Планиране акције

Србијa

Словачка

Cрпске новине

Интернетове новине

Српски радио

Поклоните 2% од пореза

Извор наде

Српски центар

ПАВЛЕ БАКИЋ

Последњи српски витез

 

ПАВЛЕ БАКИЋ ЗАШТИТНИК СРБА И ПРАВОСЛАВЉА

 

-           Пре 480 година јуначком смрћу умро је Павле Бакић, последњи српски витез, угарски велможа, словачки деспот и заштитник Срба у Словачкој

Марко Лопушина

      У средњем веку, када су племство и њихови поседи представљали зачетке држава у Европи, Срби су насељавали просторе средине Старог континента. Било их је од Беча преко Пеште до Братиславе и Варшаве. Историчар Љубивоје Церовић тврди да се досељавање Срба у Словачку у средњем веку одвијало у више таласа. Први талас је кренуо другом половином 15. века и потрајао до првих деценија 16. века, када се досељавају Срби на подручје Горњег Дунава, у Комарно и Братиславу, чинећи са Острогоном и Ђуром у Угарској језгро Краљевске шајкашке флотиле. Најпознатији шајкашки центар у унутрашњости Словачке, чију су посаду чинили Срби, била је Шаља на реци Вагу.

       Други талас српских сеоба у Словачку је уследио после неуспеле турске опсаде Беча 1529. Тада је Фердинанд Хабзбуршки одлучио да створи одбрамбени систем утврђења, у којима су били и Срби. Сматрало се да ће се на тај начин, поред шајкашких утврђења на Дунаву, створити ланац тврђава на Морави које ће онемогућити продор Турака у средиште Европе.

        Трећи талас српских сеоба у Словачку догодио се другом половином XВИ века и првом половином 17. века, када се усталила граница према Турској. Да би се осујетили могући османски продори, дуж северне границе изграђено је више утврђења, где се појављују и Срби. Четврти талас уследио је са Великом сеобом Срба, када је на подручје Словачке на челу српског збега дошао патријарх Арсеније 3. Чарнојевић. Тада су се Срби населили у неколико насеља на територији југозападне Словачке.

        У време највеће концентрације српског становништва у Горњој Земљи, током 18. века, само у Комарну је живело близу две хиљаде становника српске националности.После тога је број Срба непрестано опадао.

       Има историчара који тврде да су Срби и пре сеоба долазили у Словачку, као ратници или као велможе. По доласку Мађара, Панонски Срби су заједно с њима учествовали у ранофеудалним ратовима. Тако је: „Коњица, састављена од Срба из Баната 1044. одбранила град Ђур од Немаца, а 1052. под командом војводе Уроша, Срби су одбранили Братиславу од немачког цара Хенриха 3.”.

       Урош 1. Немањић (1243-1276) „је долазио у Братиславу на величанствене гозбе европских краљева и великаша”, односно на свадбене свечаности, а у Братислави се налазе две повеље српске принцезе Катарине Бранковић, ћерке српског деспота Ђурђа Бранковића из 1421. и 1429.

     У 15. веку Ђурађ Бранковић Смедеревац је имао поседе у Дунајској Стреди, између Братиславе и Комарна, а 1525. прешао је из Шумадије у Угарску, последњи српски деспот Павле Бакић. О њему је у словачкој историји записано:

      „За тешко злато и витешки проливену крв ‘Агарјана’, добили су Бакићи огромна имања, која су се низала и надовезивала од југословенске Драве до чехословачке Мораве. На њима су насељавали Србе, које су штитили и с којима су се прослављали у борбама. Њихови непрегледни поседи ширили су се по јужној и средњој Угарској, око тврдих и недобитних Бакићевих градова.”

      Како је писао историчар Ристо Ковијанић витез и српски деспот Павле Бакић рођен је у месту Бања на планини Венчац око 1500. године. Водио је порекло од кнежине Вуксана Бакића у Старом Влаху. Имао је турски тимар као и његов отац. Припадао је феудалној породици која се прва укључила у турски феудализам.

У Шумадији, на планини Венчацу, између шуме Ломнице и потока Јасенице, недалеко од села Ливаде, подизали су се дворови властелина Павла Бакића. Живео је у породичном дворцу који се састојао од лепе двоспратне грађевине, која је подигнута између 1515. и 1522. не Венчацу.

     -     У другој деценији шеснаестог века Павле Бакић важио већ као најугледнији човек међу Србима – тврди историчар Александар Ивић.

      Петар Бакић је постао господар кнежине састављене од великих имања око брда Венчаца у Шумадији, званих “Бакићева земља” (“Земља Бакићева”, “Бакићеви двори”, “Бакићево врело”). Кнежина Бакића у Шумадији обухватала је педесетак села.

