Планиране акције

Србијa

Словачка

Cрпске новине

Интернетове новине

Српски радио

Поклоните 2% од пореза

Извор наде

Српски центар

СВИ СРБИ СВЕТА

Народ на прагу трајног заборава

Написао: Марко Лопушина

СВИ СРБИ СВЕТА

Српско национално биће данас чини 11,5 милиона људи, који живе у 105 држава света. Највише српског народа живи у матричним земљама, Србији са двема покрајинама – 6,2 милиона, Републици Српској – 1,2 милиона Срба, у Црној Гори – 182.473 и Хрватској – 150.000 Срба. Остали српски народ расејан широм планете матица Србија је посебним законом поделила, дискриминисала и сврстала у Србе у дијаспори, у блиским европским и далеким прекоокеанским државама и Србе у региону, на Балкану.

Србија се као отаџбина и матица свих Срба света, међутим, никада званично није прецизно утврдила број расејаних Срба у туђини. Зато се број свих Срба света најчешће израчунавао по политичкој потреби странака на власти – да је што већи број наших људи у расејању, то су они и њихов егзодус већи национални и државни проблем. Отуда је некадашњи број од 2,5 милиона Срба у дијаспори, нарастао на чак четири милиона Срба у расејању. Политичари воле о томе да говоре као о парадоксу да “нам више од трећине народа живи ван отаџбине Србије”.
Наши политичари намерно деле Србе на оне у Србији и оне ван Србије, убрајајући ове друге у исељене, па тако долазе до цифре од преко “4 милиона Срба ван Србије”. Овде се врђи привид или превара јавности, јер Срби у Црној Гори, БиХ и Хрватској су матични народ тих земаља. Срби у овим бившим републикама СФРЈ никада нису живели у Србији, па према томе нису ни излазили из ње. И не могу се убрајати у “Србе ван Србије”, ни у исељене, ни у Србе у региону, јер они су код своје куће. Међутим, зарад политике државна власт и странке на челу земље Србије деле народ, али га не пребројавају, свесни да не знају званично колико и где на свету има Срба.
Потреби ка увеличавању броја свих Срба света имају и сами исељени Срби. Ако је, на пример, државни попис у САД 2011. године утврдио да су се као људи који у Америци говоре српским језиком изјаснило свега 175.000 Срба, сами амерички Срби су и данас склони да говоре о милион наших људи у САД. Када је попис у Аустралији избројао 69.000 Срба, наши људи са петог континета тврде да их има 200.000. Исељени Срби на тај начин нереално приказују да су велики и моћни, а у суштини скривају трагове своје асимилације којој су понегде и грубо изложени. У Словенији и Македонији, на пример, Срба има по 60.000, али власти из Љубљане и Скопја такву реалност никада нису признале. Избројале су дупло мање Срба.
Тако је то у туђини, где лако престајеш да будеш Србин, а брзо постајеш странац. О томе да изгубите своје еничко српско порекло бригу воде власти свих земаља у које се усељавао наш народ.
Срби су народ сеоба. Још од осмог века, када су кренули са простора иза Карпата српски народ је насељавао територије око три Мораве, досезао на границе Грчке и Турске, у Албанију, Дубровник и Далмацију. Основао је Белу крајину у Словенији, Воју крајину у Хрватској и чак Нову Сербију у царској Русији. Историчари бележе, од периода иза Косовског боја 1389. године, чак десет великих таласа сеоба Срба. Прво у 17. веку ка Аустрији и Мађарској, Словачкој и царској Русији, потом ка Молдавији и Белорусији, да би у 19. веку кренули масовно бродовима у Америку.
Био је то део политике моћних држава које су их сиромашњих земаља бечке монархије узимале јефитну радну снагу да се граде Аустрија, Немачка, САД и Јужна Америка. После Другог светског рата Срби су избегли преко заробљеничких логора Немачке, Аустрије, земаља Силе осовине у Велику Британију, Скандинавију, Француску, Јужну и Северну Америку, чак на Нови Зеланд и Аустралију, да не би живели у Титовој комунистичкој Југославији.
Крајем 20. века масовне сеобе радника кретале су се према богатим земља Европе, да би пред почетак новог 21. миленијума, после грађанског рата у СФРЈ, избегли људи налазили уточиште и у прекоокеанским државама. У усељничким земљама Америке и Аустралије, где се годишње због потреба демографског и индустријског развоја прима и до 150.000 усељеника, српски народ је и у 21. веку стизао најчешће као јефтина радна снага. Грађевински радници су, на пример, градили по Русији, Белорусији, арапским земљама. Као дефицитарни стручни кадар и као студентска интелигенција Срби су се током 21. века исељавали у Канаду, Скандинавију, Немачку, на Малту, Нови Зеланд.
Зависно од земље домаћина, у коју су се Срби из Србије као матице и других отаџбинских земаља, као што су БиХ, Хрватска и Црна Гора, одселили, наш народ има тројаки статус. У суседним државама, где је некада био аутотхони народ, Срби најчешће имају статус националне мањине. Такав је случај са Румунијом, Мађарском, Словачком, Чешком и Хрватском, које финансирају функционисање српске заједнице и очување етничког идентитета Срба.
У државама ЕУ и земљама несврстаног Трећег света српски народ је од почетка шездесетих негде масовно, а понегде групно запошљаван са статусом радници на привременом раду. Тај статус су имали било као радничка класа запада, која је освајала Немачку и Аустрију, на пример, или као стручњаци грађевинарства и машиноградње, који су радили на гинагстким пројектима у Африци и Азији.
