Аустралији је 98,3 одсто Срба узело ново држављанство и одрекло се српствог националног иденитета, јер, како су с еизјаснили, сматрају да је „српство примитивно” или да „ етничка припадност није битна”, мада су сви већином постали Аустралијанци. Наши саговорници из Шведске, активиста Боривоје Гајић и супруга Љиљана сматрају да све усељеничке земље нормално теже да асимилирају странце, али да се наша држава Србија, томе не супроставља никаквим националним програмом или барем развојем српске националне баштине и интелигенције у иностранству. Александар Влајковић, заменик директора Канцеларије Владе Србије за дијаспору и србе у региону се слаже са том тезом и каже:
- Ми као држава и народ нисмо имали довољно снаге да се одбранимо од неистина које су други ширили о нама. Држава је дозволила да нас други понижавају и није имала много могућности да се одупре светским моћницима и сатанизацији. Нисмо као други народи довољно развијали свест о националном поносу и сазнања да ако се човек одрекне сопствене нације да тиме губи свој идентитет. Истина, многи су то учинили из практичних разлога, јер су добијањем туђег држављанства стицали одређене погодности, а свој национални понос су остављали за код куће или за дружење са земљацима.
Срби се данас у страним земљама утапају великом брзином такло да просто нестају из неких средина.
- Као Срби се не изјашњавају они из мешовитих бракова, који су прихватили другу страну као доминантну, радници и студенти са привременим боравком или без папира, као и они који се из различтих разлога праве да нису Срби и себи траже резервну отаџбину – тврди Немања Неђић, српски активиста из Словеније.
Некада највећи српски град у иностранству Чикаго данас има само 55.000 пописаних Срба. Од некадашњих дванаест српских кафана, остале су само три, а осам највећих српских парохија СПЦ, сем у време Божића и Васкраса, зврје празне. Слично је и у другим градовима широм Америке.
- Као и држава, тако и Српска православна црква не покреће питање како одржати српски народ у Северној Америци. У многим православним храмовима се од свештеника и верника не захтева да говори српски у цркви, парохије немају редовне школе веронауке и матерњег језика, па ни српске историје. Овде рођена деца не одрастају као Срби, а ми одрасли се као Срби  дружимо само на пикницима, прославама и празницима. Није то лоше, али народна музика и гибаница, нису суштина српске културе и националног иденитета – сматра Данијела Сремац из Српског института у Вашингтону.
Титулу српске престонице у дијаспори носи Беч са 160.000 Срба. Српски пасош има 74.000 Срба, највише од свих у свету.
-    Број наших људи стално расте због досељавања  ирађања, јер имамо чак 40.000 деце. Беч је и најачи српски привредни центар у расејању са 10.000 фирми – каже Зоран Калабић, европски и амерички шампион у трговини некретнинама.
У неким земљама не постоји попис Срба, као на пример, у Албанији, Италији, Чешкој.
- У Италији нема статистике о Србима, толико их је мало да су занемарљив број. Највише их је у Вићенци и Трсту, где постоје две наше цркве – јавља Мила Михајловић из Рима.
У Чешкој нема много Срба, то се види по оџиву на изборе. Званично на гласање дође  90 Срба. Укупно говори се да у Чешкој има око 1.600 Срба, мада нико никакву статистику није водио.
Вида Вучковић из Немачке је јасна у свом ставу:
-    Срби су веома паметан народ, али изигран од своје државе и Владе Србије. Оставља се утисак да смо ми безвредни народ за
Србију, којој су само наши евро добри. Србија се не брине о својим грађанима у диаспори.Веома лако даје испис из држављанства. Сваком Србину треба дати двојно држављанство, сваком ко се осећа Србином треба дати српски пасош. Кад имаш грађане имаћеш и државу – тврди Вида Вучковић.
Питао сам шта да се уради да Срби у расејању не би постали тотални странци?
Двојно држављанство, бирачко право, стварање услова за повратак наших људи у Србију и Републику Српску, али и на просторе Крајине и свих осталих територија са којих су Срби протерани, то је минимум који се очекује од државе, да Срби широм расејања осете да нису сами и да нису заборевљени – предлаже Немања Неђић, српски активиста из Задужбине у Словенији.
Његов колега, делегат Никола Тодоровић размишља на сличан начин:
-    Држава мора донети стратегију за очување српскога народа у разсејању, али и у самој Србији и окружењу, узимајући у обзир чињеницу да су некадашње републике заједничке државе, постале самостојне државе, а Срби у тим државама постали народ са различитим статусима. Србија мора донети закон, с којим ће омогућити сваком Србину, који се као такав изјасни и жели српско држављанство да му се то призна (подели), без обзира где и када је рођен, где живи и с чиме се бави, изузузети се морају само криминалци.

Миодраг Крецуљ, делегат Скупштине дијаспоре из Минхена предлаже да РТС у својим програмима за младе Србе у иностранству научне, уметничке и спортксе популарне личности представља као националне идоле. Стане Рибич, лидер Срба у Словачкој тврди да и сама српска заједница треба пуно да учини на афирмацији свог народа у земљи у којој се живи и ради:
-    На пораст припадника српске народнисти је вероватно  утицај имало и добијање статуса националне мањине у Словачкој 03.02.2010. године као и кампања коју сам радио знајући да ће бити попис становништва у 2011. години. Ту морам да кажем да је у потпуности изостала помоћ државе Србије да се врши пропаганда и буђење српске свести. То је веома важан бод јер повећањем броја припадника српске народности се отварају многе могућности. Поготово сада, када српски језик треба да буде уписан у Европску повељу језика националних мањина и етничких група.
Рибич се залаже за двојно држављанство, јефитније пасоше, развој културног живота Срба и очување националног идентитета.
Др Мирослав Божиловић из Детроита каже да снажан економски развој може у Србији да створи услове да јој народу у туђини буде приврженији и да се више враћа отаџбини.
- Треба као најважнији национални задатак утврдити развој српских школа и културних организација у дијаспори, а затим поједноставити процес давања српског држављанства – речено нам је у Канцеларији за дијаспору и Србе у региону.

Антрфиле
ПОЛА МИЛИОНА НЕСТАЛИХ
- у САД пописано 175.000 Срба, а има их 560.000,
- у Немачкој пописано 350.000, има их пола милиона,
- у Аустрији пописано 180.000, има их 200.000,
- у Хрватској пописано 186.633, има их 201.000,
- у Швајцарској пописано 120.000, има их 160.000,
- у Аустралији 55.114, има их 200.000,
- у Словенији пописано 38.964, има их 50.000.
- у Румунији 19.000 пописано, има их 28.000,
- у Мађарској 3.816 пописано, има их 8.500, и
- у Словачкој пописано 698, има их 3.500.