       Био је ожењен Теодором, са којом је имао две ћерке. Цела породица Бакића, Павла и четири рођена брата и брата од стрица Петра истицала се у Шумадији јунаштвом, витешким понашањем, часношћу и богатством. Политички и привредно били су повезани са Угарима. Када су Београд и Мачва пали под османлијску власт Павле Бакић се приклонио султану. Бакић је као кнез уживао је велики углед код Турака и добио право да од народа прикупља прописани харач.

      У договору са заповедником угарске војске Павлом Томоријем и краљем Лајошем 2 прешао је у децембру 1525. са својом породицом, женом Теодором, ћерком Маријом, браћом Келеманом, Маном, Димитром, Михајлом, Матијом и доста Срба на угарску страну. Између осталог покретног иметка понео је троја кола у врх натоварена златним стварима и драгоценостима те праћен од 50 лаких коњаника пређе у децембру 1525. у Угарску.

      За напуштена добра у Србији добио је град Лак и друге поседе. Био је последњи српски титуални деспот у Угарској. Поседи Павла Бакића су се протезали од реке Трнавке и истоименог утврђења до крајњег запада Словачке – Холича на реци Морави, у дужини скоро стотину километара. У непосредној близини утврђења Трнаве, у кањону Трнавке, у теснацу на Малим Карпатима, Павле Бакић је са супругом Теодором и кћеркама Маргаритом и Ангелином поседовао утврђени град-замак Оштри Камен, на тешко приступачном узвишењу. Било је то надалеко чувено „орловско гнездо”.

      Имања Бакића су се завршавали утврђењем Холичем на Морави, које је држао његов брат Петар са својих хиљаду коњаника и чувеним хајдуцима. Подручје западне Словачке Павле Бакић је насељавао српским становништвом. Величајући га писац Јаша Игњатовић је у свом делу “Дели Бакић” написао: “Дели Павле је тимарио и јахао припитомљене јелене горске”

     Значај Павла Бакића за српску националну историју први је уочио велики историчар Константин Јиречек, који је целу другу књигу своје чувене „Историје Срба“ посветио борби Срба и Турака и приказ те борбе је започео битком на Марици, а завршио ју је смрћу деспота Павла Бакића, последњег носиоца српске средњевековне владарске титуле.

      Било је то време ратова и борби за земљу и проширење својих деспотија. Дванаест година је провео Бакић као војсковођа и ратник бранећи Европу од Турака. Предводио је лаку коњицу хусара на граници са Османслијским царством. Јахао је коња вранца увек на челу своје борбене колоне и са челичним мачем у руци побеђивао. Европу је бранио и својим витешким залагањем за православље и хришћанство.

     Моћна српска породица Павла Бакића, који је био аустро-угарски велможа живела је неко време у Трнави, педесетак километара од Братиславе. Бакићеви су имали поседе у Трнави, Шаштину, Холичу и Остријежу. Поседи Бакића су се завршавали утврђењем Холичем на Морави, које је држао његов брат од стрица Петар са својих хиљаду коњаника и чувеним хајдуцима.

        Павле Бакић и његова браћа су помагали градњу српских храмова и ове капеле у Трнави, која је посвећена светом Тројству.

       – Трнава је била град цркава, често је зато зову и „мали Рим”. Овде своје храмове има пет верских заједница, па и православна црква. Трнава је у 17. веку и касније била једна од престоница Срба у Словачкој. Центар њиховог живота била је црква Свете Тројице. О томе сведоче 32 црквене књиге, крст и делови иконостата, који су сачувани. Иако је српска православна црква у Трнави престала са радом 1950. године, она чува истину о Србима који су се овде три века молили  – каже у својој научној студији о Србима професор Јозеф Шимончич из Словачке.

     Посао оживљавања храва свете Тројице  поверен је управо свештенику Мирославу Крајском. ЕУ жели да финансира обнову и изградњу српске капеле.

          – Мој пројекат нове српске цркве предвиђа да се храм свете Тројице продужи за два метра, да се подигну звоник и крст, али да архитектонски изгледа као здање у 17. века. Још немамо финансијску пројекцију изградње, јер морамо да скенитамо темељ и утврдимо статичку сигурност храма. Биће овде доста посла, али ја се заједно са мојим православним верницима радујем, што ће српска црква после седам деценија опет да буде активно светилиште – задовољан је отац Мирослав.

        Удружење Срба и Српски културно – информативни центар одлучили су да на вратима здања у Штефаниковој улици број 20 постави спомен плочу са написом: „Почетком 18. века Срби су овде изградили православну цркву у којој су се одржавале богослужбе до половине 20. века”.

     Павле Бакић је био командант српских шајкаша, ратника у шајкама, војвођанским малим галијама на Дунаву. Од них су у Словачкој касније настале дунавске ратне флотиле. И у хусарским и у шајкашким јединицама главне четовође и ратници били су Срби.