Само у Немачкој, како је статистички утврђено, данас има око пола милиона Срба. Беч је са око 200.000 Срба данас највећи град, српска престоница у дијаспори. На западу Европе се изродила већ и трећа генерација Срба са статусом радника на привременом раду. Немачка, Аустрија, Швајцарска, Скандинавија и друге државе Старог континента финансирају верски, образовни и културни живот српских гастарбајтера.
У све три Америке, САД, Канади, Аустралији и Јужноафричкој републици српски исељеници, којих има укупно око 700.000, имају статус досељеника. Временом примају стални боравак, држављанство и постају домицилни народ. У овим прекооеканским земљама финасирају се од стране власти кроз програме рада верских заједница рад српских црквених општина и њихових школа, али не и српске националне организације, медији и културна друштва и њихове активности.
Оно што је карактеристично за све Србе света, у којој год страној држави да се налазе, јесте да лако и брзо примају страно држављанство. Тај проценат се креће од 56 одсто Срба у Немачкој, до 78 одсто Срба у Аустрлији. То не значи да се истовремено исељени Срби одричу српског држављанства и свог порекла, али убрзава процес асимилације и губљења етничког идентитета. И удаљава српски народ у расејању од своје матице Србије. У заједничким акцијама, кампањама и пројектима матице и дијаспоре због те врсте удаљавања од отаџбине, учествује највише до 15 одсто Срба из иностранства.
Разарање СФРЈ, њеног Покрета несврстаних и стварање малих држава од бивших република, српско национално биће је на прагу 21. века расцепкано и издељено. Нови талас исељених, а говори се о броју од преко 360.000 младих и старијих Срба, променио је и токове српских сеоба и статус наших људи. Срби су постали радници на привременом раду у индустрији, али и у науци и у спорту, како на Западу, тако и на Истоку. Наши модрени гастарбајтери раде и у Кини, Казахстану, Русији, Украјини, Уједињеним арпаским емиратима, Ираку, Ирану, на Куби, на Кипру, на Малти, у Катару, Алжиру, чак и Јапану.
Исељевањам српског народа у свет је отишао део наше културне баштине, вере и српске памети. Српска православна црква од укупно 38 епархија и митрополија, чак 23 има ван Србије, у иностранству. У расејању се налазио преко 56.000 српских топонима, 16.000 српских културних добара, 553 гробаља и војних меморијала, 250 цркава, манастира, капела и православних мисија. Више од 18.000 српских професора, научника, интелектуалаца и уметника ради у туђим државама. Наша српска памет најчешће служе на корист Американцима, Канађанима и Аустралијанцима, јер су у њиховим државама наши интелектуалци и уметници најбројнији.
Једно је сигурно, где год да су наши људи у туђини, воле с времена на време, а то је најчешће када је народ у отаџбини у великим проблемима, да покажу да су прави Срби.
“Сви Срби света нас хране и бране”, рекао је једном приликом један бивши министар за дијаспору. Исељени кроз своје националне организације и црквене општине негују српство и православље у свету. Лобирају колико могу код страних власти, како они то кажу, “за српску ствар”. Шаљу кући својој фамилији тешко зарађени новац, око 4 милијарде долара годишње, учествују у хуманитарним акцијама за опоравак народа и матице Србије, инвестирају у привреду у отаџбини. И покушавају да гласањем учествују у политичком животу.
Моја књига  Енциклопедија српске дијаспоре је исписана по мотиву изреке српског генија Вука С. Караџића: “Срби, сви и свуда!”
Кроз приказ амбасада, националних организација, цркава, културних институција, друштава и портрета занеминитих људи приказујем дух српске заједнице у расејању и углед за који су се Срби изборили у туђини. Акутелна је утолико што власт данас занемарује Србе у дијаспори. Форсира Србе у региону зарад дневне политике и потребе финансирања Срба у оконим државама, а наше људе у далеким државама, од Немачке преко Канаде и САД до Аустралије, уопште не третира.
Срби у расејању су намерно гурнути у заборав јер не доносе политичке поене странкама на власти. Јер имају критички однос према властима, које гурају српски народ у сиромаштво и колонијални однос према земљама ЕУ и САД. Укинуто је Министарство за дијаспору, па потом канцеларија за дијаспору и Србе у ргеиону и сведено на чиновничку Управу при МСП, која већ годину дана нема свог директора. Таквим односом држава Србија престаје да буде матица и мајка свим Србима света. Постаје њихова маћеха, а мајка је само Србима у Румунији, Мађарској, БиХ, Црног Гори и Хрватској.
Енцисклопедија српске дијаспоре у три тома је књига против дискриминације и заборава српског народ у туђини. Први том ове енциклопедије је посвећен српским исељеницима у три Америке, Африци, Азији и Аустралији. Други том је о Србима из држава ЕУ, а трећи том је о Србима у региону. Потрудићу се да комплетна Енциклопедија српске дијаспоре у три тома буде објављена до краја 2018. године.