Планиране акције

Србијa

Словачка

Cрпске новине

Интернетове новине

Српски радио

Поклоните 2% од пореза

Извор наде

Српски центар

Шта ће те ви у Европи

Објављено: „Време“ бр. 1202 од 16. јануара 2014

Написао: Миодраг Крецуљ , Минхен
Поводом речи Ивице Дачића, премијера Србије

Са говорнице “самита” српске пословне дијаспоре 23. децембра у Београду пред више стотина присутних огласио се српски премијер у свом препознатљивом свађалачком тону: “Смета ми кад наши Срби у дијаспори кажу: Шта ћете ви у Европи? А шта ћете ви у Европској унији? Што се не вратите сви у Србију?” Или: “Немојте ви да нам држите предавање како Србија треба да живи!” “Чланови дијаспоре могу да се боре за српске националне интересе само учешћем у власти у земљама у којима живе”, и на крају: “Срби данас у свету не представљају фактор, ни Србија као земља, нити Србија као дијаспора!”
Сваки коментар је излишан, али зашто Срби упркос својој географској распрострањености и значајним ресурсима нису фактор? Одговор је у држави из које потичу, препознатљивој парадигми негативних асоцијација и лоших представа за које одговорност сноси и премијер Дачић. Боље да се упитао: како редизајнирати негативне пројекције и колико у томе може институционалним ресурсима да помогне уместо да прекорева дијаспору и ултимативно захтева “учешће у власти” земаља боравка ради заштите националних интереса.

Дијаспора није српски “тројански коњ” да побеђује и “пегла” националне политичке неуспехе и није поштено гурати Србе у политику и конфликте подељене лојалности, то је ход по танком леду емоција, неизбежног питања самоопредељења, поверења и варљиве наде да би могли, хтели или смели као политичари да изађу из оквира интереса домицилних политичких приоритета у корист Србије. Међутим, много је комфорније заменити тезе и проблем заштите националних интереса као алиби свалити на плећа дијаспоре. Колико је стратегија “транзиције одговорности” и очекивања да неко други завршава српске политичке послове плодотворна, показује пример истакнутих америчких политичара српског порекла, бившег гувернера Охаја републиканца Џорџа Војновића и бившег гувернера Илиноиса демократе Милорада Рода Благојевића који у најтежем времену за српски народ нису били од велике националне користи. Род Благојевић прикривао је своје српско порекло под маском “источноевропљанина”. Одавно је прохујала епоха политичког романтизма, пријатељства Михајла Пупина и Вудроа Вилсона које је “спасило” Банат да у данашњим границама припадне Србији.
Ово је време политичке математике и билансирања интереса и на међународној политичкој сцени свако има рејтинг фактора који завређује својим политичким, економским, стратешким потенцијалима и промишљеним лавирањем, а не оним што дијаспора или неко трећи чини у његово име. Турци као организована и најбројнија дијаспора у Немачкој – 2,7 милиона или 3,3 одсто (Срби 0,5 процената) укупне популације, од тога 700.000 “Немаца” турског порекла са 6 посланика у Бундестагу и једним министром у Влади – упркос свему немају утицај какав прижељкује премијер за Србе нити привилегован статус националних мањина.
Нема политичког система на свету у којем странци – држављани имају утицај на домицилну политику јер да је супротно у Бундестагу би поред шест Турака и по једног Хрвата и Индијца, лојалних “војника” партије чије интересе ревносно заступају, такође били присутни Италијани, Грци, Аустријанци, Пољаци…, али њима такав политички ангажман није потребан јер њихове националне интересе и права штите утицајне, кредибилне матичне државе.
Кад је реч о квалитету српске дијаспоре и индивидуалним способностима лекара, менаџера, научника, радника на монтажној траци, било где, нема дилеме да Срби показују примерне професионалне резултате и уживају завидан углед, али у политици владају специфичне околности, нема чврстих и препознатљивих правила и Срби свесни свог “педигреа” и домета углавном се држе подаље од политике у којој за сада не виде своју шансу. У кризним временима као што су ова Србији је потребан пакт са самом собом, консензус свих грађана о јавним добрима друштва: благостању и безбедности, личним слободама и владавини права, економској стабилности и одрживом развоју, а пре свега међусобној сарадњи и солидарности уместо непромишљених јавних прекора онима који то најмање заслужују. Више користи Србија би имала од дијаспоре у Народној скупштини (Посланички клуб) у државној администрацији и дипломатији. У политички живот унела би нови дух и енергију либералних демократија, искуство и вредности других култура, употребљиве идеје и увећала изгледе решавања постојећих структурних и друштвених проблема.
Србија мора да се пресабере и сама себи помогне без политичких илузија о помоћи са стране, јер домаћи проблеми се не решавају по белом свету, већ тамо где настају. Све остало су импровизације и привремена решења, трајна колико интереси и притисци којима су изнуђени.
Аутор је члан СПД-а од 1993. године