           Бакић је Мађарима донео вест, да Турци припремају напад на мађарску престоницу Будим. Турска војска на челу са султаном Сулејманом, кренула је крајем априла 1526. из Цариграда и средином августа је прешла Драву и упутила се долином Дунава према Будиму. Блиска опасност тргла је краља Лајоша и његове великаше из нерада те и они прикупише око 30.000 војника и пођоше на сусрет десет пута јачем непријатељу. Павле Бакић и Радич Божић су саветовали краљу да се заклоне за кола и да у заклону дочекају страшног непријатеља, али краљ не послуша њихове савете него одлучи да у отвореном пољу прихвати борбу.

-           На Мохачком пољу, 29. августа 1526. око пет сати после подне започе бој, који се око седам сати заврши уништењем угарске војске. Око 2. 400 војника, међу њима два надбискупа и пет бискупа и цвет мађарског племства нађоше смрт на бојишту. Краљ је побегао испред непријатеља али се у бегању удавио у једном набујалом потоку. И од Срба погибоше многи, међу осталима и Павлов брат Манојло Бакић – пише историчар Александар Ивић.

     После победе на Мухачу заузеше Турци без отпора и борбе град Будим и пошто су га опљачкали и спалили, вратише се преко Бачке и Срема натраг у Турску.

     Како угарски краљ Лајош није оставио наследника те је његова смрт поделила државу у два противничка табора: једни су изабрали за новог краља ердељског војводу Запољу, а други Фердинанда Хабзбуршког, аустријског надвојводу. Бакић је у први мах пристајао уз Запољу и са 200 српских коњаника држао је у својој власти град Стони Београд, у коме је обављен избор и крунисање Запоље за угарског краља

Кад се је Павле уверио да је Запоља неспособан за владара у оваквим тешким временима, он се одазове учесталим позивима Фердинада и пређе на његову страну те се са својим војницима борио од сада против Запоље и његових присталица. У тој борби погибе 1528. и други брат Павлов, Комнен Бакић

       У борби за Угарски престо између надвојводе Фердинанда Хабзбуршког и ердељског војводе Јована Запоље био је на страни војводе Запоље. После Запољиног пораза код Токаја 1527, прешао је Фердинанду и остао му веран до смрти.

           Уочавајући значај шајкаша за одбрану земље, Фердинанд је Павлу Бакићу дао задатак да ојача шајкашку флотилу. Поред пунктова у Горњој Земљи – у Коморану, Шаљи, Острогону и Ћуру и њима прибрежним рекама, организовао је шајкаше и на Драви, Мури и Сави.

      Ценећи ратничке способности Павла Бакића, угарски краљ Фердинанд га је поставио за заповедника шајкаша у Горњој Угарској. Основни задатак Бакићеве војске био је да спречи продор турске војске према Бечу. Испред Турака се и Павле повукао у Беч те њему и његовим српским војницима поверише да чувају мостове на Дунаву. Обављајући са успехом овај задатак Павле се упуштао у борбу и наносио осетних губитака Ибрахим паши, који је 2 логоровао на подножју Каленберга. Скоро месец дана су Турци јуришали на Беч, али је сав њихов напор био узаман те султан 16. октобра 1529. прекине опсаду и врати се у Турску.

      Пошто је допринео одбрани Беча од турске опсаде 1529, постао је симбол јунаштва, чија је слава борца против Турака пронета читавим хришћанским светом. У њему су Срби видели свог најмоћнијег заштитника. Његово име оваплоћивало је херојску борбу српског народа против османских освајача.

       Током ратовања Павле Бакић је српске ратнике крепио васкрслим косовским заветом и жељама о ослобођењу Шумадије и Србије од турских освајача.

-           Са Србима у Турској стајао је Павле у сталном контакту. Њему су сваки час долазили из Турске његови сународници, у групама и појединце. Неки су долазили као гости, а други да их прими у службу. Сачувана су многобројна Павлова писма, којима препоручује краљу Фердинанду нове српске досељенике и подноси му пројекте и планове о покретању војне за ослобођење српског народа од Турака – тврди Александар Ивић.

  У историји Срба, у издању Матице Српске постоји запис у коме се говори о Бакићевом јунаштву и витештву:

-             “Средином 1532. дошао је султан Сулејман по трећи пут једно одељење турске војске опколило је град Панонхалму, у који се био затворио Павле Бакић. Све јурише Турака одбије Павле и примора их да дигну опсаду. За султановом војском, која се враћала преко Штајерске, похиташе Кацијанер и Бакић са 2. 200 војника и нанесоше велике губитке послењим турским одељењима. Бакић је гонио Турке све до Љубљане, а затим се врати у Беч. У повратку између Бадена и Трајскирхена сукоби се 18. септембра 1532. Бакић са војском Османа бега, која је робила Доњу Аустрију. Павле спази међу Турцима Осман бега у сјајном оделу и са блиставим оружјем, појури према њему, обори га копљем с коња и одруби му главу. Османова смрт збуни Турке те их Срби до ноге потуку. О овој победи штампана је те године 1532. књижица на немачком језику, чији наслов у српском преводу гласи: “Јуначко дело Павла Бакића код Бадена“.

