Планиране акције

Србијa

Словачка

Cрпске новине

Интернетове новине

Српски радио

Поклоните 2% од пореза

Извор наде

Српски центар

ХОДОЧАШЋЕ ЖИВОМ ХИЛАНДАРУ

ХОДОЧАШЋЕ ЖИВОМ ХИЛАНДАРУ

 

             Све што је у јавном животу доживео, колико памти, стане у четири дана проведена у Хагу. Овај доживљај може да се мери са одбрањеним докторатом на Филозофском факултету у Новом Саду, који је нешто најважније у његовом животу, као и са неким другим тешким испитима које је до сада полагао. Ово је најтежи испит, каже др Небојша Кузмановић. Ово је испит моралног односа према себи, својој породици, свом народу. Ово прича, пун утисака, по повратку из Шевенингена где је посетио, како каже, српске хероје, вође српског народа и српских држава – Републике Србије, Републике Српске Крајине и Републике Српске. А идеја да оде на ходочашће у „живи Хиландар“ родила се у последњих пола године. 

              – Руководећи се идејом да су путовања један од смислова мог живота, а како путујем по свету од Москве до Лос Анђелеса, недавно сам се запитао: Побогу путујем свуда и гледам зграде, музеје и манастире, а овде где је живи Хиландар, значи где се налазе Хашки мученици, није ми пало на памет да одем и онда помислим: А зашто ја не бих отишао тим људима у посету, кад већ пријатељујемо и сарађујемо? И упитам их да ли им могу како помоћи и доћи им у посету, а они ће: „Како да не, наравно да је пожељно да дођеш и да се погледамо у живом Хиландару.“

            Господин Кузмановић је већ неколико година у контакту са Стојаном Жупљанином, који је био саветник председника Републике Српске Радована Караџића за националну безбедност. И објављује његове књиге. – Формално сам био код Жупљанина и код Горана Хаџића, председника Републике Српске Крајине, а разговарао сам и са генералом Небојшом Павковићем, са генералом Радивојем Милетићем и на крају са Радованом Караџићем. Поред њих видео сам још неке наше оптуженике и осуђенике, али и Чарлса Тејлора председника Либерије који је са њима у Трибуналу. Дан у коме сам у једном тренутку разговарао са три председника државе и три генерала за мене је велики дан и велика част и привилегија. Провео сам са њима два дана, од девет сати ујутру до пет поподне и нисмо престали да разговарамо. Мој утисак је да су они заиста изабрани, јер ми је тек сада постало јасно да нису они бирали да воде народ него су баш они ти који су морали бити изабрани. Јер нико од њих у овим тешким условима није клонуо духом. Напротив.

      Сви у Хагу се, према речима др Кузмановића, веома добро држе.     – Радован Караџић одаје утисак правог професора: сав је у процесу, сам се брани и потпуно је посвећен припремама за одбрану. Али је ипак стигао да прочитао Радошеву ”Гангу”, коју сам њему и Војиславу Шешељу недавно послао из Бачке Паланке. Радован ми је стигао и да каже како се ганга у његовом крају и скоро да је запевао. Иако је Горану Хаџићу судски процес у току он стиже да се посвети филозофско-богословској, али и езотеричној литератури. И заиста сам био фасцинирам обимом и врстама знања које поседује. Овом приликом ми је Горан рекао да поздравим земљаке из нашег завичаја, а посебно људе у Бачкој Паланци. Генерал Небојша Павковић, иако осуђен на 22 године робије, оставља витешки утисак. Он пише књигу о херојској одбрани Косова и Метохије по којој ће се сигурно учити на светским војним академијама. Било је задовољство слушати га док ми је причао како је са својом екипом правио фиктивне положаје и како је тиме надмудривао НАТО пакт. Са Стојаном Жупљанином сам, наравно, провео највише времена у пријатељском и радном разговору, јер смо анализирали његову нову књигу ”И срце има срце”, у којој  Стојан пише о трговини српским органима на Косову, а која се објављује у Бачкој Паланци.

            Сви ови људи одишу таквом виталношћу и добром енергијом да је то нама (који смо опхрвани својим малим-великим проблемима) непојмљиво. Они ни на трен нису клонули духом. Стојану је дан пре моје посете била изречена пресуда од 22 године затвора, да робија за нешто за шта заиста није крив, јер он нема никакве личне одговорности. Стојан се тада само прекрстио. И када га је психијатар после ове пресуде питао да ли размишљате да се убијате. Стојан је тој госпођи рекао: ”И да сте ми дали 100 година робије ја се не бих ни мало узбудио, јер знам да сам невин. И знам да ви не судите мени већ судите себи.”

             Жупљанин је као и већина Хашких мученика осуђен по командној одговорности, у смислу да је осуђен за ”удружени злочиначки подухват”, а суштина тог удруженог злочиначког подухвата је нешто по чему сви ми можемо бити осуђени. Верујем да сваки припадник српског народа, али и не само српског, жели да живи у заједничкој држави у којој смо живели и у којој ће говорити својим језиком. А нама се већ 20 година натура прича да смо злочинци јер желимо да живимо у својој држави. Е, на то ми не пристајемо и мени је драго да сам видео да се наше вође и даље боре за идеју за коју су умрли милиони Срба. Они знају да су осуђени на политичкој, а не на правној основи. И зато своје заточеништво они виде као наставак рата мирним средствима и као ново искушење. Они се и тамо боре, пером и речима, за идеју да српски народ живи у својој држави. И изнад свега за нашу слободу. Мени се чак у једном тренутку учинило да су они тамо, попут Камијевог Мерсоа, заиста слободнији него многи од нас. И то је најјачи утисак који др Кузмановић носи из Шевенингена.

                На крају истиче да ипак не може свако да оде у посету хашким притвореницима. Мора се имати довољно добар разлог. На наше питање шта је он навео као свој разлог, одговара: “Пријатељство. Пријатељство са Стојаном Жупљанином и Гораном Хаџићем. Пријатељство за које ваља дати и свој живот.”