     Касније је Павла Бакића као витеза српства опевао и песник Јован јовановић Змај.

      Због својих заслуга, Павле Бакић је од Фердинанда добио звање „мањификус” – узвишени. И имања у Горњој Земљи и Западној Угарској.  Фердинанд Хабзбуршки му је 1537. доделио титулу српског деспота и позвао Србе да се окупе око њега да их предводи. Витез и деспот Павле Бакић имао је своју деспотију коју су чинили градови Ђур, Лак, Сомбатхељ, Папу, Јаношхазу и Хедервар. Важио је као један од најбогатијих и најмоћнијих властелина у Угарској. Имао је свој печат и новац са својим ликом. Говорио је пет страних језика.

     У њему је цар Фернинанд видео личност способну да одржава везу и прати ситуацију у редовима Срба на Запољиној страни и на турском подручју. Зато је Бакић именован и за капетана хусара у јачини 2000 српских коњаника.

      Покушај краља Фердинанда да протера Турке из Славоније, са српским деспотом Павлом на челу, није успео. Не могавши да освоји од Турака Осијек, повлачио се према Ђакову, где је код Горјана у боју (1537) са Османлијама деспот Бакић погинуо.

   Историчари су описали тај тренутак:

      “Хришћани опколе Осијек, али га не могаше заузети те врховни командант Угарске Кацијанер напусти опсаду и нареди повлачење кроз средину Славоније. Учестале јесенске кише отежале су пут, а непријатељ је пристизао и узастопце гонио хришћанску армију. Кад је невоља достигла врхунац, умакоше војни заповедници, а војска њихова, препуштена сама себи, расула се на све стране. Први побеже врховни заповедник Кацијанер, а затим Пекри и Шлик. Сада су сви погледи били управљени на деспота Павла Бакића и његове Србе. Павле није спадао у ред оних, који беже, него поведе 9. октобра српске коњанике код Горјана, недалеко од Ђакова против надмоћног непријатеља.

      Јаничари навалише са свих страна на српског деспота и после дуге и крваве борбе ранише га смртно и оборише с коња. Сад се развије огорчена борба између српских и турских коњаника о мртво тело деспотово. Несравњено надмоћнији Турци потиснуше Србе и одсекоше главу Бакићеву. Турски заповедник Мехмед бег даде деспотову главу своме сину Орослан-бегу, да је однесе у Цариград на поклон султану Сулејману”.

           – Смрт деспота Павла Бакића значила је за српски народ праву катастрофу. За његова живота је српско питање било у Бечу стално на дневном реду, али су његови планови о регулисању положаја досељених Срба према угарској држави и о подузимању војне за ослобођење српских земаља од Турака сахрањени заједно с њиме. Српском народу, који је тонуо у ропство, Павле Бакеић је био последња нада – сматра историчар Александар Ивић.

      За живота витез Павле Бакић је био кнез кнежине Бакића, велможа Угарске, узвишени Хабзбуршке монархије, деспот Српске деспотије и витез Светог римског царства. Иза деспота су остале кћерке Маргарита и Ангелина, за коју је везан је тзв. “марјански култ” у Шаштину (1564.) Међу наследницима се истицао унук Стефан Штијановић и унук Петар Бакић, који је учествовао у Тридесетогодишњем рату (1618-1648.) на страни аустријског цара.

    Бакићеви су у 18. веку имали поседе у Шаштину, Холичу и Остријежу. У Холичу је постојала српска православна црква (1663.) коју су они основали. Један од наследника последњег српског витеза Павла Бакића, Петар био је бискуп. Имао је сина Антала. Бакићи су помињани у Словачкој и касније и у 18. веку.

        У Шумадији се вековима преноси казивање о Павлу Бакићу који је живео и столовао подно планине Венчац код Аранђеловца. Почетком 21. века археолози су открили зидине које су мештани назвали Дворине, сматрајући да су то остаци двора деспота Павла Бакића из 16. века. Народ подно Венчаца и Букуље с поносом и данас прича да је деспот био велики јунак, честит и учен човек. Ту на археолошком локалитету Дворине, у аранђеловачком селу Бања, подигнут је споменик последњем српском деспоту и витезу Павлу Бакићу.

      Витешку традицију Павла Бакића данас чува  иштити Удружење грађана из Аранђеловца, које носи његово име.